Naprednjački patriotizam: Dozvoljeno je nameštanje tendera, jer je to u interesu države

Svaka društvena igra ima svoja pravila, pa tako i popularna “Korupcija”. Ova igra se najčešće odvija po scenariju u kojem su uloge jasno podeljene. Istraživački mediji obelodane neku aferu u koju je umešan državni funkcioner, neki koruptivni skandal, namešteni tender, čerupanje budžeta ili neku sličnu protivzakonitu nepodopštinu.

Priča je obično dobro utemeljena, mediji objave sve dokaze koje imaju, ukazujući na opravdanu sumnju da je u pitanju korupcija. Optuženi funkcioner po pravilu sve demantuje, tvrdi da je u pitanju montaža, podmetačina, lokalna ili svetska zavera protiv njegove ličnosti i partije, a ponekad i protiv velikog vođe i njegove porodice.

Podela uloga

Funkcioner se razgalami, viče kako su sve to besramne laži, kako su medijski poslenici zapravo strani plaćenici i domaći izdajnici koji namerno rovare protiv države. Njegove partijske kolege ponekad stanu na njegovu stranu, pridruže mu se u hajci na slobodne medije, a ponekad daju one hladne, neutralne izjave tipa “pustimo da institucije rade svoj posao”; “nadležni će utvrditi o čemu je reč”, “sačekajmo da tužilaštvo i sud kažu svoje”, “svako ko je prekršio zakon će odgovarati”. Opozicija zahteva smenu inkriminisanog funkcionera po kratkom postupku, pokretanje sudskog postupka i utvrđivanje krivične odgovornosti.

Dvorski mediji najčešće prećutkuju ovakve afere, njihov posao je da stvaraju lažnu sliku o zlatnom dobu i da pišu panegirike vladajućoj kasti, a ne da objektivno izveštavaju o lopovluku svojih poslodavaca. U nekim radikalnijim slučajevima, kad se afera odveć razglasi, ne mogu da je prećute, pa se i oni pridruže hajci na glasnika, čerečeći novinare koji su razotkrili korupciju.

Pravosuđe se najčešće pravi da je mrtvo, u retkim slučajevima pokrene istragu, a pravosudna rešenja su pravi rariteti, to se dešava samo kad šef političke bande odluči da pusti nekog saradnika niz vodu. Za to vreme stanovništvo se odaje uobičajenim oblicima građanskog otpora: škrguće zubima, psuje lopove na vlasti, kuka kako ovako nikad nije bilo i tome slično. Afera neko vreme živucka u medijima, do sudskog epiloga obično nikada ne dođe, potom se pojavi nova afera i onda sve jovo nanovo.

Ulazak u istoriju korupcije

Nedavno je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izašao iz uloge, prekršio pravila i uneo totalnu pometnju u običajeni red stvari. BIRN je objavio snimak razgovora između Šapićevog šefa kabineta Nenada Milanovića i predstavnika kompanije Kentkart koja se bavi naplatom karata u javnom gradskom prevozu. Na snimku se jasno čuje kako Milanović nudi Kentkartovcima nameštanje tendera u zamenu za raskid sadašnjeg ugovora. Čuje se i kako šef kabineta preti predstavnicima ove kompanije da će biti optuženi kako su upropastili javni prevoz ako ne pristanu na njegovu ponudu.

Nakon objavljivanja spornog snimka, Šapić se branio na uobičajene načine. Napadao je medije koji su objavili snimak, tvrdio da je možda reč o montaži, pričao kako nema pojma šta je njegov saradnik pričao, rekao je i da zna za taj snimak već mesec dana i da su njime iz Kentkarta pokušali da ga ucene. Međutim, osim ovih standardnih izgovora, Šapić je otišao i korak dalje, napuštajući tradicionalnu ulogu funkcionera koji se pravda i rekao: „Ovo treba da uđe u istoriju korupcije, da državni službenik namešta u interesu države, a ne u svom“. 

Nije se gradonačelnik tu zaustavio, već se pozvao na vrhovni autoritet koji mu služi kao uzor, pravdajući se kako je metodologiju rada preuzeo od Aleksandra Vučića: “Što bi rekao predsednik – pa, pustite me da lažem i varam Evropu da bih zaštitio naše interese. To je naše pravo da od prevaranata izvučemo na koji način su nas pljačkali“.

Izliv iskrenosti

Dakle, gradonačelnik je na kraju mirno priznao da njegov šef kabineta ima pravo da postupa nezakonito, jer to čini u interesu građana. Čak i ako je nekome nudio nameštanje tendera, to je bilo samo da bi zaštitio interese države, što samim tim opravdava kršenje zakona. Uostalom, i veliki vođa sebi dozvoljava nemoralne, nečasne i nezakonite postupke tako što laže međunarodne zvaničnike.

