Živeo sam od umetnosti, živeo sam od ljubavi. Nikad ne povredih živog stvora... Zašto me onda, Gospode, zašto ovako nagrađuješ?
Verdi, Toska, Čin II
Poput Svitaka s Mrtvog mora, poput svake knjige koja je došla do nas iz ruku udaljenih čitalaca, svaka od mojih knjiga čuva istoriju svog opstanka. Od vatre, vode, protoka vremena, nemarnih čitalaca i ruku cenzora, svaka od mojih knjiga pobegla je da mi ispriča svoju priču.
Pre nekoliko godina, na jednom štandu na uličnoj rasprodaji u Berlinu, pronašao sam tanku crnu knjižicu u tvrdom platnenom povezu na kom nije bilo nikakvog natpisa. Na prvoj strani, finom goticom pisalo je Gebet-Ordnung-fur den Jugendgottesdienst in der judifichen Gemeinde zu Berlin (Sabbath-Nachmittag) (Molitveni red službe mladih u jevrejskoj zajednici Berlina (Sabat-veče)). Među molitvama se našla i jedna „za našeg kralja, Vilhelma II, kajzera Nemačkog carstva" i njegovu „caricu i kraljicu Avgustu Viktoriju". Bilo je to osmo izdanje, koje je odštampano u izdavačkoj kući Julijusa Gitenfelda u Berlinu 1908. godine, a kupljeno u knjižari Hansa Boasa Nachf. on Neue Friedrichstrafie 69, „na uglu Klosterštrase", uglu koji više ne postoji. Nije bilo traga o prvobitnom vlasniku.
Spaljivanje na trgu
Godinu dana pre nego što je knjiga odštampana, Nemačka je odbila predlog Haške mirovne konferencije o ograničenju naoružanja; nekoliko meseci kasnije Zakon o eksproprijaciji koji su doneli nemački kancelar i pruski državni ministar, knez Bernard fon Bilov odobrio je dalje naseljavanje Nemaca u Poljskoj; i mada taj zakon skoro da nije ni bio upotrebljen protiv poljskih zemljoposednika, omogućio je Nemačkoj prava na teritoriju koja će, potom, juna 1940. godine, omogućiti osnivanje koncentracionog logora u Aušvicu. Prvobitni vlasnik knjige Gebet-Ordnung verovatno ju je kupio ili dobio kada mu je bilo trinaest godina, u dobu kada bi trebalo da prođe obred bar micvu i da mu bude dozvoljno da se pridruži molitvi u sinagogi. Ako je preživeo Prvi svetski rat, imao je oko trideset osam godina kada se izdigao Treći rajh 1933. godine; ako je ostao u Berlinu, velika je verovatnoća da je bio deportovan u Poljsku, poput brojnih berlinskih Jevreja.257 Možda je uspeo da knjigu pokloni pre nego što su mu je oduzeli; možda ju je sakrio ili ostavio zajedno s ostalim knjigama koje je sakupio.
Pošto su nacisti započeli pljačkanje i uništavanje jevrejskih biblioteka, bibliotekar zadužen za biblioteku Šolem Alejhem u Bjali Podlaskoj odlučio je da sačuva knjige tako što će ih iznositi, dan za danom, što više može, zajedno s kolegom, iako je verovao da uskoro „neće imati ko da ih čita". Posle dve nedelje zbirka je preseljena u tajno potkrovlje, gde ju je pronašao istoričar Tuvija Boržikovski, dugo po završetku rata. Dok je pisao o bibliotekarevom poduhvatu, Boržikovski je primetio da je sproveden „bez ikakvog razmišljanja o tome da li će ikome biti potrebne spasene knjige"(258); bio je to čin spasavanja uspomene zarad nje same. Vasiona, po verovanju starih kabalista, ne zavisi od toga da li ćemo je mi tumačiti, nego na postojanju mogućnosti tumačenja. 
Simboličnim spaljivanjem knjiga na trgu Unter den Linden, preko puta Berlinskog univerziteta, uveče 10. maja 1933. godine, knjige su postale posebna meta nacista. Nešto manje od pet meseci pošto je Hitler postao kancelar, novi ministar propagande Trećeg rajha, dr Jozef Gebels, izjavio je da javno spaljivanje njiga autora kao što su Hajnrih Man, Štefan Cvajg, Frojd, Zola, Prust, Žid, Helen Keler, Herbert Dž. Vels, dozvoljava „duši nemačkog naroda da se ponovo izrazi. Ti plamenovi ne osvetljavaju samo konačni kraj stare ere; oni obasjavaju početak nove".259 Nova era je proskribovala prodaju ili distribuciju hiljada knjiga, bilo u knjižarama ili bibliotekama, kao i izdavanje novih. Tomovi, obično izloženi u vitrinama u salonima, jer su bili prestiž ili su bili zabavno štivo, iznenada su postali opasni. Privatno posedovanje obeleženih knjiga bilo je zabranjeno; mnoge su konfiskovane i uništene. Hiljade jevrejskih biblioteka širom Evrope, privatnih zbirki i javnih riznica, spaljeno je. Nacistički izveštači s likovanjem su javljali o uništavanju poznate biblioteke Ješiva u Lublinu 1939. godine:
- Za nas je bilo pitanje časti da uništimo Akademiju za proučavanje Talmuda, provereno najbolju u celoj Poljskoj... Izbacili smo ogromnu talmudsku biblioteku iz zgrade i knjige odneli na pijacu, gde smo ih zapalili. Vatra je gorela dvadeset sati. Jevreji iz Lublina okupili su se oko nje i lili gorke suze, skoro nas zaglušili svojim jecajima. Okupili smo vojni orkestar i uz radosne povike vojnika nadjačali zvuke jevrejskih jecaja. (260)
Istovremeno, nacisti su odlučili da sačuvaju određeni broj knjiga u komercijalne svrhe, kao i radi pravljenja arhive. Godine 1938. Alfred Rozenberg, jedan od ključnih teoretičara nacizma, predložio je da jevrejska zbirka, uključujući i laičku i versku literaturu, bude sačuvana na institutu, osnovanom za izučavanje „jevrejskog pitanja". Dve godine kasnije, Institut za proučavanje jevrejskog pitanja (261) otvoren je u Frankfurtu na Majni. Da bi obezbedio potrebni materijal, Hitler je lično ovlastio Rozenberga da oformi radnu jedinicu nemačkih bibliotekara stručnjaka, zloglasnu Specijalnu jedinicu Trećeg rajha (262) (ERR). (263) U zaplenjenim zbirkama priključenim Institutu bile su knjige iz rabinskih seminarskih biblioteka u Vroclavu i Beču, iz hebrejskog i judejskog odeljenja Frankfurtske gradske biblioteke, Rabinskog koledža u Rimu, Društva Spinozijana u Hagu i Spinozinog doma u Rijnsburgu, holandskih izdavačkih kuća Kverido, Pegazus i Fišer-Berman (264), Međunarodnog instituta za društvenu istoriju u Amsterdamu, Bet Midraš ec hajim, izraelitske seminarske biblioteke u Amsterdamu, portugalske izraelitske seminarske biblioteke i Rozentalijane, Rabin Moše Pesah iz Volosa, biblioteke Strašun u Vilnusu (unuk osnivača je izvršio samoubistvo kada mu je bilo naređeno da pomogne oko katalogizacije), biblioteka u Mađarskoj (paralelan institut za „jevrejsko pitanje" osnovan je u Budimpešti), biblioteka u Danskoj i Nemačkoj i desetina biblioteka u Poljskoj (naročito velike biblioteke varšavske sinagoge i Instituta za jevrejske studije). Iz ovih ogromnih zaliha, Rozenbergove pristalice izabrale su knjige koje će biti poslate u njegov institut; preostale su uništene.
Februara 1943. godine Institut je izdao sledeće direktive za biranje materijala za biblioteku: „Sva dela koja se bave istorijom, kulturom i prirodom judaizma, kao i knjige koje su napisali jevrejski autori na svim jezicima izuzev na hebrejskom i jidišu, moraju biti poslate za Frankfurt." A „knjige napisane hebrejskim pismom (na hebrejskom i jidišu) novijeg datuma, posle 1800. godine, mogu se pretvoriti u prah; to se odnosi i na molitvenike, Memorbucher, i druge religiozne knjige napisane na nemačkom". (265) Što se tiče brojnih svitaka Tore, predloženo je da se „koža eventualno iskoristi za povezivanje knjiga". Nekim čudom, moj molitvenik je umakao.
Glas žrtve
Sedam meseci po izdavanju ovih direktiva, u septembru 1943. godine, nacisti su oformili i „porodični logor" u ograđenom prostoru oko Aušvica, u brezoviku Birkenau, koji je imao i izdvojeni Blok broj 31, sagrađen posebno za decu. Projektovan je da služi kao dokaz svetu da se Jevreji deportovani na istok ne ubijaju. Zapravo, bilo im je dozvoljeno da žive šest meseci pre nego što bi ih zadesila ista sudbina kao i druge deportovane žrtve. Konačno, pošto je poslužio svojoj propagandnoj svrsi, „porodični logor" zatvoren je zauvek. (266)
Dok je radio, u Bloku 31 je bilo oko petsto dece zajedno s nekoliko zatvorenika koji su ispunjavali dužnost „savetnika", kao i, uprkos strogom nadzoru, uprkos svim očekivanjima, skrivena dečja biblioteka. Biblioteka je bila minijaturna; sastojala se od osam knjiga među kojima je bila Kratka istorija sveta Herberta Dž. Velsa, jedan ruski udžbenik i jedan tekst iz analitičke geometrije. Jednom ili dva puta zatvorenik iz susednog logora uspeo je da prokrijumčari novu knjigu čime se broj popeo na devet ili deset. Na kraju svakog dana, knjige su, zajedno s ostalim vrednostima, poput lekova i komadića hrane, poveravane jednoj starijoj devojčici, čija je odgovornost bila da ih sakrije, svako veče na drugom mestu. Paradoksalno, knjige koje su bile zabranjene širom Rajha (na primer, knjige Herberta Dž. Velsa) ponekad su bile dostupne u bibliotekama koncentracionih logora.
Premda je dečja biblioteka u Birkenauu sadržala tek osam do deset knjiga, bilo je i onih koje su cirkulisale usmenim putem. Kad god bi uspeli da izbegnu nadzor, savetnici su deci pričali priče koje su naučili napamet dok su bili mlađi. Radili su to naizmenično, kako bi svaki savetnik „čitao" drugoj deci; rotacija poznata pod imenom „razmena knjiga u biblioteci". (267)
Skoro je nemoguće zamisliti da se pod nepodnošljivim uslovima koje su nametnuli nacisti, intelektualni život i dalje odvijao. Istoričar Jicak Šiper, koji je zarobljen u Varšavskom getu napisao knjigu o Hazarima, upitan kako je uspevao da radi kad nije bio u mogućnosti da sedi i istražuje u odgovarajućim bibliotekama odgovorio je: „Da biste pisali istoriju potrebna vam je glava, ne zadnjica." (268)
Postojale su i aktivnosti koje su pratile svakodnevno čitanje. Takva upornost tera čoveka da se zapita, ali i začudi: kako je moguće da su u takvim užasnim okolnostima ljudi i dalje imali volju za čitanjem o Igoovom Žanu Valžanu, Tolstojevoj Nataši, popunjavali reverse i plaćali kazne za zakasnelo vraćanje, raspravljali o zaslugama modernih autora ili iznova pratili ritam Hajneovih stihova. Čitanje i rituali povezani s njim postali su čin otpora; ili kako je to italijanski psiholog Andrea Devoto primetio „sve se može smatrati otporom s obzirom na to da je sve bilo zabranjeno". (269)
U koncentracionom logoru BergenBelsen, među zatvorenicima je kružio primerak Čarobnog brega Tomasa Mana. Jedan dečak se seća vremena kad bi došao njegov red da čita knjigu i „kad bi je dobio kao najsrećnijeg trenutka u danu. Otišao sam u ugao da budem na miru i imao na raspolaganju ceo sat da je čitam". (270) Mladi Poljak, još jedna žrtva nacista, prisećajući se dana straha i beznađa, rekao je sledeće: „Knjiga je bila moj najbolji prijatelj, nikada me nije izdala; tešila me je u mom očaju, govorila mi da nisam (271) sam."
Propadanje u srećnim danima
„Svaka žrtva zahteva odanost", piše Grejam Grin, (272) čovek koji je verovao da je piščev zadatak da progovori u ime žrtava, da ih vrati na svetlo dana, da nadahnutim pisanjem da upozorenja koje će delovati kao kriterijum za nešto nalik razumevanju. Autori knjiga na mojim policama nisu mogli znati ko će ih čitati, ali priče koje one pričaju predviđaju, ili impliciraju, ili svedoče o događajima koji se možda još nisu ni desili. 
