Tomislav Marković: Bez Vučićeve podrške Dodik ne bi mogao ovoliko da se raspojasa

“Ovde je sve toliko izokrenuto, pervertirano, izvrnuto naopačke da zapravo ni o čemu ne može normalno da se razgovara”, kaže za Žurnal Tomislav Marković, autor knjige “Velika Srbija za male ljude” i dobitnik nagrade “Dušan Bogavac”, koju je dobio za profesionalnu hrabrost i novinarsku etiku 2007. godine kao urednik “Betona”. Zajedno sa Perom Lukovićem osnovao je i uređivao portal “E-novine”. Ugašen je zbog brojnih sudskih presuda. Trenutno njih dvojica, sa još nekoliko kolega, vode portal XXZ.

Prije nekoliko godina objavio si knjigu pod naslovom “Velika Srbija za male ljude”. Kada bi danas objavljivao tu knjigu, da li bi joj naslov bio “Srpski svijet za male ljude” ili misliš da je raniji naslov i dalje aktuelan?

Bojim se da su oba naslova aktuelna, a mogli bi i neki drugi izrazi da se upotrebe, na primer, “homogena Srbija” (Stevan Moljević) ili “definitivna Srbija” (autorsko delo Rajka Petrova Noga). Reč je o varijacijama na istu, staru temu oslobođenja i ujedinjenja “svih srpskih zemalja”, koja datira još iz XIX veka. Pošto je bitka za Veliku Srbiju devedesetih ostavila iza sebe desetine hiljada mrtvih, milione raseljenih, razvaljenu zemlju i pustoš, danas je malo nezgodno da se sličan projekat vodi pod istim imenom, pa su se velikosrpski ideolozi i projektanti dosetili "Srpskog sveta". Doduše, nisu morali mnogo da dumaju, prosto su prekopirali koncept "Ruskog sveta" na domaći teren, i staroj ideji promenili ime u ličnoj karti. Najglasniji u verbalnom promovisanju "Srpskog sveta" je bliski saradnik Aleksandra Vučića, njegov lični megafon, ministar policije Aleksandar Vulin, koji koristi svaku priliku da poruči kako je ujedinjenje svih Srba zadatak ove generacije političara. Imperijalistička ideja nikad nije poražena u Srbiji, samo se povremeno pritaji, sačeka povoljnije okolnosti, pa ponovo izbije na površinu. Voleo bih da taj moj naslov što pre zastari, ali se bojim da će me nadživeti. Nema baš ni previše mogućnosti na našem političkom polju: ako nećeš demokratizaciju, modernizaciju i vladavinu prava, onda ti ostaje samo ta etnonacionalistička priča o Velikoj Srbiji ili "Srpskom svetu". Hana Arent je u “Izvorima totalitarizma” pisala kako je suština svih pan-pokreta u neprijateljstvu prema državi, prema uređenom sistemu, prema vladavini zakona, a to važi i za pan-srpski pokret. 

PIROMAN KAO FAKTOR STABILNOSTI

Bosna i Hercegovina je u permanentnoj krizi proteklih 30 godina i čini se da je ovih dana kriza dostigla vrhunac, repetira se oružje, turiraju dronovi, paradiraju lansirne rampe… Koliko te buke dolazi do Beograda? Možete li mirno spavati?

Odjeci Dodikovog zveckanja oružjem stižu i do naših krajeva, ali većinskoj javnosti to ne remeti miran san, malo zbog toga što naprednjačke vlasti proizvode toliko nepočinstava na dnevnoj bazi da ljudi prosto ne stižu da se bave krizama u susedstvu, a malo i zbog ovdašnje tradicionalne autocentriranosti i nezainteresovanosti za druge. Ne računam one koji to zveckanje doživljavaju kao umilnu muziku i harmoniju sfera, mada njihov broj nije zanemarljiv. U medijskoj sferi su svakako najprisutniji oni koji se raduju svakoj krizi u BiH, što je i logično, budući da je većina medija pod Vučićevom kontrolom. Nespokojstvo vlada u onom osvešćenom, kritičkom delu javnosti koji se već decenijama bori protiv nacionalističke politike. Tako, na primer, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, neprestano upozorava na opasnosti od eskalacije krize u Bosni i od težnji ka zaokruživanju "Srpskog sveta", pa je zato režimski mediji svako malo provuku kroz “toplog zeca”. 

