Govorite li apsurdistanski: Odbrana i poslednji dani ćirilice

Srpski jezik i pismo ugroženi su da ugroženiji ne mogu biti! Tuđice su se infiltrirale duboko u naš jezik i tamo podlo rovare, opkoljeni smo stranim jezicima koji nam rade o glavi, latinica iz potaje zabija ćirilici dijakritičke znake u leđa, poput šurikena, a susedni narodi nam otimaju jezik i daju mu neka čudna imena kao što su hrvatski, bosanski i crnogorski.

Takvo stanje postalo je potpuno nepodnošljivo, pa su rodoljubi ponovo krenuli u odbrambenu akciju, baš kao i pre četvrt veka. Doduše, sada su sredstva borbe protiv ugroženosti nešto drugačija. Poslednji put kad se priča o ugroženosti srpskog naroda raširila diljem Miloševićevih propagandnih medija, patriote su posegnule za teškom artiljerijom i krenule u ljuti boj protiv civila u susedstvu koji su ugrožavali naš narod samom činjenicom sopstvenog postojanja, a poglavito time što nisu ni Srbi ni pravoslavci.

Ovog puta, junački boj se bije nešto benignijim oružjem, mahom tekstovima i društvenim akcijama, ali ne treba zaboraviti ni da je poslednji rat započet – rečima. Trenutno je stanje takvo da će sve i ostati na rečima, ali ni to nije malo u ovo oskudno, mirnodopsko doba: treba ipak zapreteni nacionalni žar povremeno raspirivati i održavati pučanstvo u stanju neprestane borbene gotovosti. Zlu ne trebalo.

KAD "POLITIKA" ČUVA SRPSKI JEZIK

U bici za srpski jezik i ćirilicu mobilisane su mnoge snage, a na čelu narodne odbrane našao se dnevni list "Politika" koji je pokrenuo akciju "Sačuvajmo srpski jezik", pod finansijskim pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije, jer ne može se jezik tek tako sačuvati, za džabe. Nije odbrana srpskog jezika hobi kojim se bavite u slobodno vreme već ozbiljan posao koji treba da bude i adekvatno plaćen.

Za razliku od, recimo, literature - najvrednija dela srpske književnosti napisana su baš tako, iz hobija, u slobodno vreme, ali koga je briga za takve jeretičke činjenice dok nam jezik gori, poput Hilandara onomad. Akciju je pokrenuo "Politikin" lektor Gradimir Aničić koji je okupio oko sebe brojne saradnike, do sad je objavljeno preko stotinu tekstova, održano je nekoliko tribina diljem srpskog duhovnog prostora, a akcija se se nastavlja punom parom, jer je bitka za srpski jezik borba neprestana.

Dok je lektor zidao barikade i pripremao patriotsku akciju, njegov matični list objavio je, između ostalog, i senzacionalno otkriće da je roman "Proces" napisao Albert Kami (sa "t", bez pomena Kafke) iz pera udarnog kolumniste Aleksandra Apostolovskog, ali to Aničića nimalo nije pokolebalo u njegovom naumu. Ako se ovakvi propusti dešavaju lektorima "Politike", kakvo li je tek onda stanje u narodu koji se srpskim jezikom služi posve samovoljno, bez ikakve lektorske zaštite!

BRAZILCI SU PORTUGALCI, A AMERIKANCI - ENGLEZI

Svašta je čovek mogao da nauči prateći "Politikinu" čuvarnu akciju, a neka od tih saznanja podelićemo i sa našim čitaocima. Već u uvodnom tekstu, na samom početku akcije, Gradimir Aničić nam otkriva neslućene tajne kao što je na primer, ova:

"Isto­ri­ja je­zi­ka je neo­dvo­ji­va od na­šeg na­rod­nog bi­ća. Ka­kve smo dr­ža­ve ima­li, ta­kav nam je bio i je­zik, a po­če­sto i bo­lji ne­go što nam je bi­la dr­ža­va".

Šta bi to bilo "narodno biće" Aničić nigde ne objašnjava, valjda podrazumevajući da svaki pravi Srbin zna šta je njegovo kolektivno biće, ali očigledno je da drug lektor veruje kako između jezika, naroda i države postoje neke suštinske veze. Kasnije malo pojašnjava te relacije, pa daje stroge definicije "Je­zik i na­rod su jed­no", odnosno "Dok ima je­zi­ka, ima i na­ro­da", ali dopušta mogućnost da jezik može da postoji i bez države.

Po toj logici, Brazilci su zapravo Portugalci (ako su već narod i jezik jedno), ostali Latinoamerikanci su prosto Španci, dok su Amerikanci, Australijanci i Kanađani– Englezi (osim većine žitelja Kvebeka i polovine stanovništva Novog Brunsvika – oni su, naravno, Francuzi).