Zbog toga što je glas žrtve izuzetno važan, tlačitelji često pokušavaju da ga uguše, tako što joj bukvalno odseku jezik, kao što je slučaj sa napastvovanom Filomelom kod Ovidija i Lavinijom u Titu Androniku, ili tako što je skrivaju, kao što to kralj čini princu Sigismundu u Kalderonovoj drami Život je san, ili Ročester svojoj ludoj ženi u Džejn Ejr, ili jednostavno poriču njihove priče, kao što je vidljivo u profesorskoj primedbi u romanu Margaret Atvud Služavkina priča. U stvarnom životu, žrtve se vode kao „nestale", zaključane u geta, poslate u zatvor ili logore za mučenje; uskraćen im je kredibilitet. Književnost s mojih polica neprekidno priča priče žrtava, od Jova do Dezdemone, od Geteove Grethen do Danteove Frančeske, ali ne kao odraz iz ogledala (nemački hirurg Johan Paul Kremer upozorio je u svom dnevniku iz Aušvica: „U poređenju s ovim, Danteov Pakao je smešan".(273)) već kao metaforu. Većina ovih priča sigurno je imala svoje mesto u bibliotekama obrazovanih Nemaca tokom tridesetih godina prošlog veka. Kakve su lekcije naučene iz njih nešto je sasvim drugo.
U zapadnim kulturama, arhetip žrtve predstavlja trojanska princeza Poliksena. Kći Prijama i Hekube trebalo je da se uda za Ahila ali se njen brat Hektor protivio toj zajednici. Ahil se prikrao Apolonovom hramu da je vidi na tren, ali je otkriven i ubijen. Prema Ovidiju, posle uništenja Troje, Ahilov duh pojavio se pobednicima Grcima u času kad su hteli da se iskrcaju i zahtevao da princeza bude žrtvovana u njegovu čast. Stoga Poliksenu odvlače na Ahilov grob gde je ubija njegov sin Neoptolemej. Poliksena je savršena za ulogu žrtve: njena smrt niti je imala svrhu, niti razlog, niti je doprinela drugima; beli list papira koji proganja čitaoca svojim pitanjima ostaje bez odgovora. Grci su izmišljali brojne argumente, i ma koliko se oni činili istinitim, bili su tek izgovor kako bi se opravdali duhov zahtev, slepa poslušnost i oštrica noža koju je Ahilov sin zario u njene gole grudi. Ali nema tog argumenta koji nas može ubediti da je Poliksena zaslužila smrt. Suština njenog žrtvovanja, kao i svih drugih, jeste nepravda.
Moja biblioteka svedoči o nepravdi nanesenoj Polikseni, i svim izmišljenim fantomima koji svoj glas daju bezbrojnim duhovima koji su nekada bili sačinjeni od krvi i mesa. Ona ne vapi za osvetom, drugom čestom temom u književnosti. Tvrdi da pravila koja nas definišu kao društvenu grupu moraju biti konstruktivna ili opominjuća, a ne namerno destruktivna, ako im je cilj da imaju bilo kakvo razumno kolektivno značenje ako povredu nanetu žrtvi posmatramo kao povredu koja je naneta celom društvu, kao potvrdu naše bazične humanosti. Pravdu, po engleskom zakonu, nije dovoljno samo izvršiti, nego se to izvršenje mora i videti. Pravda ne treba da teži ka ličnom osećanju zadovoljenja, nego da svoju snagu javno prenese na društveni impuls samoozdravljenja da bi se izvukla pouka. Ako se pravda zadovolji, možda i postoji nada, unatoč naizgled kapricioznim božanstvima.
Hasidska legenda koju je zapisao Martin Buber govori o čoveku koji je izveo Boga pred sud. U Beču je bio izdat dekret kojim se još više otežavao život Jevreja u poljskoj Galiciji. Čovek je tvrdio da Bog ne bi trebalo da svoje ljude pretvara u žrtve, nego da im dozvoli da naporno rade za njega u slobodi. Sud rabina je prihvatio da razmisli o čovekovom argumentu, i smatrao da bi trebalo da se, kao što pravila nalažu, obojica, i tužitelj i branjenik, povuku tokom diskusije. „Tužitelj neka sačeka napolju; od Tebe, Gospodaru sveta, ne možemo da tražimo da se povučeš, jer Ti si sveprisutan. Ali nećemo dozvoliti da utičeš na nas". Rabini su razmišljali u tišini i zatvorenih očiju. Kasnije te večeri, pozvali su čoveka i saopštili mu da je njegov argument na mestu. Istog časa, dekret je poništen. (274)
U Polikseninom svetu, kraj je manje srećan. Bog, bogovi, Đavo, priroda, društveni sistem, svet, primum mobile, odbijaju da priznaju krivicu ili preuzmu odgovornost. Moja biblioteka neprekidno postavlja isto pitanje: Ko pomaže Jovu da izdrži toliki bol i gubitak? Koga treba kriviti za Vinino propadanje u Beketovim Srećnim danima? Ko bezobzirno uništava život Žervea Makara u Zolinoj Jazbini? Ko pravi žrtve od likova u Dobroj ravnoteži Rohintona Mistrija?
Gospodar poslednjeg trenutka
U istoriji su oni koji su bili suočeni s nepodnošljivim pričama o užasu koji su počinili mučitelji, ubice, nemilosrdni vlastodršci, sramno poslušne birokrate retko su odgovarali na pitanje „zašto?". Njihov neosetljiv izraz lica odbacuje bilo kakvo priznanje krivice, i odražava jedino odbijanje da se od svojih dela pomaknu ka njihovim posledicama. Pa ipak, knjige na mojim policama mogu mi pomoći da zamislim njihovu budućnost. Po rečima Viktora Igoa, pakao poprima različite oblike u skladu sa svojim različitim stanovnicima: za Kaina ima lik Avelja, za Nerona Agripine. (275) Za Magbeta pakao ima lice Banka, za Medeju njene dece. Romen Gari je sanjao izvesnog nacističkog vojnika, osuđenog na stalno prisustvo duha ubijenog jevrejskog klovna. (276)
Ako vreme u beskraj teče, kako tajne veze između mojih knjiga tvrde, ponavljajući teme i otkrića tokom vekova, onda će svako zlodelo, svaka izdaja, svaki opaki čin konačno imati odgovarajuću posledicu. Pošto se priča zaustavi, tačno ispred praga moje biblioteke, Kartagina će se izdići ispod rimske soli (277). Don Žuan će se suočiti s očajem Dona Elvire. Brut će ponovo videti Cezarevog duha, i svaki mučitelj biće primoran da svoju žrtvu moli za oproštaj, kako bi se zatvorio neizbežni krug vremena.
Moja biblioteka mi dozvoljava da gajim ta neispunjiva očekivanja. Ali za žrtve, naravno, nijedan razlog, bilo književni ili neki drugi, ne može da oprosti i okaje zlodela njihovih mučitelja. Nik Kajstor, u svom uvodu za englesko izdanje knjige Nunca mas (Nikad više), izveštaju o „nestalima" tokom vojne diktature u Argentini, podseća nas da priče koje naposletku stignu do nas - jesu izveštaji preživelih. „Može se samo nagađati", kaže Kajstor, „koliko je svedočenja o zverstvima hiljade mrtvih odnelo sa sobom u svoj neobeleženi grob". (278)
Teško se da razumeti kako ljudi uopšte mogu da i dalje izvršavaju svakodnevne obaveze kada sam život postane neljudski; kako, usred izgladnjivanja i zaraza, prebijanja i ubistava, ljudi istrajavaju u civilizovanim ritualima uljudnosti i ljubaznosti, izmišljajući strategije opstanka bar mrvice onoga što vole, jedne spasene knjige među hiljadama, jednog čitaoca među desetinama hiljada, jednog glasa koji će odjekivati do kraja vremena rečima Jovovog sluge: „I samo ja jedan utekoh da ti javim". (279) Tokom istorije, biblioteka pobednika izdvaja se kao simbol moći, spremište zvanične verzije, ali verzija koja nas proganja jeste ona druga, verzija biblioteke u pepelu. Biblioteka žrtve, napuštena i uništena, i dalje se pita, „Zar je moguće to učiniti?" Moj molitvenik pripada jednoj takvoj biblioteci koja se pita.
Nakon što su evropski krstaši, posle četrdesetodnevne opsade osvojili Jerusalim 15. jula 1099. godine, ubijajući muslimane; muškarce, žene i decu i spaljujući cele jevrejske zajednice u zaključanim sinagogama, šačica Arapa koji su uspeli da pobegnu stigla je u Damask, noseći sa sobom Kuran halife Osmana, jedan od najstarijih postojećih primeraka svete knjige. Verovali su da je njihova sudbina prorečena na njegovim stranicama (pošto reč Božja mora obavezno sadržati celokupnu prošlost, sadašnjost i budućnost), i da bi znali kakav je kraj njihove priče, ako bi umeli da jasno protumače tekst. (280) Istorija je za ove čitaoce predstavljala tek „razotkrivanje Božje volje svetu". (281) Kako nas naše biblioteke uče, knjige nam ponekad mogu pomoći da sastavimo svoja pitanja, ali nam često ne omogućavaju pronalaženje odgovora. Pomoću zabeleženih glasova i izmišljenih priča, knjige nam jedino dozvoljavaju da se podsetimo onoga što još nismo propatili i saznali. Sama patnja pripada isključivo žrtvama. Svaki čitalac je, u tom smislu, osoba koja ostaje po strani.
Izdižući se iz pakla, putujući uzvodno Letom prema prisećanju, Dante sa sobom nosi zvuke duša koje pate, ali i znanje da su te duše kažnjene za svoje priznate grehe. (282) Duše čiji zvuci odzvanjaju u našoj sadašnjosti su, za razliku od Danteovih prokletih, bez krivice. Mučene i ubijene bez ijednog drugog razloga sem što su postojale, a možda čak ni zbog toga. Zlu nije potreban razlog. Kako da u knjigu, među njene korice, stavimo koristan prikaz nečega što, po svojoj prirodi, odbija da bude stavljeno, bilo u Manov Čarobni breg, bilo u koji obični molitvenik? Kako se mi, kao čitaoci, možemo nadati da ćemo u rukama držati ciklus sveta i vremena, kada će svet uvek prelaziti preko margina stranice, i jedino čemu ćemo imati pristup jeste trenutak definisan pasusom ili stihom, „birajući", kao što Blejk kaže, „oblike obožavanja iz poetičnih priča"? I tako se vraćamo na pitanje da li knjiga, bilo koja knjiga, može da posluži svojoj nemogućoj svrsi.
Možda. Jednog dana u junu 1944. godine, Jakob Edelštajn, bivši starešina geta u Terezijenštatu koji je odveden u Birkenau, bio je u svojoj baraci, umotan u molitveni šal, izgovarao jutarnju molitvu koju je naučio još davno iz knjige nesumnjivo slične mom molitveniku Gebet-Ordnung. Tek je bio počeo kada je poručnik šucštafela Franz Hesler ušao u baraku da ga odvede. Njegov sapatnik iz logora, Josef Rozensaft priseća se te scene nekoliko godina kasnije:
Iznenada su se vrata širom otvorila i Hesler je uparadirao u pratnji tri esesovca. Prozvao je Jakobovo ime. Jakob se nije pomerio. Hesler je povikao: „Čekam te! Požuri!" Jakob se polako okrenuo, pogledao u Heslera i rekao: „Svojih poslednjih trenutaka na ovom svetu, koje mi je podario Svevišnji, ja sam gospodar, a ne ti." Potom se okrenuo ka zidu da dovrši molitvu. Zatim je polako složio svoj molitveni šal, dodao ga jednom zarobljeniku i obratio se Hesleru: „Sada sam (283) spreman."
257 Philip Friedman, Roads to Extincti on: Essay on the Holocaust, (prir.) Ada June Friedman (New York -Philadelphia: The Jewish Publication Society of America, 1980).
258 Tuvia Borzykowski, Ben kirot noflim, (Tel Aviv: Ha- Kibbuts ha-Meuhad, 1964).
259 William L. Shirer, The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany (New York: Simon and Schuster, 1960).
260 Citirano u Friedmann, „The Fate of Jewish Book", u Roads to Extinction.
261 Institut zur Erforschung der Juden frage
262 Einsatzstab Reichsle ter Rosenberg
263 Donald E. Collins - Herbert P. Rothfeder, „The Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg and the Looting of Jewish and Masonic Libraries During World War II", u Journal of Library History 18, 1983.
264 Osnovao ju je prognani zet Samuela Fišera, poznatog nemačkog izdavača.
265 Citirano u Friedman, „The Fate of the Jewish Book", u Rads to Extincti on.
266 Nili Keren, „The Family Camp" u Anatomy of the Auschwitz Death Camp, (ur). Yisrael Gutman-Michael Birnbaum. (Bloomington, Indiana: Indiana University Press, 1994), citirano u David Shavit, Hunger for the Printed Word: Books and Libraries in the Jewish Ghettos of Nazi-Occupied Europe (Jefferson, NC-London: McFarland & Co., 1997).