Ne laže on zbog sebe, ne obmanjuje da bi sačuvao vlast ili ućario neku ličnu korist, nego zarad države. Ako predsednik kao vrhovno biće može da se služi lažima, onda njegovi niži službenici mogu mirno da nameštaju tendere, da obmanjuju, manipulišu, da rade šta god im padne na pamet – jer je to sve u interesu države. Lagati, krasti, otimati, varati – to je suština patriotizma, kako ga shvataju Šapić i ostali naprednjački skakavci.

Ovakav izliv iskrenosti nije viđen još od znamenitog nastupa nekadašnjeg lidera Nove Srbije Velimira Ilića iz 2007. godine, kad je bio ministar u Vladi Srbije. Obilazio je ministar Ilić radove na autoputu, iznervirao ga sveopšti javašluk, pa mu je izletela jedna iskrena izjava: “Ja sam ovima na autoputu objasnio pre 15 dana: Ljudi, mnogo kradete. Da kraduckate pomalo, pa da vas tolerišemo”.

Duh bezakonja

Ugovor sa Kentkartom sklopljen je još za vreme vlasti Demokratske stranke, kad je Šapić bio deo te vlastodržačke garniture. Ugovor je obnovljen u vreme dok je Beogradom praktično vladao naprednjački kadar Goran Vesić koji je nekada zajedno sa Šapićem bio u DS-u, a sada su obojica promenili dres i postali funkcioneri Srpske napredne stranke. Od početka je taj posao bio sumnjiv, jer nije bilo baš najjasnije zašto bi neka privatna kompanija uopšte naplaćivala i kontrolisala javni prevoz u glavnom gradu pored živog Gradskog saobraćajnog preduzeća.

Ako je ugovor s Kentkartom štetan po interese Beograđana, postoje zakonske procedure da se to utvrdi, da se ugovor raskine, šteta nadoknadi, a odgovorni budu privedeni pravdi. Ako je zakon već prekršen, to se neće rešiti novim kršenjem zakona, logika “klin se klinom izbija” vodi samo u još veće bezakonje. Nije nikakvo čudo što Šapiću ovakve ideje padaju na pamet. Reč je o funkcioneru koji je izgradio bazen, garažu i pomoćnu prostoriju i objekat uz luksuznu vilu, bez građevinske dozvole. Nakon što je postao gradonačelnik, sve što je izgradio je legalizovao, ali na nezakonit način.

Potom su istraživački mediji otkrili da je gradonačelnik “zaboravio” da prijavi Agenciji za sprečavanje korupcije neke od nekretnina koje poseduje, na primer vilu u Trstu koja vredi oko 820 hiljada evra. Šapić je takođe “zaboravio” da obznani kako ima prijavljeno boravište u Trstu, pa tako ispada da je gradonačelnik Beograda zapravo građanin jednog grada u Italiji. Toliko o Šapićevom specifičnom poimanju zakonitosti koje odiše duhom bezakonja.

Pljačkamo vas za vaše dobro

No, sve je to tek okvir za našu priču. Suština je u tome da gradonačelnik mirno opravdava kršenje zakona, nameštanje tendera i ostale koruptivne radnje. I to čini javno, jasno i glasno, pred kamerama, samouvereno, bez trunke sumnje da možda govori nešto neprilično, potpuno siguran u sebe i ispravnost sopstvenih stavova. Korupcija je opravdana, jer je u interesu građana – tako glasi gradonačelnikov credo. Na kraju će ispasti da su državni funkcioneri sve vile, kuće, stanove, firme, milione i ogromna bogatstva prigrabili zarad interesa države. Pljačkamo vas, ali za vaše dobro – možda nije baš najbolji predizborni slogan, ali bar zvuči iskreno.

Fascinantna je ležernost sa kojom Šapić izgovara nešto zbog čega bi u svakom iole uređenom ili bar polupristojnom društvu momentalno bio smenjen, a potom i procesuiran. Srpska napredna stranka je više od jedne decenije na vlasti, sa ozbiljnim izgledima da još dugo ostane na tom položaju. Niko iz opozicije ne predstavlja nikakvu realnu opasnost, nema na političkoj sceni nikog ko bi mogao da ugrozi naprednjačku dominaciju. I posle svih afera, skandala, korupcije, laži, prevara, nasilja, zarobljavanja društva i države i ostalih sumanutosti, istraživanja pokazuju da bi za SNS glasalo 40 posto birača.

Ne treba se onda čuditi što su naprednjački funkcioneri postali tako opušteni da mrtvi hladni opravdavaju kršenje zakona, nameštanje tendera i korupciju. Što se ne bi bahatili kad im se može? Ima li takvo ponašanje nekih negativnih posledica po njih? Da neće možda biračko telo da se predomisli, da se razočara što su državni i gradski nameštenici skloni bezakonju? Dobar deo građana se očigledno slaže sa takvim poretkom, nemaju nikakve primedbe, naprotiv. A oni kojima se ne dopada da budu opljačkani, svoj protest izražavaju na pomenute načine: škrguću zubima, psuju lopove na vlasti i kukaju kako ovako nikada nije bilo. Čak ni kvariigre poput Šapića ne mogu da promene igru i izbace učesnike iz jednom zanavek naučenih uloga.

(zurnal.info)