Vraćanje vojnog roka u Srbiji: Kult ratničke tradicije

Razumno je gajiti osnovanu sumnju da je Aleksandar Vučić u mladosti slušao Disciplinu kičme, ali mu je iz nekog razloga srcu blizak naziv albuma „Nova iznenađenja za nova pokolenja“. U vreme kad su Koja i ekipa snimali i objavili svoju četvrtu ploču, 1990. i 1991. godine, Vučić je imao pametnija posla od slušanja kojekakvih rok zaludica: srpski narod se upravo probudio podbadan patriotskim budnicama raznih bardova krvi i tla, pa se tako bunovan pripravljao za novu bitku za proširenje teritorija, a mlađahni student prava se kalio u navijačkim grupama i spremao da odigra važnu ulogu u još jednoj nacionalnoj sramoti, kao funkcioner Šešeljeve Srpske radikalne stranke.

Predsednik Srbije ima u rukavu razna iznenađenja za generaciju koja raste i sanja o bekstvu iz naprednjačke države glavom bez obzira. Kad je 6. maja osvanuo Đurđev danak – hajdučki sastanak, Vučić je rešio da obraduje golobrade mladiće u Srbiji, najavivši kako će predložiti Skupštini ponovno uvođenje obaveznog služenja vojske u trajanju od devedeset dana. A poslanici Vučićeve predloge dočekuju u stavu mirno, salutiranjem i skandiranjem odgovora uglas: „Razumem i nije mi teško!“ 

Nameštanje rodoljubivog kreveta

Dao je predsednik i logično obrazloženje svoje odluke: „Mislim da se time stiče odgovornost, obaveznost, da time pre svega muškarci dobijaju na zrelosti da nauče i šta je država i šta je vojska, šta je rodoljublje, drugačiji odnos je i prema poslu, od nameštanja kreveta do toga kako da odgovorite na precizan način obavezama”. Odgovornost se stiče na neke druge načine o kojima predsednik ne zna apsolutno ništa, obaveznost je osećanje dužnosti koje Vučiću takođe nije blisko, jer da ima prisenku tog osećanja ne bi uništavao sopstvenu zemlju. Sazrevanje se ne stiče vojnim drilom, vežbanjem poslušnosti, marširanjem u stroju, rasklapanjem puške i pucanjem u mete, već je to dugotrajan proces o kojem radikalsko-naprednjački kadrovi i stanovništvo koje prebiva u dobrovoljnoj, samoskrivljenoj nezrelosti nemaju čak ni apstraktnu predstavu. 

Šta je država zna svaki pojedinac koji je ikada imao posla sa birokratskom prašumom i institucijama koje su u službi političkih gospodara, a ne građana koji ih plaćaju. Odgovoran odnos prema obavezama stiče se još u osnovnoj školi, što se kasnije prelije i na odnos prema poslu. Famozno nameštanje kreveta nije baš kvantna fizika ili nemačka idealistička filozofija, dečaci tu komplikovanu veštinu savladaju očas posla još u detinjstvu. Ako je predsednik tek u kasarni naučio da pospremi krevet, nije ni čudo što je završio kao navijački huligan i važan šraf jedne zlikovačke stranke, biva to sa vaspitno zapuštenom decom.

Specijalisti za ratne zločine

Šta je Vojska Srbije mladići mogu najlakše da nauče čitajući presude Haškog tribunala kojima su komandanti ove ubilačke armade osuđivani za najjezivije zločine protiv čovečnosti. Mnogo se u javnosti ovih dana polemisalo o Vučićevoj odluci, o raspoloženju mladih spram nošenja uniforme, o odnosu prema vojsci, gubljenju tri meseca života i sličnim temama, ali se malo ko setio elementarne činjenice da je naša vojska prosto naprosto zločinačka. Šta omladinci od oficira mogu da nauče, pogotovo od starije garde koja se proslavila devedesetih? Kako se ubijaju civili? Kako se leševi slažu u hladnjače, prevoze diljem Srbije i zakopavaju u masovne grobnice? Kako se etnički čisti teritorija? Kako se žene, deca, starci i starice proteruju iz kuća i stanova? Kako se opsedaju gradovi i sravnjuju sa zemljom? To su neke od važnijih veština u kojima se usavršila naša vojska.

Militarizacija srpskog društva traje već tri i po decenije, skoro bez pauze, naprednjaci su se uspešno nadovezali na svoje prethodnike. Vučić kupuje oružje od koga stigne, njegovi čauši neprestano prete komšijama i najavljuju novo ratno poluvreme, njegovi mediji slave vojsku, zastrašuju publiku mogućnošću novih vojnih sukoba, šire agresiju i ratoborno raspoložene, držeći stanovništvo u stanju neprekidne neposredne ratne opasnosti. Na kraju smo stigli dotle da gotovo tri četvrtine građana Srbije podržavaju ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka, kako pokazuju istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku iz novembra 2020. godine. Među razlozima koje zagovornici duha kasarne navode prednjače dva: da bi se mladi naučili redu i disciplini (63 odsto) i zato što je to u skladu s tradicijom (20 odsto). 