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić voli da se predstavlja u javnosti kao faktor stabilnosti. Koliko stabilnost u regionu, a posebno u BiH zavisi od Vučića?

To bi bilo otprilike isto kao kad bismo nekog okorelog piromana proglasili za faktor stabilnosti: mogao bi da zapali čitav grad, ali neće, već samo tu i tamo postavi poneki požar. Gde god u regionu dođe do bilo kakve nestabilnosti, u to su umešani Vučićevi prsti, od litijaškog pokreta u Crnoj Gori, preko Dodikovih antidržavnih akcija u BiH, pa sve do kriza na severu Kosova. Odnosi sa Hrvatskom su tradiconalno zategnuti, a Vučićevi mediji već godinama vode šovinističku kampanju praktično protiv svih bivših jugoslovenskih republika. Kad se u regionu dogodi nešto pozitivno, kao što je bio na primer dogovor Severne Makedonije i Grčke, srpski režim to proprati nezadovoljnim ćutanjem. Što reče tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić: “Nismo čestitali, jer nemamo šta da čestitamo”.

Vučićevo glumljenje faktora stabilnosti je komično, predstava za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama. Podsećanja radi, njegova Srpska napredna stranka je u svom programu imala tačku u kojoj je pisalo da će “stvoriti uslovе za formiranjе zajеdničkе ili jеdinstvеnе državе srpskog naroda i svih ostalih građana koji živе na tеritoriji Srbijе i Rеpublikе Srpskе.” To je iz partijskog programa izbrisano tek 2014. godine, samo zato što je Vučić tada bio u poseti Sarajevu, a mediji su otkrili naprednjačke velikosrpske težnje u zao čas. Doduše, ogranak SNS-a u Republici Srpskoj je zadržao izvorni program, oni i dalje planiraju brisanje granice na Drini. Bez Vučićeve podrške, Dodik svakako ne bi mogao baš ovoliko da se raspojasa. Ukratko, da Vučić nije na vlasti, region bi bio mnogo stabilniji. 

Član predsjedništva BiH Milorad Dodik često koristi priliku, kad obilazi nekretnine u Beogradu, da posjeti Vučića, naravno, kad predsjednik Srbije stigne da ga primi. Ako se prisjetimo šta je Dodik govorio o Vučiću dok se intenzivno družio sa Tadićem, da li to znači kako je član Predsjedništva BiH shvatio da je pogrešno procijenio Vučića ili ih povezuju neki dublji interesi?

Možda predsednik Srbije ne prima člana Predsjedništva BiH onoliko često koliko bi ovaj voleo, ali zato tu manjkavost ozbiljno nadoknađuje pozivanjem Dodika na sve moguće državne manifestacije, proslave, svečana otvaranja. Dodik je takoreći sveprisutan, pa bi manje obavešteni gledalac pomislio da je reč o nekom ministru Vlade Srbije, a ne o političaru iz susedne zemlje. Iz Dodikove perspektive – Vučić u opoziciji i Vučić na vlasti su dva potpuno različita čoveka. Prvi je “pobačaj”, a drugi predmet divljenja i obožavanja, kao što je to onomad bio Tadić, dok je bio na vlasti. Osim golog interesa teško da u tom odnosu ima bilo čega drugog. Vučićeva podrška pomaže Dodiku da se održi na vlasti, a predsednik Srbije tu podršku deli šakom i kapom, politički, finansijski, medijski. Ima tu i vrlo opipljiv razloga za Dodikovu promenu mišljenja o Vučiću. Samo od septembra 2017. do decembra 2020. godine Vlada Srbije je Republici Srpskoj donirala 73,7 miliona evra. Vučić neprestano najavljuje nove projekte i ulaganja u Republiku Srpsku, na primer u auto-put od Sremske Rače do Bijeljine koji bi Srbija finansirala gotovo u celosti, ili ulaganje u izgradnju aerodroma u Trebinju, gde bi Srbija uložila 90 miliona evra. Veliki novac je u igri, što daje razne mogućnosti onima koji ga usmeravaju. Vučiću se takođe isplati ta podrška, jer svom biračkom telu šalje poruku kako brine o Srbima van Srbije, pa nije ni čudo što ga mnogi doživljavaju kao predsednika svih Srba. Kad su u pitanju odnosi Vučića i Dodika, reč je o simbiozi korisnoj po obe strane.