267 Shavit, Hunger for the Printed Word.
268 Mensh, oyf tsu shraybn geshikhte darf men hobn a kop un nisht keyn tukhes", citirano u Yitzhak Zuckerman, „Antek", u A Surplus of Memory: Chronicle of the Warshaw Ghetto Uprising, (prir.) Barbara Harshav (Berkeley-Los Angeles: University of California Press, 1993).
269 Citirano u Shavit, Hunger for the Printed Word.
270 Deborah Dwork, Children with a Star: Jewish Youth in Nazi Europe (New Haven, CT: Yale University Press, 1991).
271 Moshe Kligsberg, „Die yidi he yugent-ba vegnung in Polyn tsvishn beyde vel-milkhumes (a sotsyologishe shtudie)", u Studies in Polish Jewry 1919-1939, (ur.) Joshua A. Fishman (New York: YIVO Institute for Jewish Research, 1974).
272 Gream Grin, Suština stvari, prevela sa engleskog Ljiljana Pavlović, Beograd, BIGZ, 1992. - Prim. prev.
273 Dnevnik Johana Paula Kremera (beleška za dan 2. septembar 1942), (ur.) Kazimierz Smolen, u KL Auschwitz seen by the SS, 2. izdanje (Oswiecim, 1978), citirano u Martin Gilbert, The Holocaust (London: William Collins, 1986).
274 Martin Buber, Die Erzahlungen der Chassidim (Frankfurt am Main: Manesse Verlag, 1949).
275 Victor Hugo, Inferni: La legende des siecles (Paris, 1883)
276 Roman Gary, La danse de Genghis Cohn (Pa ris: Gallimard, 1967).
277 Salum romanum ili rimska so veoma je značaj na u istoriji Kartagine. Naime, povod za Treći punski rat bila je odluka Rimskog senata za napad. Kartagina je odolevala napadima tri godine da bi na kraju ipak bila pobeđena. Odlukom Senata svi preživeli Kartaginjani su prodati u roblje, Kartagina je uništena, a zemlja oko grada preorana i posuta morskom solju. Da ne bi uspevala vegetacija. Prim. prev.
278 Nunca Mas: Izveštaj argentinske nacionalne komisije o nestalim (London-Boston: Faber&Faber u saradnji sa Index on Censorship, 1986).
279 Jov 1:15, 16, 17, 19, Biblija: Stari i Novi zavet, preveo Bakotić Lujo, Beograd, Metafizika, 2003.
280 Amin Maluf, Krstaški ratovi u očima Arapa, prevela Vesna Cakeljić, Beograd, Laguna, 2006. - Prim. prev.
281 Carole Hilenbrand, The Crusades: Islamic Perspectives (New York: Routledge, 2000).
282 Dante, Pakao, XXXIV.
283 Citirano u Gilbert, The Holocaust.
(Ovo je 11. glava knjige Alberta Manguela Biblioteka noću u izdanje Geopoetike koju su prevele Nataša Karanfilović, Nina Ivanović i Danijela Mihić)
(Preneseno sa bloga Lamed)
Očigledna je tesna povezanost poezije i muzike. Obe kao glavna sredstva koriste ritam, rimu i harmoniju; poezija se može nadopuniti jezičkim značenjem, konotacijom i različitim tradicionalnim figurama, a muzika, bar teorijski, harmonijom, kontrapunktom i tehnikama orkestracije. Obe su istorijski tesno povezane u engleskom jeziku. Anglosaksonska epska poezija je po svemu sudeći bila čitana ili pevana uz pratnju harfe; glagol koji se za takvo izvođenje koristi u Beovulfu, u epizodi o Finu, jeste singan, pevati, a imenica gyd, pesma. Glavni izvor lirske tradicije u engleskoj poeziji su trubadurske pesme.
Udaljenost između gleomannes gyd u Beovulfu ili Stiglo je leto (Sumer is Icumen In) i pesama Leonarda Koena ili Boba Dilana može se činiti velikom, ali se to više odnosi na protok vremena nego na estetiku. Lirska pesma kao književno delo i stihovi pop pesme su, u biti, ista stvar: poezija. Bilo da je naslov dela "Gerontion", "You Ain't Nothin' But a Hound Dog" ili "It's All Over Now, Baby Blue," naši kriterijumi za ocenu tih dela moraju biti isti.
Najvažniji preduslov za stvaranje značajnih stihova u popularnoj muzici je da je pisac veran svojoj vlastitoj, ličnoj viziji ili viziji pesme koju piše. Tu je neophodna sva veština i umešnost koja je obično potrebna za pisanje poezije, jer to su jedina sredstva pomoću kojih pesnik može da sačuva integritet svoje vizije. Bilo da je reč o pisanju za hit paradu ili manje poznati časopis, pesnik ne sme, zbog nedostatka umešnosti ili lažne muze popularnosti, bogatstva ili pozitivne ocene kritike, da napusti vlastitu viziju ili viziju svoje pesme – kako bi napisao nešto već viđeno ili trivijalno. Istorijski gledano, pisci i pevači stihova popularnih pesama često su bili nesposobni da stvore vlastitu viziju, brkajući originalnost i moralna merila sa servilnim ugađanjem popularnom ukusu. Tiny Tim i gospođa Miller su se istakli, pre svega, kao nesvesne karikature te vrste naivnosti.
Bob Dilan i Leonard Koen simbolišu dva vrlo odvojena pravca u nastojanju da se povrati značaj i integritet vizije u popularnoj muzici. Bob Dilan je od samoukog deteta prepuštenog samom sebi, svesno ulažući veliki trud, postao profesionalni muzičar kantautor. U tom procesu, on je slučajno postao i dobar pesnik, jer je intuitivno shvatio da dobre pesme treba da sadrže kvalitetnu lirsku poeziju. Leonard Koen je univerzitetski obrazovani pesnik u formalnom smislu, koji se kretao u suprotnom pravcu, sa svojim skorašnjim otkrićem da dobra lirska poezija može biti jednako dobra i kada se otpeva. Dilan u poeziju unosi spontanost ritma i bogatstvo slika koje su dugo krasile američku folk muziku, kao na primer muzika Hadija Ledbetera (Huddie Ledbetter) ili Dilanovog idola, Vudija Gatrija (Woodie Guthrie). Koen popularnu muziku obogaćuje stručnom preciznošću jezika i svojom obuzetošću formom.
Kao liričari, obojica visoko nadmašuju Karl Li Perkinse (Carl Lee Perkinses), Ričard Vajtinge (Richard Whitings), Irving Berline (Irving Berlins) i Džordž Geršvine (George Gershwins) prošlosti. Obojica pišu o svojim individualnim iskustvima, idejama, slikama, rečnikom koji projektuje vlastito sopstvo i njegove okolnosti, a ne fabrikuje svoju personu iz pretpostavki aktuelne kulture. U delu Boba Dilana, originalna imaginacija i intenzivno lična vizija odmah postaje očigledna.
I saw a new born baby with wild wolves all around it,
I saw a highway of diamonds with nobody on it,
I saw a black branch with blood that kept drippin',
I saw a roomful of men with their hammers a-bleedin',
I saw a white ladder all covered with water,
I saw ten thousand talkers whose tongues were all broken,
I saw guns and sharp swords in the hands of young children,
And it's a hard, and it's a hard, it's a hard, it's a hard,
And it's a hard rain's a gonna fall.
(Video sam novorođenče okruženo vukovima/ Stajao sam na praznom autoputu glatkom kao staklo/ Video sam slomljenu granu koja krvari/ Bio sam u sobi punoj ljudi sa krvavim maljevima u rukama/ Peo sam se beskrajnim belim merdevinama/ Sreo sam 10.000 zanemelih govornika/ Video sam puške i mačeve u dečijim rukama/ Ovde će pasti teška kiša)
Ritmička naivnost ovih stihova skoro sasvim se gubi pred bogatstvom slika. Dilanov stav je stav vizionara, proroka. Njegove slike dolaze iz našeg društva, ali viđene su njegovim očima, a ne na način na koji bi ovo društvo želelo da bude shvaćeno.
Ima mnogo zanimljivih elemenata u viziji Boba Dilana: njegova svest o patnjama i vrlinama potlačenih, njegov osećaj za nepodopštine savremenog društva u SAD, njegova mržnja prema ratu, njegova lična potreba za nezavisnošću od materijalističke kulture, kao i njegov predosećaj apokalipse. Dilanova vizija je, u stvari, bitno apokaliptička; uvek iznova on govori o zlom svetu koji će uskoro biti kažnjen i ukinut, onda kada „brod pristane“.
Svet Boba Dilana je svet u kome su nezaposleni Holis Braun (Hollis Brown), njegova žena i petoro dece, naočigled svojih zemljaka, prepušteni smrti od gladi u prljavoj kolibi
i na "prljavoj kiši" (The Ballad of Hollis Brown), u kojem borci za ljudska prava bivaju ubijeni (Oxford Town), u kojem zatvorenike maltretiraju sadistički čuvari (The Walls of Red Wing). To je svet ogorčenih iseljenika (I Pity the Poor Immigrant), eksploatisanih podstanara (Dear Landlord), površnih i pohlepnih žena (Sad-Eyed Lady of the Lowlands). To je svet u kome beli Amerikanci sistematski uništavaju čitava indijanska plemena, u kojem svaka od zaraćenih strana smatra da je Bog na njenoj strani (With God on Our Side), u kojem se "gospodari rata" kriju u svojim vilama, "dok krv mladih ljudi/ ističe iz njihovih tela/ zakopanih u blato" (Masters of War). Amerika je za Dilana zemlja koja uživa u prizoru boksera koji se ubijaju (Who Killed Davey Moore), zemlja u kojoj sudija može da prinudi devojku na seks, uz lažno obećanje da će joj oca spasti od vešala (Seven Curses); zemlja u kojoj siromašne belce bogataši uče da mrze crnce (Only a Pawn in their Game); zemlja u kojoj se rudnici i fabrike zatvaraju bez imalo brige o dobrobiti radnika (North Country Blues). Dilan smatra da je za mlade ljude Amerika jedno apsurdno, nadrealno mesto:
Ah get born, keep warm
Short pants, romance, learn to dance
get dressed, get blessed
try to be a success
Please her, please him, buy gifts
Don't steal, don't lift,
Twenty years of schoolin'
And they put you on the day shift
Look out kid, they keep it all hid
Better jump down a manhole
Light yourself a candle, don't wear sandals
Try to avoid scandals
Don't wanna be a bum
You better chew gum.
Subterranean Homesick Blues
(Rodi se, izađi iz kratkih pantalona, zaljubi se, nauči da igraš, lepo se obuci, ispovedi se, budi poslušan, kupuj poklone, ne kradi, odradi 20 godina škole, zaposli se od devet do pet, pazi mali, od tebe se kriju važne stvari, otrgni se, šmugni u slivnik, upali sveću, bolje da nestaneš, nego da žvaćeš njihovu žvaku, Bluz predgrađa)
Sam Dilan ne želi da ugodi nikome. On je protiv posesivnosti i dominacije nad ljudskim bićima koje Amerika sprovodi pomoću svoje spoljne politike, protiv rasne diskriminacije, bokserskih sindikata i maltretiranja radnika. Zaključno sa svojim poslednjim albumom Nashville Skyline on je i protiv posesivnosti i dominacije u ljubavi. U „Don't Think Twice it's All Right“ pesnik napušta ženu, jer ona zahteva previše: "Dao sam joj svoje srce, ali je ona želela moju dušu". U "It Ain't Me Babe" pesnik upoznaje devojku koja želi "nekoga ko će umreti" za nju, "i još više od toga." Njemu takvi zahtevi zvuče nerazumno. Dilan izražava vlastite ideje o idealnom odnosu između ljudi u svojoj pesmi "All I Really Want to Do". Te ideje se ne tiču samo odnosa između muškarca i žene već se u opštijem smislu odnose i na odnose radnika i poslodavca, građanina i policajca, studenta i profesora.
I ain't lookin, to compete with you,
Beat or cheat or mistreat you,
Simplify you, classify you,
Deny, defy, or crucify you.
All I really want to do
Is Baby, be friends with you.