Veličanje ratničke tradicije

Ruku na srce, militaristička tradicija jeste snažna u srpskom društvu, ali to nije nešto čime se treba ponositi, pogotovo nakon četiri izgubljena rata krajem prošlog stoleća u kojima smo, što reče Bogdan Bogdanović, „izgubili i dušu i čast“. Od kulta ratne istorije, ratničke tradicije, solunca, borca, čoveka s puškom u ruci u ovoj zemlji odavno ne može da se živi. Kao da niko nikad u našoj istoriji nije ništa drugo radio, niko nije stvarao i gradio, već su svi preci samo ratovali. S obzirom na dominantnu predstavu o našoj povesti koju stvaraju razni intelektualci za specijalne operacije i isti takvi kvazimediji, nije ni čudo što je veličanje rata, vojske, kasarne, militarizma postalo nešto samorazumljivo, takoreći prirodno.

Lepo je rekla istoričarka Dubravka Stojanović pre desetak godina: 

„Istorija je u Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, više predvojnička obuka nego nauka. Ona ima zadatak da bilduje nacionalni ponos i da viče da smo najbolji. Setimo se samo kraja osamdesetih i svih onih busanja u istorijska prsa, kad su se strasti raspaljivale govorom o tome da drugi nikada nisu imali državu, da to nisu istorijski narodi, da su izgubili sve ratove, da Srbi dobijaju u ratu…” 

Potonja fraza je čuvena, pripada ocu nacije Dobrici Ćosiću, to je ta teza o Srbima koji dobijaju u ratu, a gube u miru koja je postala opšteprihvaćena. To bi valjda trebalo da znači kako smo mi nesposobni za mirnodopski, građanski, civilni život, kako ne umemo da živimo u miru sa drugima (a ni sami sa sobom), već smo, tako duševno i mentalno osakaćeni, sposobni samo za ratovanje, razaranje i ubijanje. 

Laži patriotskih pesnika

Doduše, Ćosić je u svojim romanesknim kupusarama romantizovao rat, ulepšavao i šminkao krvavu stvarnost. Njegovi romani su masovno čitani kao istorijska literatura, što dovoljno govori o ovdašnjem stanju svesti, čitalačkim sposobnostima i elementarnim znanjima o književnosti, publika još nije stigla ni do Aristotelove “Poetike”, kamoli do nekih autora mlađih od dve i po hiljade godina. Bogdan Bogdanović je više puta govorio o pogubnom uticaju Ćosićevih knjiga u kojima je izložena lažna, idilična slika vojnih sukoba i apoteoza rata, suprotstavljajući priče Dragiše Vasića lošoj prozi oca nacije i militarističe naracije. 

Nije ni čudo što se dosetio baš ranog Vasića, jer se on pozabavio i intelektualcima koji su se odali ratnom huškanju i lažipričama o herojskoj smrti na bojištu. Evo kako u Vasićevoj priči “U gostima” razmišlja srpski oficir usred Prvog svetskog rata, kršeći laži rodoljubivih poeta u paramparčad: 

“Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l’ da se svakome živi?”

Da li ti znaš za neki drugi ritam?

Sve što je istinski vredno u srpskoj kulturi vazda je bilo usmereno protiv rata, uništenja i ubijanja, od Dušana Vasiljeva i rane lirike i proze Miloša Crnjanskog, preko antiratnih pesama i priča Rastka Petrovića, pa sve do poezije Miše Stanisavljevića, Ibrahima Hadžića, Predraga Čudića i Milana Milišića, da pomenem samo neke značajnije autore. Vučić i njegovi lakeji poput Aleksandra Vulina, Ivice Dačića, Nebojše Stefanovića, Nikole Selakovića i stotina i hiljada drugih zabludelih duša izdanci su druge tradicije, ratničke, militarističke, nacionalističke, onog najgoreg što je srpska kultura dala, a što je oličeno u delima Dobrice Ćosića i njegovog memorandumskog serkla koji je i pripremio čitav ratni projekat. 

Vučićeva odluka o vraćanju obaveznog vojnog roka koji je ukinut 1. januara 2011. godine samo je dosledno nastavljanje jedne duge i pogubne tradicije. Od radikala koji je političku karijeru napravio na brdu leševa ništa se drugo i ne može očekivati. Svega ovoga ne bi bilo da je čitao neke bolje knjige i slušao malo bolju muziku. 

Možda bi čuo kako mu muzičar poručuje: Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam - godinama stojim i pažljivo te gledam. Jedan, dva, tri, četiri, pet i šest, da li ću od tebe ikad čuti dobru vest? Da li ti znaš za neki drugi ritam osim onog koji svira ratni bubanj dobujući ratne koračnice?

(zurnal.info)