Evropski zavod za statistiku objavio je podatke za prošlu godinu koji kažu da je Srbija tokom 2021. bila četvrta najsiromašnija država u Evropi. Od Srbije su siromašniji samo susedi iz Otvorenog Balkana u nastajanju: Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina. Pa kako to sad? Predsednik Aleksandar Vučić i njegovi dobro plaćeni telali već godinama razglašavaju kako živimo u zlatnom dobu, kako se investitori grabe da ulože u našu zemlju, kako nam nikad nije bilo bolje, kako je Srbija pod naprednjacima postala ekonomski tigar, ali se pokazalo da realnost nema nimalo razumevanja za naprednjački optimizam. Uopšte, premalo se u domaćim medijima za ispiranje mozga govori o antivučićevskom i antisrpskom karakteru činjenica koje su se zaverile protiv našeg naroda.
Navedeni podatak nije nikakva novost, jer građani Srbije već decenijama žive u siromaštvu, od onog trenutka kad je počelo buđenje naroda, vraćanje nacionalnog ponosa, rehabilitacija kosovskog zaveta, opredeljenje za nebesku Srbiju, te još jedan krug večne borbe za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikog srpstva. U to burno vreme podgrejanog nacionalnog romantizma, probuđeni narod prezreo je račundžijsku logiku Ante Markovića koji je doneo bolji život i obećavao još veći prosperitet, i svoje oduševljeno poverenje poklonio prevejanim demagozima koji su stanovništvu obećavali da će krenuti u nove bitke i da će jesti korenje.
Oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja
Kao što se da primetiti, malo se šta promenilo u poslednje tri i po decenije. Poslednji podaci kažu da je pola miliona ljudi u Srbiji apsolutno siromašno, bez osnovnih sredstava za život, dok je oko dva miliona ljudi u riziku od siromaštva. Da li je to nekoga uznemirilo i pokrenulo na akciju? Da li se upalio alarm kod predstavnika vlasti? Naravno da nije, vladajuću kastu sve rane njenog roda bole, osim socijalnih, na te bagatele ne obraćaju previše pažnju. A i trenutno su zauzeti važnijim poslovima: odbranom otetog Kosova, prisajedinjenjem Crne Gore Srpskom svetu, te očuvanjem Republike Srpske kao glavnog ratnog plena. Ukratko, istom onom rabotom kojom se srpska vlastela bavi poslednjih dvesta godina: oslobođenjem i ujedinjenjem svih srpskih zemalja.
Uostalom, zašto bi se bavili naizgled prešnim pitanjima suzbijanja siromaštva i poboljšanja životnih uslova sopstvenih građana? Da nije bilo možda neke socijalne pobune? Ima li kakvih masovnih demonstracija na kojima bi se od vlasti tražila pravednija raspodela budžeta, zaštita radničkih prava, demonopolizacija tržišta, oslobađanje države od partokratskog zagrljaja, slobodna konkurencija, evropske integracije koje su jedini put ka boljitku? Naravno da takvih blasfemičnih pojava nema u našem društvu. A pošto nema pritiska odozdo, oni odozgo nemaju razloga da se bave ovakvim zaludicama, pored silnih nerešenih nacionalnih pitanja.
Tradicija javašluka, partokratije i nepotizma
Bilo je par pokušaja opozicije da se budžet usmeri ka rešavanju socijalnih problema, ali je vladajuća koalicija sve njihove amandmane glatko odbila. Nema para za pravljenje kanalizacije, za uvođenje pijaće vode, za lečenje bolesne dece, za izgradnju studentskih domova, za veća ulaganja u komunalnu infrastrukturu, zdravstvo i obrazovanje. Ali zato ima para u izobilju za policiju, vojsku i bezbednosne službe, kerberi poretka moraju biti namireni. Ima para i za izgradnju nacionalnog fudbalskog stadiona, čak 900 miliona evra. Za tu sumu moglo bi da se sagradi 6.000 vrtića ili 2.000 domova zdravlja, ali nebeski narod ne treba da se bavi ovakvim prizemnim, ovozemaljskim tričarijama, već da navija za reprezentaciju i tako zadovolji svoje duhovne potrebe.
Bilo je novca i za mnogo besmislenije projekte, na primer postavljanje vlasnika pečenjare Milorada Grčića na mesto direktora Elektroprivrede Srbije koštalo nas je bar milijardu evra, ako ne i više, ali mala je to cena za održavanje srpske tradicije javašluka, partokratije i nepotizma. Kad bismo na odgovorne položaje postavljali stručne ljude, a ne proverene patriote iz vladajuće stranke, podobne i poslušne neznalice, izneverili bismo sve zavete naših predaka, počeli bismo da ličimo na bezbožni zapad i na kraju bismo ostali bez nacionalnog identiteta. Ne smemo dozvoliti da nas rasrbe, pa makar nas to koštalo kao svetog Petra kajgana.
Sveta ruska zemlja
Nisu samo vlastodršci zauzeti borbom za barikade na severu Kosova, u tome im pomažu i “Noćni vukovi”, ruski bajkerski klub za širenje putinoslavlja čiji je član i sam Vladimir Vladimirovič Putin. Njima je ulaz zabranjen u brojne evropske zemlje još pre rata u Ukrajini, ali su više nego dobrodošli u kolevci srpstva, baš kao i silni simboli grupe Vagner, baš kao i zastave sa natpisima “Veruj u Boga i drži se Rusije”. Izgleda da je u međuvremenu došlo do male promene plana, pa će Kosovo postati sveta ruska zemlja, u slučaju da Putin nekako savlada dekadentni zapad i uvede novi svetski poredak. A moguće je i da će cela Srbija imati sličan status.