(Ne želim da se takmičim sa tobom/ Da te bijem, varam i mučim/ Da te uprostim, da te svedem/ Poreknem, razapnem/ Ne, jedino želim da budemo prijatelji)
Dilan priželjkuje uništenje nehumanog, kompetitivnog, eksploatatorskog, klasifikatorskog i zatvorenog društva. Ali njegova vizija je apokaliptička i on ne vidi organizovanu revoluciju, već samo spontani bunt koji nastaje gotovo kao božanski čin. Savremeno društvo, njegove institucije i vrednosti ne zavređuju našu kritiku; njih treba odbaciti i napustiti. Ali čovekova sredstva za bekstvo su ograničena: neko će ubiti svoju izgladnelu ženu i decu, pa izvršiti samoubistvo, kao Holis Braun, tako da "se negde u daljini/ Rađa novih sedmoro ljudi" (Ballad of Hollis Brown). Može se slediti i "Gospodin tamburaš", pa pomoću marihuane, LSD-a ili težih narkotika "igrati pod dijamantskim nebom" (Mr. Tambourine Man). Suštinsku promenu može doneti samo sveobuhvatni događaj. Pesma "The Times They Are A-Changin'" sadrži nagoveštaj te nastupajuće apokalipse.
The line is drawn
The curse is cast
The slow one now will
Later be fast.
As the present now
Will later be past
The order is rapidly fadin'
And the first one now
Will later be last
For the times they are a-changin'.
(Crta je povučena/ Kletva je bačena/ Gubitnici će/ Postati pobednici/ Sadašnjost odlazi/ U prošlost/ Poredak se ubrzano osipa/ Oni sa vrha/ Padaju na dno/ Vremena se menjaju)
Dilan jasno sugeriše hrišćansku apokalipsu, sa njenim konvencionalnim uzdizanjem krotkih i propašću moćnih. Pesme poput "It's All Over Now, Baby Blue" ili "A Hard Rain's A Gonna Fall" prikazuju nadrealnu zbrku i skori dolazak sudnjeg dana. U poslednjoj sceni Bergmanovog Sedmog pečata ljudi tumaraju unaokolo u potrazi za spasenjem: "The Saints are coming through/ And It's all over now, Baby Blue". U "I Dreamed I Saw St. Augustine" sâm blaženi svetac silazi na zemlju kako bi ljudima, nakon uništenja, ponudio život. U sledeće četiri pesme Dilanova vizija sveopšte apokalipse je neposredno prisutna. U "Chimes of Freedom" Dilan opisuje jednu uzbudljivu scenu:
Thru the mad mystic hammering of the wild ripping hail
The sky cracked its poems in naked wonder
That the clanging of the church bells blew far into the breeze
Leaving only the bells of lightning and its thunder
Striking for the gentle, striking for the kind,
Striking for the guardians and protectors of the mind
An' the unpawned painter behind beyond his rightful time
An' we gazed upon the chimes of freedom flashing.
(Divlji krik nas doziva kroz tamu ispunjenu bubnjevima/ Iz neba se prolama pesma na zanemele ljude/ Vetar raznosi zvonjavu crkvenih zvona/ Čuju se samo zvona munja i gromova/ Ona zvone za blažene i krotke/ Ona zvone za čuvare bistroga uma/ Za nepotkupljive proroke ovoga dana/ Kada su zazvonila zvona istinske slobode)
U "Lay Down Your Weary Tune" on izveštava:
Struck by sounds before the sun,
I knew the night had gone,
The morning breeze like a bugle blew
Against the drums of dawn.
The ocean wild like an organ played
The seaweed's wove its strands,
The crashin waves like cymbals clashed
Against the rocks and sands.
I stood unwound beneath the skies
And clouds unbound by laws,
The cryin' rain like a trumpet sang
And asked for no applause.
(Zvuci jutra najavljuju sunce/ Noć se povlači/ Jutarnji vetar zviždi/ Naspram bubnjeva zore/ Okean se nadima kao orgulje/ Morske trave pletu svoje niti/ Talasi se obrušavaju kao timpani/ Na stenje i peščane dine/ Stojim sam pod nebom/ I uskovitlanim oblacima/ Kiša pljušti kao trubač u zanosu/ Koji ne čuje aplauz publike)
U "The Gates of Eden" Dilan razvija jasnu dihotomiju između onoga što je moguće na zemlji i u večnosti. Besmislena buka, vlasništvo, rodbinske veze, vreme, metafizika, pravo, nauka, san o zemaljskom raju – sve to, kaže Dilan, može postojati samo van kapije Edenskog vrta.
With a time rusted compass blade
Aladdin and his lamp
Sits with Utopian hermit monks
Sidesaddle on the Golden Calf
And on their promises of paradise
You will not hear a laugh
All except inside The Gates of Eden.
(Sa zarđalim kompasom u jednoj/ I čarobnom lampom u drugoj ruci/ Aladin sedi među usahlim kaluđerima/ Ne vredi klanjanje Zlatnom teletu/ I obećanje rajskog naselja/ Smeh se čuje/ Samo sa one strane Vrata Raja)
A jednoga dana, nakon što padne teška kiša, možda – Dilan svesno ostavlja nejasnim sve fizičke okolnosti kataklizmičkog uništenja našeg društva – kada teška radioaktivna kiša padne nakon atomskog rata, kada zaista sve bude gotovo za baby blue i ostale, Edenske kapije će se otvoriti, i nastupiće čas, "onaj čas kad pristane brod."
O the time will come
When the winds will stop
And the breeze will cease to be breathin'
Like the stillness in the wind
When the hurricane begins
The hour when the ship comes in.
O the sea will split
And the ship will hit
And the shoreline sands will be shaking
Then the tide will sound
and the wind will pound
And the morning will be breaking.
When the Ship Comes In
(Kucnuće čas/ Vetar će stati/ I prestati da diše/ U potpunoj tišini/ Kao pred uragan/ Jedan brod će uploviti u luku/ More će se razmaći/ I brod će tako udariti o obalu/ Da će se zemlja zatresti/ Onda će naići plima/ I vetar će uzdahnuti/ I svanuće novo jutro, Kada pristane brod)
Korpus pesama Leonarda Koena nije ni približno toliko veliki kao Dilanov. Ukupan broj do danas objavljenih numera je dvadeset –nesrazmerno pažnji koju su te pesme dobile u muzičkim časopisima. Kada ih proučimo, vidimo da su one, za razliku od Dilanovih, uglavnom ljubavne. One imaju izuzetan značaj i poetski integritet zahvaljujući produhovljenoj viziji koju sadrže.
Koen ne oseća nastupajuću apokalipsu. U njegovim pesmama postoji preteći, proždirući svet, u kojem ljudi žive u očajanju odlaganja svoje sudbine. Sve njegove pesme sadrže implicitnu kritiku društva, iako samo dve, "The Old Revolution" i "Stories of the Street," o tome otvoreno govore. Od njegovih pesama, najviše političkog naboja ima "Stories of the Street," koja počinje:
The stories of the street are mine
The Spanish voices laugh
The cadillacs go creeping down
Through the night and the poison gas
I lean from my window sill
In this old hotel I chose.
Yes, one hand on my suicide
And one hand on the rose.
(Ulica je moj svet/ Glasovi na španskom i smeh/ Bešumno klize kadilaci/ Kroz noć i otrovan vazduh/ Naginjem se kroz prozor/ Sobe trošnog hotela/ U jednoj ruci pištolj/ U drugoj ruža)
Koenova vizija je društvo pred nastupajućim kolapsom zbog ljudskih strasti i pohlepe.
I know you've heard it's over now
And war must surely come,
The cities they are broke in half
And the middle men are gone.
But let me ask you one more time
O children of the dust,
All these hunters who are shrieking now
Do they speak for us?
And where do all these highways go
Now that we are free?
Why are the armies marching still
That were coming home to me?
O lady with your legs so fine
O stranger at your wheel
You are locked into your suffering
And your pleasures are the seal.
The age of lust is giving birth
And both the parents ask the nurse
On both sides of the glass
Now the infant with his cord
Is hauled in like a kite
And one eye filled with blueprints
One eye filled with night.
(Kažu nam da je gotovo/ I da počinje rat/ Gradovi su podeljeni/ I svi posrednici su otišli/ Imam samo jedno pitanje/ Za vas, deco prašine/ Da li ste sigurni da ovi vojnici/ Urlaju po ulicama u vaše ime)
Koen, kao i Dilan, želi da pobegne iz ovog surovog sveta, ali to bekstvo mora da se odigra ovde i sada. Ako to nije moguće, on je spreman da podeli sudbinu ostalih ljudi i prihvati, iako nedužan, svoj život u iskvarenom društvu.
O come with me my little one
And we will find that farm
And grow us grass and apples there
And keep the animals warm
And if by chance I wake at night
And I ask you who I am
O take me to the slaughter house
I will wait there with the lamb.
(Kreni sa mnom malena/ Hajdemo na selo/ Da skupljamo seno, beremo jabuke/ I gajimo stoku/ A ako te noću probudim/ I upitam te ko sam/ Odvedi me u klanicu/ Da čekam svoj red sa jaganjcima)
U Koenovom svetu čovek živi kao Isak koji leži na očevom oltaru i čeka da bude žrtvovan. Postoji samo jedno mesto na kojem čovek može da bude – ono gde jeste – a ako su pokvarenost sveta i smrt neizbežni, on to prihvata kao deo svoje humanosti.
U svojim ljubavnim pesmama Koen se, kao i Dilan, bavi vrednostima, pre nego "želim te, volim te, trebam te" temom prosečnog autora pop pesama. Koen dolazi do zaključka koji izmiče mnogim piscima popularnih hitova: dovesti devojku u krevet je lako; teško je to učiniti bez ugrožavanja vlastitog integriteta ili bez udisanja "otrovnog gasa" ovoga sveta. U "The Stranger Song" Koen opisuje kukavičkog ljubavnika, koji svoju slobodu želi da zameni sigurnošću; ljubavnika "koji je kao neki Josif u potrazi za krčmom," koji "želi da zameni igru koju igra za sklonište". Sebe, tragača za smislom, Koen naziva "strancem", a onoga koji čuva "najbolju kartu/ toliko vrednu/ da ne želi drugu", on naziva "dilerom". Diler je mladoženja koji želi da okonča patnju i agoniju udvaranja; on nije pravi ljubavnik, kaže Koen.
I know that kind of man
It's hard to hold the hand of anyone
Who's reaching for the sky just to surrender.
(Znam tu vrstu ljudi/ Teško je biti sa nekim/ Ko stremi nebesima samo da bi se predao)
U "Winter Lady" i "Sisters of Mercy" Koen prikazuje ženski pandan "strancu." I ona je slobodna, nije se prodala za lak život zagarantovanog vlasništva u braku. Uzdržana, nezavisna, izbirljiva, ta "putujuća dama" zrači toplinom za koju Koen smatra da muškarcu znači više od ugovora na papiru. U "Sisters of Mercy" ta žena osvežava stranca koji traga, ublažavajući njegov umor bez ugrožavanja njegovog bića.
O the sisters of mercy
They are not departed or gone
They were waiting for me when I thought
That I just can't go on.
(Milosrdne sestre/ Me nikada nisu izdale/ Bile su tu uvek/ Kada sam mislio da ne mogu dalje)
Nema ljubomore ni posesivnosti u njegovom odnosu sa tim ženama; on iskreno želi da one pomognu i drugim strancima poput njega. 
When I left they were sleeping
I hope you run into them soon.
Don't turn on the lights,
You can read their address by the moon;
And you won't make me jealous
If I hear that they've sweetened your night
We weren't lovers like that
And besides it would still be all right
(Spavale su kada sam odlazio/ Nadam se da ćeš ih i ti pronaći/ Ne pali svetla/ Pusti da te mesečina vodi/ I neću biti ljubomoran/ Ako i ti sa njima provedes blaženu noć/ Mi nismo takvi ljubavnici/ A i da jesmo, sve je u redu/
Postoji zajedništvo u ljubavi u kojem svako pomaže svakome u njegovoj ili njenoj potrazi za ispunjenim životom.
Prolazna ljubav između muškarca i žene je u Koenovim pesmama poželjno bekstvo od iskušenja egzistencije. Trajnija veza je samo deo istog iskustva. U "So Long, Marianne" Koen detaljno razmatra protivrečnost između sigurnosti doma i lične slobode. On je "kao zalutalo Ciganče," i to kaže Marijani pre nego što joj dopusti da ga ona odvede kući. On joj kaže: "Uz tebe zaboravljam/ Da se pomolim svom anđelu/ A onda i anđeli zaborave da se mole za nas". Tu žena očajnički pokušava da ga veže za sebe: "Tvoja fina paučina/ Prikiva mi stopalo za kamen". Ona jeretički prijanja uz njega, kao da je on zamena za božansko biće, on oseća "Kao da sam krst raspeća/ Dok klečimo kroz tamu". U ovoj pesmi Koen okleva pred iskušenjem sentimentalnosti, prisećajući se njihove ljubavi "duboko u zelenom granju jorgovana", ali oslobađa se njene posesivnosti – koja je ovoga puta usmerena na drugoga čoveka.
O you are really such a pretty one
I see you`ve gone and changed your name again
And just when I climbed this whole mountainside
To wash my eyelids in the rain.