KOLIKO KOŠTA ZLATNO DOBA

Vučić okolo maše ruskim oružjem i kineskom tehnologijom i investicijama. Koliko to košta Srbiju? Kako se to prenosi na "Srpski svijet" i BiH, kao dijela te imaginarne karte?

Kad je Vučić došao na vlast, dug Srbije iznosio je 16 milijardi evra. Devet godina kasnije, Srbija duguje preko 30 milijardi evra, sa tendencijom neprestanog rasta. Nema državnog funkcionera u istoriji ove zemlje koji je Srbiju toliko zadužio, Vučić je apsolutni rekorder. Pritom su krediti od Kine uzeti po mnogo nepovoljnijim uslovima nego što ih nude Evropska banka, MMF i druge zapadne institucije. Razlika je u tome što ove institucije insistiraju na transparentnosti, a kod kineskih kredita to nije slučaj, pa to ostavlja mnogo prostora za razne zakulisne radnje. Buduće generacije će tek videti koliko ih košta Vučićevo “zlatno doba”, a današnje to već osećaju na svojoj koži, preko zagađenja prirodne sredine, robovskog odnosa prema radnicima, ukidanju elementarnih radničkih prava. Na kraju vidimo da smo na tlu Srbije dobili i logor za ove nesrećne vijetnamske radnike u zrenjaninskom Linglongu, za koje postoji osnovana sumnja da su žrtve trgovine ljudima. 

S druge strane, mahanje ruskim oružjem je još jedna pretnja regionu i još jedan metod stvaranja nestabilnosti. Vučić prema susedima vodi zapravo rusku spoljnu politiku, jer mu se to isplati, a zveckanje oružjem i neprestane pretnje eskalacijom sukoba samo doprinose opštem stanju nespokojstva. Kako se to odražava na Srpski svet i BiH možda najbolje govori jedna rečenica koju je izgovorio pomenuti Vulin, dok je bio ministar vojni: “Republika Srpska nema svoju vojsku, ali srpski narod ima”. To je direktna pretnja i udar na suverenost BiH. U vreme Vulinovog ministrovanja doneta je i “Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije” čije je polazište “briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije”, a tu stoji i sledeća rečenica: „Očuvanje Republike Srpske jedan je od spoljnopolitičkih prioriteta Republike Srbije.” To stoji u zvaničnom dokumentu države Srbije, to je naša zvanična politika prema BiH. Dakle, Srpski svet nije nikakva himera, već je njegovo stvaranje otvoreno upisano u ovaj, ali i u druge državne dokumente Srbije.

Vladajuća SDA i njihov politički satelit Komšić, koriste Vučića i Srbiju za mobiliziranje “patriota”. Nerijetko intelektualci i novinari u Srbiji koji kritikuju Vučića, romantiziraju Komšića i SDA, zaboravljajući da se u pozadini dešava neslućeno bogaćenje novih bošnjačkih elita i tajkuna. Kada će prestati to glorificiranje lažnih zaštitnika interesa BiH?

To samo govori o tome u kakvom smo jadnom stanju, što je možda najbolje davnih dana Jovan Hristić izrekao stihom: “Živeli smo u vremenima sasvim očajnim”. U takvim očajnim vremenima svako ko se makar verbalno protivi Dodiku, Vučiću i srpskim nacionalistima u ovdašnjoj građanskoj javnosti odmah dobija popust. Tako da uopšte ne stižemo do saznanja da su pomenuti ljudi deo problema, a ne rešenja, te da im u suštini odgovara ovakvo stanje stvari. Ne važi to samo za ovdašnju javnost. Na vaše pitanje mogao bih da uzvratim kontra-pitanjem: “Kada će u javnosti BiH prestati glorifikovanje ljudi koji sarađuju sa Vučićevim režimom i odavno nisu ono što su bili pre desetak godina?” Na primer, Čedomira Jovanovića, ali i mnogih drugih. Političari iz SDA, kao i Željko Komšić, u srpskim tablodima redovno dobijaju porciju mržnje i bivaju tretirani slično kao srpska opozicija ili intelektualci koji se protive naprednjačkom režimu, pa verujem da i to doprinosi blagonaklonijem odnosu. Primer koji navodite nije usamljen, ovde je sve toliko izokrenuto, pervertirano, izvrnuto naopačke da zapravo ni o čemu ne može normalno da se razgovara. 

(zurnal.info)