Pored ruskih ekstremista i vladajuće srpske kaste, tu je i veći deo opozicije, vazda na braniku otadžbine i nacionalnog programa koji nalaže teritorijalno proširenje uvek premale Srbije. Nacionalno jedinstvo čini opoziciju pomalo suvišnom, ali oni ionako ne misle da nešto ozbiljno promene, ambicije su im prilično iznogudske, da budu kalifi umesto kalifa, a da ideologija koja nas drži u siromaštvu i zaostalosti već par vekova ostane nepromenjena. To je sasvim logično i pragmatično, u nekoj uređenijoj zemlji i pristojnijim društvenim prilikama, gospoda iz vlasti i opozicije ne bi zauzimala važne položaje, jer bi se na tim uglednim mestima našao neko ko to svojim sposobnostima, pameću i radom zaslužuje.
Gladovanje pod srpskim barjakom
Pored pobrojanih kategorija, nacionalnim pitanjima bavi se i većina hipnotisanog stanovništva, dočim im za sopstvene socijalne probleme puca prsluk. Važno je da se Srbi slože, umnože i ubože, da se ujedine srpske zemlje, a kako će u toj zamišljenoj ovećoj Srbiji njeni žitelji živeti manje je bitno, to su banalna pitanja nedostojna naroda najstarijeg. Kad god neki dežurni izdajnik pokrene pitanje kvaliteta života, standarda, ekonomije, visine plata i penzija, privrednog razvoja – odmah mu jato budžetskih patriota odbrusi da je to sve nebitno, da je sramota o tome čak i misliti dok nam otimaju Kosovo i dok Hilandar gori. Ili mu prosto kažu da je dosta takvih svođenja Srbije na rang prostitutke, kao što je to nedavno učinio Miloš Jovanović, predsednik Novog DSS-a, kad su ga pitali koliko bi građane koštalo odustajanje od evropskog puta.
Nepotrebno je naglašavati da svi zastupnici kosovskog zaveta i nebeske Srbije žive na račun građana, i to vrlo udobno, pa je njihova zanebesanost čvrsto utemeljena u ovozemaljskom carstvu. Na mitološkim nacionalističkim pričama počiva džinovska piramida korupcije, privilegija i sveopšte pljačke sopstvene zemlje. Razumljivo je što pripadnici privilegovane elite istrajavaju na pravljenju magle od kosovskih božura, ocila, lažnog patriotizma i imperijalnih težnji. Manje je razumljivo zašto te priče već par vekova kupuju oni koji uvek izvuku deblji kraj, bivaju opljačkani ili pretvoreni u topovsko meso u ratovima od kojih koristi imaju samo članovi elite, ratni profiteri, politički moćnici i njihova intelektualna posluga.
S obzirom na opšte siromaštvo i zaostalost, bilo bi logično očekivati da je nezvanična himna srpskog naroda nešto u stilu “Ustajte, vi zemaljsko roblje, vi sužnji koje mori glad” ili bar “Padaj silo i nepravdo”, ali to nije slučaj. Pesme sa takvom klasnom i socijalnom tematikom ne uživaju popularnost u krugovima široke publike. Poslednjih godina status nezvanične srpske himne ima pesma “Veseli se srpski rode” koja govori upravo o ujedinjenju srpskih zemalja oličenom u pokliču: “Nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”. Neka ispod tog barjaka pola miliona ljudi bude na ivici gladi, a dva miliona na ivici siromaštva, to je sve luk i voda, sitnurija i tričarija, važno je samo da je zemlja veća nego što je bila.
Dogodine u demokratiji
Što bi rekli zaboravljeni levičarski mislioci, potlačena klasa je prihvatila sliku sveta koju joj nameće tlačitelj. To ima nekog opravdanja kad traje recimo dve decenije ili pola veka najviše, ali ako se ista priča ponavlja već dva stoleća, biće da potlačeni takođe imaju neki ozbiljan problem. Kada je pre 218 godina počeo Prvi srpski ustanak i borba za oslobođenje od tuđinskog jarma, guslar je pevao o sirotinji raji koja globa davati ne može ni trpjeti turskoga zuluma.
Brzo se pokazalo da sirotinja raja može davati mnogo veću globu, da nema nikakav problem sa trpljenjem srpskoga zuluma, kao i da je pojam slobode kod nas pomalo redukovan. Naime, pod slobodom se podrazumeva samo stanje kad nismo pod stranim okupatorom, dočim robovanje domaćim tiranima i autokratama doživljavamo kao patriotsku obavezu. Takvo stanje će vladati sve dok imperijalni nacionalni program bude prihvatan kao nešto neminovno, kao lažni spas od nužnih promena, i sebe i čitavog društva. I to po onom odvratnom zapadnom demokratskom modelu, jer drugog nema.
Neizbežni procesi se odlažu već par vekova, ali sve je to uzalud, jednom ćemo morati da se pozabavimo i stvarnim problemima, a ne samo nacionalističkim fantazijama. Sve dok naš nacionalni poklič glasi “Dogodine u Prizrenu”, za takav preokret nema mnogo nade. Kad ga zameni nešto prizemnije, ljudskije i realnije, biće to znak duboke promene. Na primer: Dogodine u potrošačkoj korpi. Ili: Dogodine u demokratiji.
(zurnal.info)