(Zgodno ti to radiš/ Čujem da si se već ponovo udala/ A ja sam sve to vreme proveo u planini/ Da mi kiša spere lice od suza)
"One of Us Cannot Be Wrong" je Koenova ironična priča o posesivnom ljubavniku, koji sadistički dominira nad ženom dok, s druge strane, mazohistički žudi za njenom dominacijom. Pesma ovako počinje:
I lit a thin green candle
To make you jealous of me,
Then I took the dust of a long sleepless night
I put it in your little shoe.
And then I confess'd that I tortured the dress
That you wore for the world to look through.
(Palim tanku, zelenu sveću/ Tvoje ljubomore prema meni/ Stavljam prah svojih besanih noći/ U tvoju malu cipelu/ Priznajem da sam pocepao tvoju haljinu/ Onu prozirnu, tvoju omiljenu)
Ljubavnik traži savet od doktora koji je i sam ranjiv, skrivajući se "među policama biblioteke", pričajući mu detalje sa svog medenog meseca. Onda posećuje sveca koji propoveda "da je dužnost ljubavnika da naruše zlatno pravilo"; ali i svetac je ranjiv. Ljubavnik izveštava:
And just when I was sure
That his teachings were pure
He drowned himself in the pool,
His body is gone, but back here on the lawn
His spirit continues to drool.
(Kada mi se učinilo/ Da je njegovo učenje bez greške/ On je skočio u bazen/ Njegovo telo se udavilo/ A njegov duh je ostao da balavi po travi)
Ovaj jadni ljubavnik ništa nije naučio iz ovih prljavih, lascivnih i samodestruktivnih primera i ostaje slep u svom mazohizmu, kao što se vidi iz poslednje strofe.
An Eskimo showed me a movie
He'd recently taken of you
The poor man could hardly stop shivering,
His lips and his fingers were blue.
I suppose that he froze
When the wind took your clothes
And I guess he just never got warm
But you stand there so nice
In your blizzard of ice
O please let me come into the storm.
(Eskim mi je pokazao traku/ Nedavno te je snimio/ Još uvek je drhtao/ Plavih usana i šaka/ Sigurno se smrzao/ Kada ti je vetar odneo odeću/ Ne može da se oporavi od prizora/ Tebe koja stojiš i smešiš se/ Zasuta snegom i ledom/ Molim te, pusti me unutra, u središte oluje)
Svi ljubavnici iz Koenovih pesama moraju da nauče kako da kažu zbogom; ne zato što je rastanak sam po sebi dobar, već zato što ljubavne veze sprečavaju ljude da ostvare svoju suštinsku muškost ili ženskost. Promena je nužni preduslov samoispunjenja u Koenovom nesigurnom svetu, a veze sprečavaju promenu, kao što se vidi u pesmi "That's No Way to Say Goodbye."
I'm not looking for another
As I wander in my time,
Walk me to the corner
Our steps will always rhyme,
You know my love goes with you
As your love stays with me,
It's just the way it changes
Like the shoreline and the sea.
(Ne želim nikog drugog/ Nije u tome stvar/ Isprati me do ugla/ Naši koraci se slažu/ Moja ljubav odlazi sa tobom/ Tvoja ostaje sa mnom/ To je u prirodi promene/ Kao između obale i mora)
Koenova najenergičnija osuda posesivnosti u ljubavi nalazi se u "Master Song", pesmi o njegovoj staroj ljubavi, koja je možda personifikacija same poezije koja je potpala pod kontrolu autokratskog gospodara. Taj novi gospodar se u čitavoj pesmi asocira slikama nasilja i prinude: on je čovek "koji se upravo vratio iz rata", koji je ženi dao "nemačkog ovčara za šetnju/ s ogrlicom od kože i eksera", koji vozi avion "bez ruku", koji "je ugasio svetla u usamljenoj ulici" i vodio ljubav sa ženom prerušen u "majmuna s anđeoskim žlezdama", uz "muziku gumenog orkestra". Zauzvrat, žena samog pesnika drži u zatočeništvu, nikada mu ne prilazeći, ne prinevši mu čak ni sakramentalni surogat "vina i hleba". Ovo je pesma o velikom razočaranju i frustraciji, ispunjena slikama sterilnosti i beznađa.
Pa ipak, u pesmama Leonarda Koena ljubav ostaje glavni lek za tegobnu posesivnost našeg društva. "Suzanne" je izgleda još jedna pesma o bekstvu iz stvarnosti pomoću droga, poput Dilanovih "Mr Tambourine Man" ili "Lucy in the Sky with Diamonds" Bitlsa. Ali to bekstvo je ambivalentno žensko i halucinogeno, dok sam pesnik traži spas u ljubavnom iskustvu. U prvom susretu sa egzotičnom Suzen Koen kaže da ćeš znati:
That you've always been her lover
And you want to travel with her
And you want to travel blind
And you think maybe you'll trust her
For you've touched her perfect body with your mind.
(Da si oduvek bio njen ljubanik/ I želiš da putuješ sa njom/ I želiš da je pratiš slepo/ I želiš da joj veruješ/ Jer si svojim umom dotakao njeno savršeno telo)
Kako se iskustvo sa Suzen produbljuje, želećeš da hodaš po vodi kao Isus. Pri kraju pesme Suzen uzdiže do lepote najrazličitije kontradiktorne realnosti ovoga sveta – "smeće i cveće" – i kroz ljubav nas sve dovela do savršenstva – "jer je svojim umom dotakla tvoje savršeno telo". Njoj se može prići, od nje se može otići, "možeš provesti noć pored nje" u halucinaciji; ona je uvek "milosrdna sestra", nikada pohlepna supruga.
Koenova pesma, u kojoj ljubav najočiglednije služi kao lek protiv društvenog zahteva za kontrolom, disciplinom i porobljavanjem životne sredine i bližnjega, jeste složena i neobjavljena pesma "Love Tries to Call You by Your Name". Koenova osnovna teza u toj pesmi je da se u predavanju materijalizmu i bezbojnosti društva predaje i svoj vlastiti identitet. Samo ljubav, kao što se kaže u naslovu, "pokušava da te zove tvojim imenom". Na početku pesme subjekat se postepeno gubi u nečemu mnogo većem i manje realnom nego što je on sam.
I thought it would never happen
To all the people that I became
My body lost in these legends
And the beast so very tame
But here, right here
Between the birthmark and the stain
Between the ocean and the rain
Between the snowman and the rain
Once again and again
Love tries to call you by your name.
(Mislio sam da je nemoguće/ Da se to desi bilo kome od nas/ Moje telo izgubljeno u drevnim legendama/ Zver tako mirna i pitoma/ Ali tu, baš ovde/ Između ovog mladeža i ovog belega/ Na liniji dodira okeana i kiše/ Pljuska i Sneška Belića/ Uporno, neprekidno/ Ljubav me doziva mojim imenom)
Od celine i integralnosti okeana do fragmentarnih kapi kiše, od monolitne egzistencije Sneška Belića do kiše koja ga otapa, od mladeža koji simbolizuje jedinstvenost bića, do belega koji je greška, pesnik je izgubljen, "zver" njegove individualnosti pripitomljena, a ljubav ga priziva da se vrati.
U narednim stihovima se naglašava Koenova slika čoveka pred samouništenjem, daleko od samospoznaje. On je kao diler iz "The Stranger Song". Njegovo ime je u aleji slavnih, živi za "doba" rađe nego za "čas," za "obično" pre nego za "sunčano vreme," i više voli banalnost opšteg mesta od zahtevne, autentične ljubavi.
I leave the lady meditating on the very love
Which I do not wish to claim
I journey down these hundred steps
The street is still the same.
On odbacuje prave ljubavnike, prave heroje, kako bi sledio široki društveni put ka prosečnosti, vulgarnosti, samoudovoljavanju i anonimnosti. U ovoj pesmi je posebno naglašeno samoudovoljavanje koje pojedinca udaljava od teškoća vlastitog samoispunjenja, okivajući ga u lance konformizma.
Where are you Judy, where are you Ann
Where are all the paths all your heroes came
Wondering out loud as the bandage pulls away
Was I only limping or
Was I really lame;
O here, come over here
Between the windmill and the grain
Between the traitor and her pain
Between the sundial and the plain
Between the newsreel and your tiny pain
Between the snowmen and the rain
Once again and again
Love tries to call you by your name.
Svet koji Koen opaža u svojim pesmama je dosledno materijalistički, prljav i iskvaren. Sveci postaju preljubnici, ljubavnici mazohisti, dok kadilaci šire otrovne gasove. Ljubav može postati "prašina u manžetnama starca" ("Master Song"). Sveštenici mogu pregaziti travu svetilišta kome služe ("Priests"). Sam Bog kaže čoveku:
Sometimes I need you naked
Sometimes I need you wild
I need you to carry my children in
I need you to kill a child.
("You Know Who I Am")
Koen upućuje na čoveka u ovome svetu koji prijanja uz svaku utehu koju nudi trenutak. Uplašeni čovek se zauvek drži jedne stvari; hrabriji ide od droge do droge, od žene
do žene. A u "The Old Revolution" Koen upućuje na svakoga ko se predaje toj "lomači" zvanoj život.
You who are broken by power
You who are absent all day
You who are kings for the sake of your children's story
The hand of your beggar is burdened down with money
The hand of your lover is clay
Into this furnace I ask you now to venture
You whom I cannot betray.
Koen je doista jedan tamni svet, osvetljen samo povremenim ljubavima, mističnom Suzen i bleštavim svetlom životne lomače. Koena su ponekad nazivali i "crnim romantičarem" - onim koji prihvata zlo i nečistotu ovoga sveta i traga za otkrivenjem kroz utapanje u sve to. Takvo tumačenje njegovog dela svakako podupiru i njegove pesme. Dilan se može slično tumačiti, osobito u svetlu svoje teme o materijalističkom samouništenju, u pesmama kao što su "A Hard Rain," ili o prolasku u Edenski vrt. Nijedan od njih nije aktivista; nijedan ne veruje u to da se utopija može dostići putem ljudske akcije. I obojica su sasvim nezainteresovani za iznošenje starih i jednostavnih romantičnih laži koje danas brojni pop umetnici, kao što su Donovan, Bi Džiz, Peta dimenzija ili Asocijacija, dosledno prodaju. Umesto toga, obojica pokušavaju da rade pesnički posao prikazivanja sveta na način na koji se svet ispoljava u rečima i slikama koje iziskuju njihove zasebne vizije.
Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969.
Preveo Milan Vukomanović
Priručni prevod stihova: Peščanik
(Preneseno sa Peščanik.net)
Novi servis na hrvatskom webu – podsjetime.net – zaboravne podsjeća na rođendane, godišnjice, važne sastanke.
Dobra ideja. Kupite knjigu za 160 kuna i uđite u bubanj za osvajanje potpuno opremljene kuće s bazenom u Maslinici na otoku Šolti. Svaka kupljena knjiga ima šifru, pa možda od 50.000 sudionika izvuku upravo vas. http://is.gd/ppPe
Antarktički blog, zapisi s izleta na Antarktik s velikim brojem fotografija. Svakako pročitajte.
Your Logo Makes me Barf – blog posvećen najružnijim logotipovima koji postoje. Sramota za dizajnere koji su ih osmislili, zabavno za sve nas.
Emergency, knjiga Neila Straussa, uči vas kako biti Jason Bourne i posjedovati njegove vještine. Lažne putovnice, otvaranje brava, kako prijeći granicu a da vas ne otkriju… http://is.gd/lzK3
Academic Earth je site na kojem se nalazi više od tisuću videolekcija sa sveučilišta poput MIT-a, Yalea i sličnih, a među brojnim govornicima nalazi se i Guy Kawasaki. Svakako pogledajte.
Službeni photostream Joko Ono na Flickru. Fotografije, ilustracije, nove i stare stvari.
If you like it so much why dont you go live there – site koji skuplja nevjerojatno glupe komentare korisnika. Komentari su prikupljeni na na BBC-jevim stranicama Have You Say.
Film Bioshock stiže u kina 2010. godine. Naravno, radi se o ekranizaciji istoimene igre. Redatelj je Gore Verbinski, a još se ne zna tko će u filmu glumiti. Jedva čekamo.
Twitter za mame, na www.todaysmama.com/connect/.
Ako ste oduvijek sanjali o tome da imate vlastiti “Digg” site, http://slinkset.com/ to će vam i omogućiti. Za svega nekoliko sekundi…
Novi site za bicikliste – www.vozibic.com.
Tona magazina iz svih područja, spremnih za download, na www.pdf-mags.com.
Knjiga koju ćemo kupiti: Buyology, istine i laži o tome zašto kupujemo.
Povijesne fotografije iz polarnih krajeva, od 1845. do 1982. Omiljena galerija nam je ona s brodovima; ima i jedrenjaka.
