Vučićev teleshop: Kako nahraniti ekonomskog tigra jeftinim parizerom

Teško je prebrojati koliko se puta Aleksandar Vučić obraćao javnosti za poslednjih 11 godina, otkad je zajahao Srbiju, pa mamuza li, mamuza. Samo za prvih osam meseci ove godine Vučić se ukazivao po raznim televizijama sa nacionalnom frekvencijom 190 puta. Predsednik Srbije uzeo je za svoj životni moto drevnu latinsku izreku “Nulla dies sine publica perficiendi” (Ni dana bez javnog nastupa), pa je svim silama sprovodi u delo.

Tokom silnih govorancija Vučić je dosledno ubeđivao građane kako imaju neverovatnu sreću da žive u zlatnom dobu, i to baš zahvaljujući njemu i njegovoj mudroj politici. U tim beskrajnim solilokvijima Srbija je uvek bila ekonomski tigar, zemlja Dembelija po kojoj teku reke meda i mleka, carstvo blagostanja i privrednog napretka. Srbiju su osim meda i mleka, preplavili i strani investitori, fabrike se otvaraju na sve strane, plate rastu geometrijskom progresijom, penzije ih sustižu u stopu, sve napreduje dobro da bolje biti ne može.

Devizne rezerve su na istorijskom maksimumu, BDP raste kao đavo iz vode, auto-putevi brzinom munje premrežavaju čitavu zemlju, pa je predsednik prinuđen da svaki čas otvara neku deonicu od par kilometara. Para ima koliko ti duša ište, pa država koristi sveopšte blagostanje da kupi nadrealne količine oružja, da ojača vojsku i policiju, kako bismo odbranili ovo prosperitetno parče planete od zavidnika iz susedstva. A zavide nam svi redom, tako je bar besedio Vučić, pogotovo Hrvati koji ne mogu da podnesu što se razvijamo brže od njih, ne može da ih uteši čak ni to što imaju duplo veće prosečne plate od nas.

Porazna statistika

Predsednikovu legendu o zlatnom dobu oberučke su prihvatili svi njegovi dvorjani, čauši i dobro plaćeni telali, pa nam već godinama sa svih medijskih kota probijaju uši koliko nam je dobro, kako živimo u raju na zemlji, samo to neki nezahvalnici ne žele da priznaju i još su se drznuli da kritikuju predsednika bez ikakvog razloga, iz čiste obesti. Slušajući te izveštaje iz fiktivne Srbije, čovek bi pomislio kako na graničnim prelazima vlada neopisiva gužva, jer su Nemci, Holanđani, Francuzi, Šveđani, Švajcarci i ostali Norvežani masovno pohrlili da emigriraju u našu divnu zemlju kako bi najzad radili za pristojne plate i živeli životom dostojnim čoveka.

Nepristrasni gledaoci kojima državna propaganda nije mozak popila pomalo su začuđeni ne samo činjenicom da sa zapada ne pristižu ekonomski emigranti, već i nekim drugim faktima. Po svim statistikama, Srbija je jedna od najsiromašnijih država u Evropi, plate su manje nego u susedstvu, BDP raste sporije nego kod komšija, a ovo malo napretka većini građana ništa ne znači, jer je Srbija zemlja najvećih socijalnih razlika na starom kontinentu. Statistike takođe kažu da Srbija, pored Turske i Mađarske, ima najveću inflaciju u Evropi, otkad je počeo rat Rusije protiv Ukrajine. Statistika baš nema nimalo razumevanja za naprednjačke izmislice, pa tako veli da je pola miliona ljudi u Srbiji apsolutno siromašno, bez osnovnih sredstava za život, dok je oko dva miliona građana u riziku od siromaštva.

Nisu građanima neophodni statististički podaci da bi videli kakvo je realno stanje stvari u zemlji, dovoljno je da pogledaju u svoj praznjikavi novčanik ili da odu do prve prodavnice. Ima kod nas i takvih inokosnih pojedinaca: koliko god ih predsednik ubeđivao da nisu siromašni, oni mu ne veruju, iz nekog posve nerazumljivog prkosa.

Navali narode

A onda je na red došlo i 191. redovno obraćanje Aleksandra Vučića preko TV prijemnika. Pojavio se predsednik pred gledaocima sa crvenom korpom iz supermarketa napunjenom artiklima široke potrošnje. Potom je počeo da vadi espap i da izvikuje cene, u maniru telešop prodavca. Predsednik ekonomskog tigra najavio je da će čak 20 proizvoda drastično pojeftiniti, pa je demonstrirao svoju trgovačku veštinu.

“Redovna cena pilećeg parizera je 399, a biće 259 dinara, jogurt 164 dinara, a biće 134. Cena soka od jabuke umesto 120 biće 80 dinara, krompir je 99, a moći ćete ga naći za 60 dinara. Imaćete domaći začin koji košta 70 dinara za 50 dinara, šampon za bebe od 107 dinara 69,9 dinara, a kafa 130,99 biće 89,99 dinara“, licitirao je Vučić, uzimajući iz korpe proizvode koje koje fabrike proizvode specijalno za trgovačke lance, one koji su redovno jeftiniji od drugih robnih marki. Samo što nije povikao: Navali narode, još malo pa nestalo, akcija traje dok se ne potroše zalihe.