Još jedna knjiga na listi za kupovinu: God and the Editor: My Search for Meaning at the New York Times. Insajderska priča o New York Timesu.
Wired je, osim u Italiji, počeo izlaziti i u Velikoj Britaniji. Bilo bi zanimljivo vidjeti kako bi ispalo hrvatsko izdanje.
Novi portal za Ličko-senjsku županiju – http://slobodnalika.com
Fail trend se preselio u stvarni svijet. Downloadajte Fail naljepnicu i podijelite je s drugima. www.failsticker.com
Triumph of the bullshit – http://bullshit.tumblr.com/
Otvoren je novi domaći portal za žene – www.she.hr. Tak-tak. Odgovorni kažu da je “prilagođen ženama kojima se obraća, analitičan je i ne naginje senzacionalizmu”.
Udruga Iskorak otvorila je savjetovaliste.com, site namijenjen pripadnicima/ama seksualnih i rodnih manjina.
Punk-rock bend Kiper objavio je svoj prvi album pod nazivom Krivo radim. Downlodajte ga besplatno s www.kiperband.com.
Ekipa koja drži Lol cats i sve slične siteove pokrenula je 140pediu, twitterovsku enciklopediju u 140 znakova. www.140pedia.com
Minuta dvije je tvrtka koja nudi osobne usluge – punjenje iPoda glazbom, plaćanje računa, pomoć pri selidbi i slične stvari pojedincima odnosno tvrtkama, brigu o zaposlenicima strancima, odijevanju i sve što pod takve usluge ide. Dobra ideja. www.minutadvije.hr
Lol.
Knjiga koju ćemo kupiti: Advertising Next: 150 Winning Campaigns. 150 dobrih, malih i velikih kampanja.
Odličan viralni site za film The Wachmen – www.thenewfrontiersman.net. I nastavak na Flickru.
SF triler koji čekamo – The Moon, o usamljenom astronautu na Mjesecu.
Zgodan blog koji prati dizajnersko-umjetničke trendove – If it’s Hip, it’s here.
SFW? http://syntheticpubes.com/
The Guild je nezavisni web sitcom o grupici online gamera. Pogledajte na www.watchtheguild.com
Twitter monitor – http://monitter.com/. Ažurira se u realnom vremenu, a omogućava vam da upišete ključnu riječ i saznate tko je što napisao na tu temu. Fora.
99 stvari koje ste morali vidjeti na internetu – www.youshouldhaveseenthis.com. Ako niste, onda ste luzer ili imate već godina. Zakon site. Navalite.
Nova viralna avantura u kojoj vi birate što će se dogoditi –www.waltswarning.com. Radi se o reklami za seriju Breaking bad.
Dokumentarni film Confession of Superhero prati živote tri muškarca i jedne žene koji “glume” superheroje na Hollywood Boulevardu. Hulk je prodao Nintendo konzolu za kartu do L.A.-ja, Wonder Woman je bila kraljica mature…
Švedski poduzetnik Oscar Dios parkirao je stari Boeing 747 u blizini štokholmskog aerodroma i od njega napravio – motel. Cijene su pristupačne mladima.
Obavezno štivo za sve dizajnere – kako je dizajniran Obamin logo. Video.
Za sve one čiji kapetani neće biti tako vješti kao Sullenberger III.: kako preživjeti pad aviona – na http://is.gd/g65B
Novi trend u svijetu kina – tajno kino. Predbilježite se na secretcinema.org, na mail dobijete lokaciju (stara crkva, farma, krov zgrade…) i iznenade vas filmom, atmosferom, nikad ne znate čime. Za sada – samo u inozemstvu.
Svakako posjetite pikselizirani grad, s mnoštvom pop-kulturalnih i internetsko viralnih referenci, Goon City na www.gooncity.com.
Važne su male stvari – svi to tvrde, a potvrđuje i web odredište Zen Moments, na kojem možete čitati tonu “prekrasnih i inspirativnih istinitih priča” – www.zenmoments.org.
Facebook za pse – www.dogbook.com.au. Facebook za mačke – www.catbook.ca.
Lik je odlučio u sto dana otići na koncert sto različitih bendova – u New Yorku, gdje to i može! Tri su pravila: nema festivala, nema ponavljanja bendova – i mora odslušati cijeli koncert. Pratite ga na www.100bands100days.com.
Yay!Monday je internetski magazin koji ponedjeljak čini lakšim – jer toga dana predstavljaju nekoliko umjetnika-blogera koji će vam pomoći započeti radni tjedan. Dobra fora. www.yaymonday.com.
Nakon što je Nancy Pelosi, predsjednica američkog parlamenta (!) prodala RickRolls foru ekipi na You Tubeu (genijalno, pogledajte na http://is.gd/fQJ2), mnogi su bookmarkirali Rick Roll Detector! www.rickrolldetector.com.
Instant David Caruso na www.instantcaruso.com.
Zakon! http://fuckyeahsharks.tumblr.com/
Zeko maše www.hiyabunny.com.
OH GOD I AM BLIND oh wait woke up under a blanket. Mačka Sockingtona pratite na Twitteru.
Isprintajte sami svog 3D Obamu!
http://downforeveryoneorjustme.com/ – provjerava je li neki site nedostupan samo vama ili cijelome svijetu.
Hrvatska je dobila novi servis TrendMe.net, na kojem odjeću možete “isprobavati” te je nakon toga kupiti. Zgodna ideja. www.trendme.net.
Predstavljen je i prvi domaći podcast-servis na www.mojradio.fm. Službeno priopćenje kaže da su mojRadio.FM stranice specijalizirane za distribuciju radijskih sadržaja u mp3 formatu i slušanje emisija na zahtjev.
(Plan B)
Anneliese Nichole Brown, studentkinja antropologije iz Los Angelesa, pokrenula je 28. jula online peticiju za ovu nagradu, koja bi bila dodijeljena 2010. godine.
Hiljade ljudi potpisalo je tekst peticije koji glasi:
- Mi dole potpisani, smatramo da se Michael Jackson duhom i tijelom čitavog života borio za poboljšanje globalnog stanja djece i čovječanstva.
Na žalost fanova, Jackson nema nikakve šanse za uglednu nagradu, jer pravila Nobelove nagrade za mir kažu kako ona ne može biti dodijeljena preminuloj osobi, a kandidate mogu da predlože samo ljudi iz svijeta politike, profesori ili sami dobitnici.
Nije ovo jedini bizaran potez obožavatelja kralja popa. Od njegove smrti pa do danas potrudili su se da nagomilaju brojne teorije zavjera. Britanski tabloidi skupili su najnovije iz posljednjih desetak dana:
-
Michael je ubijen dok je njegov ljekar spavao dubokim snom
-
Michael je dvojnik jedne egipatske statue stare 3.000 godina, a koja se nalazi u nekom muzeju u Čikagu;
-
Michaelov duh redovno posećuje Amy Winehouse i daje joj muzičke savjete;
-
Njegova spaljena kosa, koju su frizeri odsjekli nakon požara tokom snimanja spota za Pepsi 1984.godine, biće pretvorena u dijamante;
-
Michael će uskoro oživjeti kao klon, jer je u tu svrhu poodavno zamrznuo svoju spermu;
Otkako se pojavio, rokenrol predstavlja neku vrstu ogledala u kojem se vidi izuzetno precizna slika društva i kulture. I dok u toj slici na internacionalnom planu dominiraju moda i uopštavanja koja su neophodna da bi rokenrol bio prihvatljiv svima na Zemljinoj kugli, u slici na nacionalnom planu često dominiraju kritički elementi bunta i nezadovoljstva koji igraju primarnu ulogu u podsticanju rokerske imaginacije. Rokenrol, odnosno njegova glavna struja, nikada nije prestao da bude glas savesti otvoreno reagujući na razne nepravde. Ako je to tačno, kakva slika o mladima u današnjoj Srbiji može da se dobije na osnovu slušanja novije rokenrol produkcije? Istina, zasnovana je na malom uzorku – preslušao sam samo sedam-osam novijih kompakt-diskova srpskih rok-grupa, ali verujem da bi i znatno veći uzorak dao slične rezultate.
Duhovno blato
Rokerski glas često je glas samoće, prouzrokovane nesposobnošću pojedinca da se prilagodi društvu, odnosno mnogo češće, nespremnošću društva da prihvati „neprilagođenu” mladu osobu. To se dobro uočava u pesmama grupe „Repetitor” koja peva, na primer, „Moj život nije u mojim rukama”, „ne treba mi niko da mi kaže da me voli” ili, potresno „deset puta nedeljno setim se da sam živ, ali nikad ne znam šta ću s tim”. Strah od sistema prepoznaje se u „orvelovskim” stihovima „uzeće slamčicu da ti mozak popiju”. 
Grupa „Slaptrap” na sličan način ukazuje na televiziju kao na izvor zla: „na TV-u nešto nude, baš se trude da me slude”. U drugoj pesmi, ironično savetuju mladom čoveku: „Prodaj se za veliku lovu, budi lep i glup, uživaj u životu”, ali takođe konstatuju „ne želim da se spustim u blato ovog grada”. Isto je to blato o kojem, u pesmi pod tim naslovom, peva grupa „Klopka za pionira”. Oni kažu: „Blato je svuda u stvari – blato te gazi – blato ne odlazi – blatnjavo sutra – blatnjav iznutra”.
Kakva mlada osoba raste u tom duhovnom blatu? To je osoba koja, ne uspevajući da se oslobodi blata, postaje destruktivna, nesposobna da voli ili da bude voljena. O takvoj osobi, verujem, govori pesma „Mržnja” grupe „Klopka za pionira”: „Mržnja sveta srce mi ispuni, sve mogu da razorim, da zapalim i da srušim, da osetim mir u duši; jer kad mrzim ja postojim, a kad volim ja se bojim”. Ovo je savršena slika mentalnog stanja mladih srpskih (i svih ostalih, naravno) jurišnika koji sve probleme žele da reše batinama, nasiljem i prezirom, jer se boje dobrih osećanja. U njihovoj svesti nežnost je simbol kukavičluka, a ljubav je simbol poraza.
Kao stranci
U pesmi „Čopor” grupa „Klopka za pionira” dodatno to razjašnjava: „U čoporu sanjam, čoporu se klanjam, u čoporu strah me nije, čopor može da ubije”. Taj čopor „misli mesto mene, mesto mene gleda”, i stoga „ne napuštaj čopor, ko će da te štiti, ili si u čoporu, il’ te neće biti”. Za suprotstavljanje takvoj ideologiji neophodno je formirati svoj stav, odnosno misliti svojom glavom. To kaže i grupa „Repetitor”: „Gledam svojim očima, polako se oslobađam”.
Bez toga, bez ličnog stava, mlad čovek je uvek u opasnosti da bude zloupotrebljen. U vremenu u kojem živimo teško je održati se na površini i objektivno sagledavati situaciju. Društvo, sistem, okolina uglavnom ne vole pojedinca koji pokazuje tendencije da bude drugačiji. „Ova sredina drži ga pod vodom”, kako peva grupa „Klopka za pionira”, „ona ga davi, da mu malo vazduha, pa kaže sad me slavi”. Sve, dakle, ima svoju cenu i svaka se lojalnost plaća. Uostalom, sumorno će zaključiti ova grupa: „Kada reč ne vredi, pištolj može da ubedi, pištolj rešava nesporazume, da strasti stiša pištolj ume”.
Da, sumoran je svet mlade osobe u Srbiji danas i sumoran je rokenrol koji oni stvaraju. Sasvim je prirodno, onda, što grupa „Nežni Dalibor” peva „Samo magli pripadam”, jer ta nepotpuno definisana zona, to maglovito područje u kojem nema čvrsto utvrđenih granica, predstavlja utočište od sveta u kojem je nasilje jedna od retkih izvesnosti. Ali magla nije dovoljna bez reči. Stoga ponekad treba ozbiljno saslušati ono što mladi nastoje da izraze svojim stihovima i svojom muzikom. Ako se mnogi mladi ljudi, da parafraziram grupu „Klopka za pionira”, osećaju kao stranci iako su kod kuće, onda je to znak da je došlo vreme da se ta kuća sredi i očisti od raznoraznih uljeza, da postane njihov pravi dom.
(Politika)
On je bio ovde i ranije, u ovoj zemlji zločinaca. Bio je svedok njenog sunovrata. U to vreme je imao 25 godina i još uvek se zvao Ivan, ne Džon.
Ivan Demjanjuk je bio čuvar u logoru Flosenburg do pred kraj Drugog svetskog rata. Tu je premešten iz SS logora smrti Sobibor u današnjoj Poljskoj. Bio je Ukrajinac i jedan od 5.000 ljudi koji su pomogli nemačkom nacističkom režimu da počini zločin milenijuma – zatiranje Jevreja u Evropi, „konačno rešenje“.
On je sudelovao u tome, makar i kao šrafčić u velikoj mašineriji smrti. Ivan Demjanjuk je ostao da živi u posleratnoj Nemačkoj sedam godina, a potom je emigrirao u SAD 1952. godine, sa ženom i ćerkom, prekookeanskim brodom „General Han“. Po dolasku, promenio je ime u Džon. Time je okončan njegov status navodnog RL, tj. „raseljenog lica“, kako su angloamerički pobednici nazivali ljude koji su zbog rata ostali bez svojih kuća.
RL Demjanjuk je živeo u južnonemačkim gradovima Landshutu i Regensburgu, gde je radio za američku vojsku. Preselio se prvo u Ulm, pa u Elvangn, pa u Bad Rajhenshal i na kraju u Feldafing na jezeru Starnberg. Feldafing spada u minhenski okrug, i zato je Demjanjuk pritvoren u minhenskom zatvoru Štadelhajm od izručenja iz Amerike prošle nedelje. Njegova ćelija ima 24 kvadratna metra, što je vrlo prostrano po zatvorskim merilima.
Optužen je za pomaganje u izvršenju zločina ubistva najmanje 29.000 Jevreja u Sobiboru. Suđenje bi moglo da počne krajem leta, pod uslovom da Demjanjuk, koji sada ima 90 godina, bude proglašen dovoljno zdravim da mu se sudi. Biće pozvani i svedoci, ali niko od njih neće moći da ga prepozna. Jedini dokazi su u dokumentima, ali ti su dokazi ubedljivi. Dvaput je, 1949. i 1979. godine, bivši čuvar, pokojni Ignat Danilčenko, izjavio da je Demjanjuk bio „iskusan i efikasan čuvar“ koji je odvozio Jevreje u gasne komore. „To se radilo svakodnevno.“
Demjanjuk ove optužbe potpuno poriče. Kaže da nikad nije bio u Flosenburgu i Sobiboru i da nikad nije gurao ljude u gasne komore. Bivši Amerikanac koristi istu taktiku koju su koristili mnogi drugi optuženici kojima je suđeno za ratne zločine nakon 1945.
Ali već je očigledno da će poslednje veliko suđenje jednom nacisti u Nemačkoj biti vrlo neobično, jer će prvi put inostrani zločinci biti u središtu pažnje svetskog javnog mnjenja.
Ti ljudi su do sada u priličnoj meri zanemarivani – ukrajinski žandarmi i letonska rezervna policija, rumunski vojnici i mađarski železničari, poljski zemljoradnici, holandski službenici, francuski gradonačelnici, norveški ministri, italijanski vojnici – svi su oni učestvovali u nemačkom holokaustu.
Stručnjaci kao što je Diter Pol iz Nemačkog instituta za savremenu istoriju procenjuju da je više od 200.000 stranaca – otprilike isto koliko i Nemaca i Austrijanaca – „pripremalo, izvršavalo i pomagalo u izvršenju ubistava“. Često su bili isto onoliko nemilosrdni kao i Hitlerovi koljači.
Na primer, 27. juna 1941, pukovnik severne armije nemačke vojske, prolazio je pored benzinske stanice u litvanskom gradu Kaunasu, okružene gomilom ljudi. Oni su uzvikivali „bravo“ i aplaudirali, majke su podizale decu na ramena da bolje vide. Pukovnik se približio da vidi o čemu se radi, a kasnije je to zapisao. „Na betonskom parkingu stajao je plavokosi muškarac od oko 25 godina, srednje visine, i odmarao se oslonjen na drvenu palicu debljine ljudske ruke, koja mu je dosezala do grudi. Oko njegovih nogu ležalo je 15-20 ljudskih tela. Ti ljudi su bili ili već mrtvi, ili su umirali. Iz creva je tekla voda koja je spirala krv u slivnik.“
Pukovnik nastavlja: „Samo nekoliko koraka iza ovog čoveka stajalo je dvadesetak ljudi – okruženih nekolicinom naoružanih civila – koji su u tišini čekali svoje gnusno pogubljenje. Na kratki znak rukom, sledeći je iskoračio i zatučen je palicom, a publika je na svaki udarac odgovarala klicanjem.“
Nakon što ih je sve pobio, plavokosi ubice se popeo na hrpu leševa i zasvirao harmoniku. Publika je zapevala litvansku himnu, kao da je ta orgija ubistava bila nacionalna proslava.
Kako je ovako nešto moglo da se dogodi? Već dugo se to pitanje ne postavlja samo Nemcima, čija je klučna odgovornost za ove strahote nesporna – već i zločincima u svim zemljama.
Šta je navelo rumunskog diktatora Jona Antoneskua i njegove generale, vojnike, službenike i rumunske seljake, da pobiju 200.000 Jevreja (a možda i dvostruko više) „na svoju ruku“, kako je rekao istoričar Armin Hajnen? Zašto su baltički eskadroni smrti ubijali po nemačkom naređenju u Letoniji, Litvaniji, Belorusiji i Ukrajini? I zašto su nemačke Einsatzgruppen – paravojne „interventne jediinice“ pod rukovostvom SS-a – tako uspešno navodile nejevrejsko stanovništvo da izvrši pogrom od Varšave do Minska?
Potpuno je nesporno da se holokaust nikad ne bi dogodio da nije bilo Hitlera, šefa SS-a Hajnriha Himlera i mnogih drugih Nemaca. Ali isto tako je sigurno „da Nemci ne bi mogli sami da pobiju milione evropskih Jevreja,“ kaže istoričar iz Hamburga Mihael Vild.
Takav stav deli veliki broj preživelih. Kada se Udruženje preživelih litvanskih Jevreja sastalo u Minhenu 1947, doneli su rezoluciju pod nedvosmislenim nazivom: „O krivici velikog dela litvanskog stanovništva za ubistvo litvanskih Jevreja.“
Treći rajh i njegova razvijena birokratija vodili su opsežne spiskove jevrejskih stanovnika. Ali na teritorijama koje je nemačka vojska osvajala, Hitlerovim ubicama su trebale informacije poput onih iz holandske registrature, čije se osoblje dobro pomučilo da sastavi precizan spisak Jevreja.
I kako bi SS-ovci i policija mogli da uđu u trag Jevrejima u istočnoevropskim gradovima, gde su živele različite mešavine etničkih grupa, bez podrške lokalnog stanovništva? Ne bi mnogo Nemaca moglo „da prepozna Jevrejina na ulici“, seća se Tomas Blat, preživeli logoraš iz Sobibora, koji želi da svedoči na Demjanjukovom suđenju.
U to vreme, Blat je bio plavokosi dečak i pokušao je da se ponaša kao hrišćansko dete u svom gradiću Izbici u Poljskoj. Nije nosio žutu zvezdu i trudio se da deluje samouvereno kadgod je nabasao na uniformisana lica. Ali izdali su ga bezbroj puta – Nemci su isplaćivali novčane nagrade za informacije o Jevrejima – i uvek je jedva uspevao da pobegne.
Denuncijacije su bile toliko učestale u Poljskoj da je čak postojao poseban izraz za doušnike "Szmalcowniki". Često su denuncijanti poznavali svoje žrtve. I dok su Francuzi, Holanđani i Belgijanci mogli da se zavaravaju da će Jevreji, koji su deportovani na istok iz Pariza, Roterdama ili Brisela, na posletku biti dobro, Istočnoevropljani su načuli koja sudbina čeka Jevreje u Aušvicu ili Treblinki.
Naravno, može se navesti dosta primera koji ovu tvrdnju opovrgavaju. Visoki oficir Einsatzgruppe C, odgovoran za ubistvo više od 100.000 ljudi, žalio se kako Ukrajincima nedostaje „izraženi antisemitizam zasnovan na rasnim ili ideološkim razlozima“. Oficir je napisao da „manjka vođstvo i duhovni pokretač za progon Jevreja“.
Istoričar Feliks Tih procenjuje da je oko 125.000 Poljaka spasavalo Jevreje, a da za to nije tražilo nikakvu nadoknadu. Jasno je da zločinci uvek čine manjinu jednog naroda. Ali Nemci su se oslonili na tu manjinu. Esesovci, policija i vojska nisu imali dovoljno ljudi da pretraže sve oblasti gde su nacističke vođe planirale da pobiju sve Jevreje. Na preko 4.000 kilometara, od Bretanje u zapadnoj Francuskoj do Kavkaza, nacisti su rešili da pohvataju svoje žrtve, deportuju ih u logore smrti ili na obližnja stratišta, da spreče svaki pokušaj bekstva, da iskopaju masovne grobnice i da izvrže svoja krvava zlodela.
Naravno da su samo Hitler i njegova kamarila mogli da spreče holokaust. Ali to ne pobija argument da bi bez stranih pomagača, mnogo hiljada, a možda i miliona Jevreja preživelo.
U poljima smrti duž istočne Evrope, na svakog nemačkog policajca bilo je po 10 lokalnih pomagača. Isti odnos važio je i za logore. Ne za Aušvic, jer su njime upravljali skoro isključivo Nemci, ali da za Belzec (600.000 žrtava), Treblinku (900.000) ili Demjanjukov Sobibor. Tamo je šačici SS-ovaca pomagalo oko 120 ukrajinskih čuvara.
Bez njih, Nemci nikad ne bi uspeli da ubiju 250.000 Jevreja u Sobiboru, kaže bivši logoraš Blat. Ukrajinci su čuvali logor, izvodili Jevreje iz vagona i kamiona nakon dolaska u logor i batinama ih uterivali u gasne komore.
Ta zastrašujuća brojka nameće neugodna pitanja, i berlinski istoričar Goc Ali je počeo da ih postavlja pre nekoliko godina: da li je takozvano konačno rešenje zapravo bilo „evropski projekat koji se ne može objasniti samo posebnim okolnostima u nemačkoj istoriji?“
Još uvek nema konačnog zaključka o evropskoj dimenziji holokausta. Francuzi i Italijani su kasno počeli da se ozbiljno suočavaju sa ovim delom svoje istorije – kada većina zločinaca više nije bila među živima. Drugi, poput Ukrajinaca i Litvanaca, još uvek kaskaju, ili su tek počeli, što je slučaj sa Rumunijom, Mađarskom i Poljskom.
Od 1945, zemlje koje je Hitlerova vojska pokorila i uništila, sebe su doživljavale kao žrtve – i nema sumnje da su to bile, uz toliki broj pobijenih građana. Zato je još bolnije priznati da su mnogi njihovi sunarodnici pomagali nemačkim zločincima.
U Letoniji je lokalna pomoć bila veća nego igde drugde. Američki istoričar Raul Hilberg tvrdi da je Letonija imala najveći procenat nacističkih pomagača. Danci su na suprotnom kraju skale. Kada je 1943. trebalo da otpočne deportacija danskih Jevreja, veliki deo stanovništva pomogao im je da se sklone u Švedsku, ili ih je krio kod svojih kuća. Oko 98% od ukupno 7.500 danskih Jevreja preživelo je Drugi svetski rat. S druge strane, u Holandiji je u životu ostalo samo 9% Jevreja.
Da li je holokaust bio najniža tačka ne samo nemačke, već i evropske istorije, kako tvrdi istoričar Ali?
Ima dokaza koji pobijaju ustaljeno mišljenje da su zločinci iz drugih nacija bili prisiljeni da pomažu Nemcima da ubijaju. Tačno je da su lokalni pomagači rizikovali život odbijajući da pomažu nemačkim okupatorima. To je važilo za policijske jedinice i činovnike u okupiranoj zapadnoj Evropi, kao i za novoformirane rezervne policijske jedinice na istoku. Ali takođe je tačno da su se u mnogim zemljama ljudi dobrovoljno nudili da služe Nemcima i da su učestvovali u zločinima bez ikakve prisile.
Takođe se često tvrdi da države koje su stupile u savez sa Hitlerom nisu imale izbora, nego su morale Nemcima da izruče svoje jevrejske građane. Ni to nije tačno. Balkanske zemlje su vrlo brzo shvatile koliko je „rešenje jevrejskog pitanja“ važno za Hitlera i njegove diplomate – i pokušale su da izvuku što je moguće veću nadoknadu za svoje saučesništvo.
Ima i razloga za sumnju u pretpostavku da su pomagači bili patološki sadisti. Da je to istina, bilo bi ih lako identifikovati, na primer u grupi od 50 Litvanaca koji su služili pod komandom potpukovnika SS-a Joakima Hamana. Ti ljudi su išli po selima pet puta nedeljno da ubijaju Jevreje, i na kraju su pobili 60.000 ljudi. Kao podsticaj, dovoljno im je bilo dati nekoliko kartona votke. Uveče bi se vraćali u Kaunas i hvalili se svojim zločinima u kafani.