Saznali smo da se ministar trgovine Tomislav Momirović sastao u Vladi Srbije sa predstavnicima trgovinskih lanaca, pa je pao dogovor o smanjenju cena pomenutih proizvoda. Vučić je trgovcima dao ponudu koju nisu mogli da odbiju, što bi rekla familija Korleone, a sve u nameri da pomogne žiteljima ekonomskog tigra da prežive zlatno doba. Eh, na šta je spao onakav izmišljač maštovitih obećanja, političar razobručene fantazije za kog je samo nebo bilo granica.

Nekad i sad

Nekada je mrtav hladan najavljivao kako će prokopati kanal koji će spojiti centralnu Srbiju i Egejsko more, a danas nam nudi sok od dva litra za manje od 80 centi, koji sa voćem nema nikakvih rodbinskih veza. Nekada je obećavao fabriku silicijumskih čipova koju će u Beogradu otvoriti kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, gde će plata za visokostručne kadrove biti 10.000 evra, a danas nam pruža utehu u vidu krompira po povoljnoj ceni. Nekada je najavljivao kako će se u Srbiji sagraditi fabrika aviona, pa će srpski radnici praviti delove za Boing, a danas je spao na dugotrajno mleko za skoro svačiji džep.  

Nekada je pričao o tome kako će Kina u Srbiji napraviti fabriku letećih automobila, a danas nam nudi utešnu nagradu u obliku džabalesku pilećeg parizera koji je, usput budi rečeno, duplo jeftiniji od pilećeg mesa, što deluje nemoguće, ali nije neizvodljivo. Doduše, kad je obećavao te automobile koji odolevaju zemljinoj teži, u istom paketu je obznanio da smo rešili problem izvoza svinjskih nogu i papaka koji se kod nas bacaju ili ne koriste u dovoljnoj meri, sve ćemo to uvaliti Kinezima. Ne znam šta se u međuvremenu desilo sa svinjskim papcima, do Kine svakako nisu dobacili, ali me ne bi čudilo da su završili u ovom pilećem parizeru. Dobro, bar smo saznali čime se hrani ekonomski tigar, najjeftinijim namirnicama najlošijeg kvaliteta i upitnog sastava.

Pileći parizer od ekonomskog tigra

Vučić i njegov marketinški tim dobro znaju šta rade. Koliko god suludo izgledao njegov telešop performans, on ima efekta na birače Srpske napredne stranke. Građani Srbije su siromašni, jedva sastavljaju kraj s krajem, a otkad inflacija galopira preživljavanje postaje sve teže. U takvoj situaciji, naprednjačka kampanja se usredsređuje na gorući problem i šalje poruku glasačima da predsednik misli na njih, pa je rešio da im olakša život. Zli trgovci dižu cene u nebesa, a veliki vođa je tu da bar neke osnovne potrepštine učini dostupnijim.

Cene jesu zaista nerealne, malo je bizarno da su hrana i bazični proizvodi skuplji u Srbiji nego u Nemačkoj, ali naprednjački birači se neće zapitati kakve to ima veze sa, recimo, neradom Komisije za konkurenciju ili Ministarstva trgovine, ili sa činjenicom da u našoj zemlji nema slobodnog tržišta, već postoje samo monopoli pod čvrstom političkom kontrolom. Neće se glasači zapitati ni zašto je kod nas inflacija veća nego u Ukrajini, zemlji koja se nalazi pod agresijom, niti zašto su cene goriva astronomske i kakve to ima veze sa prodajom NIS-a Rusiji budzašto.

Neće se zapitati ni da li cena struje ima neke veze s tim što je Vučić na čelo Elektrodistribucije Srbije onomad doveo svog partijskog poslušnika, vlasnika pečenjare, koji je izazvao havariju i doveo do uvoza struje po najnepovoljnijim cenama. Ne dobacuje birač SNS-a do takvih pitanja, što će reći da ne doseže do realnosti, njemu je važno da ima utisak kako je pod nečijim patronatom. A predsednik mu taj utisak daje na tacni, služeći se svim sredstvima manipulacije, pa i ovim telešop sniženjima 20 artikala koji se u većini trgovinskih lanaca ne mogu ni pronaći. Neka je nešto pojeftinilo, lakše će Vučićevim glasačima pasti najavljeno poskupljenje struje i grejanja. Tužna slika biračkog tela, gledamo je već decenijama.

Za neke buduće istraživače našeg mračnog doba ostaće ta TV-slika kao metafora jednog propalog društva. Od silnih obećanja, najava privrednog napretka, raznih čuda, aviona i kamiona – na kraju ostade samo onaj kilogram salame u rukama velikog vođe, vizionara, samozvanog spasitelja Srbije, čoveka koji je ubeđen da će ući u istoriju na velika vrata. Nešto kao Vučićev specijalitet kuće - pileći parizer od ekonomskog tigra.

(zurnal.info)