Nijedan od ovih Litvanaca nije pre toga bio kriminalac. Bili su „potpuno normalni“, po rečima istoričara Knuta Stanga. Nakon rata, ubice su se skoro po pravilu vraćale svom uobičajenom životu, kao da se ništa nije desilo. Demjanjuk je takođe bio uzoran građanin. U Klivlendu, gde je živeo, smatrali su ga za dobrog kolegu i druželjubivog komšiju.
Isto je i sa nemačkim zločincima. Ne postoji prototip ubice – do tog uznemirujućeg zaključka došli su istoričari. Među ubicama je bilo i katolika i protestanata, temperamentnih Južnoevropljana i hladnih Balta, opsesivnih desničara i bezosećajnih birokrata, finih školovanih ljudi i seljaka kavgadžija.
Među njima je bio i Viktor Arajs (1910-1988), školovani advokat iz letonske seoske porodice, i komandant jedinice od preko 1.000 ljudi koja je ubijala širom istočne Evrope za račun nacista. Ili Rumun Generaru, sin generala i komandant geta u Bersadu u Ukrajini, koji jednu svoju žrtvu vezao za motocikl i vukao do smrti.
A antisemitizam? Antisemitizam se tokom tridesetih širio u Evropi, jer su ljudi bili uznemireni potresima nakon Prvog svetskog rata i svetskom ekonomskom krizom. U istočnoj Evropi, Jevreji su bili dežurni krivci i vlasti su pokušavale da ih uklone sa tržišta rada. U Mađarskoj je Jevrejima zabranjeno da se zaposle u državnoj službi i do druge polovine tridesetih spisak zabranjenih profesija je proširen. Rumunija je svojevoljno prihvatila rasističke i antisemitske Nirnberške zakone nacističke Nemačke. Jevrejima je bio zabranjeno studiranje na mnogim univerzitetima u Poljskoj.
Dubina mržnje prema Jevrejima se ogleda i u činjenici da je u Poljskoj nakon završetka rata 1945. najmanje 600, a možda čak i na hiljade Jevreja koji su preživeli holokaust stradalo u rukama besne rulje. Međutim, izgleda da je raspojasani nacionalizam odigrao još važniju ulogu, bar u istočnoj Evropi. Tamo su mnogi sanjali o nacionalnoj državi bez manjina. Tako su Jevreji bili jedna od nekoliko manjina kojih su ljudi želeli da se otarase. Dok je Drugi svetski rat besneo, Hrvati nisu ubijali samo Jevreje, već su pobili i veliki broj Srba. Poljaci i Litvanci su se međusobno klali. Rumuni su likvidirali Rome i Ukrajince.
Teško je utvrditi šta je navelo ljude da počnu da ubijaju. Često su nacionalizam i antisemitizam bili samo zgodni izgovori. Tokom rata, u Nemačkoj niko nije gladovao, ali su uslovi života u istočnoj Evropi bili strahovito loši. „Za Nemce je 300 Jevreja predstavljalo 300 neprijatelja čovečanstva. Za Litvance je to značilo 300 pari pantalona i 300 pari čizama,“ kaže jedan svedok. To je bila pohlepa na ličnom planu. Ali se ona mogla videti i na kolektivnom nivou. U Francuskoj je 96% „arijanizovanih“ kompanija ostalo u francuskim rukama. Mađarska vlada je koristila imovinu otetu od Jevreja za proširenje penzionog sistema i smanjenje inflacije.
Određenu ulogu imala je i umišljena osveta. Pogromi Jevreja, koje je lokalno stanovništvo izvršilo u Poljskoj 1941. bili su zasnovani na tezi da su Jevreji nekakva osnova sovjetske vlasti, jer je u jednom trenutku u pojedinim delovima sovjetske birokratije bilo mnogo komunista jevrejskog porekla. Zbog toga su mnogi krivili Jevreje za zločine počinjene u vreme sovjetske okupacije istočne Poljske, od 1939. do 1941. Staljinova tajna policija, NKVD, ubijala je ili slala u gulage stvarne ili izmišljene protivnike režima u baltičkim zemljama, istočnoj Poljskoj i Ukrajini. Kako su nemačke trupe napredovale, Sovjeti su za sobom ostavljali duboko traumatizovana društva na području od Baltika do Karpata – i mnogo svežih masovnih grobnica.
Hitler nije od samog početka razradio sve detalje holokausta, već je pretpostavio da će biti u situaciji da istera sve Jevreje iz svoje interesne sfere nakon brze pobede nad Sovjetskim Savezom. Ali je nemačko napredovanje u dubinu sovjetske teritorije postalo klimavo u jesen 1941, što je otvorilo pitanje šta raditi sa ljudima po getima, naročito u Poljskoj. Mnogi gaulajteri, SS oficiri i glavni administratori, zahtevali su da njihove teritorije postanu „judenfraj“ (oslobođene od Jevreja) – što je podrazumevalo njihovu likvidaciju. Počela je izgradnja koncentracionih logora, prvo u Belzecu, potom u Sobiboru, a onda u Treblinki.
Bio je to program ubijanja gigantskih razmera, u kojem je nestala većina poljskih Jevreja, njih 1.75 miliona. Esesovci su svoje pomoćnike najradije regrutovali među Ukrajincima ili lokalnim Nemcima iz logora za ratne zarobljenike, u kojima su vojnici Crvene armije, poput Demjanjuka, našli pred izborom: ubijati za Nemce ili umreti od gladi. Kasnije se jedinici priključivalo sve više i više dobrovoljaca iz zapadne Ukrajine i Galicije. Oni su morali da potpišu izjavu da nikada nisu bili članovi neke komunističke grupe i da nemaju jevrejske krvi. Onda su ih odvodili u Travniki u lublinskom okrugu na jugoistoku Poljske, gde su u nekadašnjoj fabrici šećera obučavani za profesionalne ubice. Sredinom 1943. u Travnikiju je bilo stacionirano oko 3.700 ljudi. Obuka je trajala nekoliko nedelja. Esesovci su pokazivali novim regrutima kako se vrše racije i čuvaju zatvorenici, često koristeći žive ljude. Jedinica bi odlazila do nekog obližnjeg grada i uz batine isterivala Jevreje iz kuća. Egzekucije su se izvršavale u obližnjoj šumi, verovatno da bi regruti dokazali lojalnost.
U početku su ovi ljudi iz Travnikija čuvali imovinu i sprečavali pljačke magacina. Potom su ih nemački gospodari slali u čišćenja getoa u Lavovu i Lublinu, gde su ovi nemilosrdno hvatali svoje jevrejske žrtve. Konačno su im dali da rade po osam sati u logorima smrti. „Svako je uskakao gde god je bio potreban“, seća se jedan SS-ovac. Bili su savršeno uigrani.
Prema procenama istoričara, jedna trećina tih ljudi je pobegla uprkos kazni koja ih je čekala u slučaju da budu uhvaćeni. Neki su streljani, jer su odbili da izvrše naredbu. A ostali? Zašto nisu pokušali da pobegnu iz te mašine smrti? Zašto to nije učinio Demjanjuk? Da li se prepustio osećaju „apsolutne vlasti nad drugima“, kako to tvrdi istoričar Pol? Da li zbog mogućnosti da pljačka? U Belzecu i Sobiboru ljudi iz Travnikija su trgovali sa stanovnicima okolnih sela, plaćajući ih plenom otetim od logoraša.
Možda je u pitanju nešto drugo, nešto mnogo gore što ljudi skrivaju u sebi: izvršavanje naredbi čak i kada su one suprotne onome što savest nalaže. Totalna i potpuna poslušnost.
Nemačka vojska nije u istoj meri kontrolisala čitav kontinentalni deo Evrope. Izvan Trećeg rajha i okupiranih teritorija, Nemcima je u njihovom monstruoznom projektu smrti bila potrebna pomoć stranih vlada – na zapadu, kao i na jugu i jugoistoku Evrope. Najveću podršku davali su Slovaci i Hrvati, kojima je Hitler poklonio vlastite države. Hrvatski fašisti, ustaše, osnovali su sopstveni koncentracioni logor gde su Jevreji ubijani „tifusom, glađu, streljanjem, mučenjem, davljenjem, nožem i maljem,“ kaže istoričar Hilberg. Većinu hrvatskih Jevreja ubili su Hrvati.
Antisemitizam nije bio tako duboko ukorenjen u Italiji, već je on bio odraz ustupaka države Nemcima. Italijanski vojni komandant u Mostaru (u današnjoj Bosni) odbio je da proteruje Jevreje iz njihovih kuća, jer su, kako je rekao, takve akcije „protivne časti italijanske vojske“. To nije bio jedini takav slučaj. Ali nema sumnje da je marionetska vlada Benita Musolinija iz 1943. svesrdno učestvovala u progonu Jevreja. Više od 9.000 italijanskih Jevreja je deportovano u logore smrti. 
Oko 29.000 Jevreja je ubijeno u Belgiji i mnogi od njih su potkazani za novac. Denuncijacija je bilo i u Holandiji i Francuskoj. Lokalne vlasti su poslušno utirale put za proterivanje Jevreja, a kasnije su se pravdale kako nisu znale kakva ih sudbina čeka. Takav je bio izgovor egzekutora, oportunista i birokrata– kategorije zločinaca, koju je Francuska poricala dugo nakon okončanja rata u nastojanju da izgradi mit o celom francuskom narodu kao delu herojskog otpora.
Francuska je bila podeljena na dva dela. Hitlerova vojska je okupirala tri petine zemlje, ali je jug zemlje ostao slobodan do novembra 1942, i njime je upravljala desničarska vlada sa sedištem u Višiju, koja je sarađivala sa Nemcima.
Prva velika jevrejska racija sprovedena je sredinom jula 1942. u okupiranom Parizu, i tu je francuska policija odvela skoro 13.000 Jevreja koji nisu posedovali francuski pasoš. Najmanje dve trećine Jevreja deportovanih iz Francuske bili su stranci. Preostalu trećinu činili su naturalizovani francuski građani i deca Jevreja bez državljanstva. Policija je „konstantno insistirala“ da i decu treba deportovati, zapisao je jedan SS oficir jula 1942. Skoro svi deportovani završavali su u Aušvicu.
Ukupno je iz Francuske je deportovano skoro 76.000 Jevreja i samo je 3% njih preživelo holokaust. Ne zna se koliko njih su izdali njihovi sugrađani. Brojka do koje se došlo u Holandiji ukazuje na razmere potkazivanja. U zemlji je postojalo posebno telo koje je za račun Nemaca tragalo za Jevrejima i popisivalo imovinu onih koji su se sakrili ili već bilo deportovani. „Kancelarija za popis kućanstva“ plaćala je 7.50 guldena za svakog lociranog Jevrejina – što je danas oko 40 evra. Holandski novinar Ad van Limpt proučio je istorijska dokumenta i došao do zaključka da je samo između marta i juna 1943. tako pronađeno 6.800 Jevreja i da je najmanje pedeset četvoro ljudi jednom ili više puta učestvovalo u ovom lovu. „Većina njih se samo time bavila mesecima,“ kaže on.
Vođa jedinice bio je automehaničar Vim Henike, koji je očito imao dobre veze u amsderdamskiom podzemlju. Razvio je veliku mrežu doušnika koji su mu javljali gde se kriju Jevreji. Oko 10.000 Jevreja iz Holandije ubijeno je u koncentracionim logorima, neuporedivo više nego onih iz Belgije ili Francuske.
Međutim, za razliku od francuskih, holandski kolaboracionisti kažnjeni su ubrzo nakon rata. Do 1951. na sud je izvedeno oko 16.000 ljudi i većina njih je osuđena.
Demjanjuk je druga vrsta zločinca. On nije kolaboracionista ili lovac na ljudske glave, niti policajac koji je doprineo holokaustu, a da nije i sam ubijao. On je bio na licu mesta, navode tužioci u detaljnom nalogu za hapšenje.
Lekari će tokom narednih dana odlučiti da li se i kada Hitlerov poslednji egzekutor naći na sudu. Nemačka vlada želi da mu se sudi. „To dugujemo žrtvama holokausta“, kaže vicekancelar Frank-Valter Štajmer.
Oni koji su preživeli logore sa čuvarima poput Demjanjuka ne pokazuju nikakvu želju za osvetomkada danas o njemju govore. Američki psihoanalitičar Džek Teri, logoraš iz Flosenberga u Demjanjukovo vreme, kaže da bi Demjanjuk bio dovoljno kažnjen „ako u ćeliji provode makar jedan dan“.
Logoraš iz Sobibora Tomas Blat kaže da mu je „svejedno hoće li će Demjanjuk otići u zatvor, meni je suđenje važno. Želim istinu.“
Demjanjuk može da pruži neke informacije o Sobiboru – i o užasnom svetu pomagača u holokaustu.
(Spiegel, preneseno sa Peščanika)
Preveo Ivica Pavlović