Aničić ima i otkrovenja glede pisma, pa veli "go­to­vo sve što je vred­no na­pi­sa­no na srpskom je­zi­ku do 1945. go­di­ne – na­pi­sa­no je ći­ri­li­com". Reklo bi se da lektor misli kako bi "Burleska gospodina Peruna, boga groma" i "Otkrovenja" Rastka Petrovića, ili "Lirika Itake" Miloša Crnjanskog bila manje dobra književna dela da su napisana latinicom. Iz Aničićevog teksta moglo bi se zaključiti da su književna dela vredna upravo zato što su napisana ćirilicom. Kao da ćirilica ima neka magijska svojstva, pa deluje prosvetljujuće na onog ko se njome koristi.

Aničićeva argumentacija može se obrnuti i protiv njega, kao zatupasti bumerang, jer je činjenica i da je sve što je bezvredno do 1945. godine takođe napisano mahom ćirilicom, s tim što tog bofla ima neuporedivo više nego remek-dela literature. Po Aničićevoj logici, ovo bi bio argument protiv ćirilice, a zapravo nije. Jer kvalitet književnog dela ne zavisi od toga na kojem je je pismu napisano.

TAPIJA NA SRPSKI JEZIK

Ma koliko se nacionalizam pretvarao da je nekakva idealistička ideologija, njemu su ipak najbliža pitanja vlasništva, kako nad teritorijom, tako i nad duhovnim dobrima.

"Srp­ski je­zik i ći­ri­li­ca vla­sni­štvo su čitavog srp­skog na­ro­da", tvrdi naš lektor, kao da je jezik nekakva nekretnina, kućni nameštaj, plazma televizor ili komad zemlje. Primenjivanje kategorija svojine na jezik prilično je sumnjiva rabota. Kako narod uopšte može biti vlasnik nečega, kad je osnovana ta korporacija pod imenom "Narod D.O.O.", postoji li kupoprodajni ugovor kao dokaz o svojinskom pravu, gde je narodu vlasnički list za srpski jezik, koliko jezik vredi u čvrstoj valuti, kako stoje akcije srpskog jezika u odnosu na druge jezike na internacionalnoj jezičkoj berzi, da li su i nepismeni podjednako vlasnici kao i pismeni, može li narod da proda taj svoj jezik ako zapadne u ekonomsku krizu ili da ga bar izda pod kiriju drugom narodu – sve su to pitanja naizgled blesava, ali savršeno logična ako prihvatimo tezu da je narod vlasnik jezika.

Aničić nije zaboravio ni da oduži dug svojoj firmi: "Po­li­ti­ka' već 111 go­di­na iz­la­zi na ćirili­ci ne­gu­ju­ći srp­ski je­zič­ki iz­raz i za­la­žu­ći se za standard­nu je­zič­ku kul­tu­ru. Kroz ceo 20. vek 'Po­li­ti­ka' je sma­tra­na uzo­rom do­brog je­zi­ka u no­vi­nar­stvu". Živa istina, "Politika" se u navedenim disciplinama posebno istakla u Miloševićevo doba, od 1987. do 2000. godine, kad je negovala srpski jezički izraz govorom mržnje, ratnohuškačkom propagandom, širenjem zla u svim dostupnim joj jezičkim oblicima, a naročito standardnom.

U to doba započela je i borba za ugroženi srpski jezik i pismo; kako navodi Vuk Perišić u knjizi "Od Weimara do Vardara", moglo se tada u "Politici" pročitati i da latinica umara oči, dočim ćirilica blaži umor, otprilike kao zelenilo. Vaistinu, "Politika" se i danas smatra uzo­rom do­brog je­zi­ka u no­vi­nar­stvu, ali onom ratnohuškačkom, šovinističkom, mrziteljskom, snishodljivom i sluganskom spram vođe i njegovih ubilačkih hordi.

DUHOVNA VERTIKALA U EREKCIJI

Ugledni saradnici projekta krenuli su putem koji je vođa Aničić trasirao i stigli daleko, takoreći iza horizonta jezičkih pitanja, puštajući svom razobručenom lingvističkom umu na volju. Najveselije je bilo na tribinama koje je organizovala "Politika" pod starim, ali vazda aktuelnim nazivom "Sačuvajmo srpski jezik".

Na prvoj tribini održanoj u novembru 2015. godine, posebno se istakao profesor Miloš Kovačević ustvrdivši: "Ako se u Srbiji rešite ćirilice, rešićete se, zapravo, srpske duhovne vertikale, odagnaćete svoju prošlost, po kojoj onda može da vršlja kako god ko hoće". Šta je to "srpska duhovna vertikala" nije baš najjasnije. Iza ove mutne sintagme izgleda da se krije nešto u uspravnom, erektirajućem stanju, nekakav kolektivni duh koji stoji okomito i ne mrda, održava se u svom uspravnom položaju vekovima, poput stolpnika, ne podležući iskušenjima da se spusti u horizontalu i malo odmori napaćenu dušu, ili bar da se pretvori u dijagonalu, nasloni na nekakav zid ili naslon stolice (ako takvih pojava ima u duhovnom svetu), te da bar tako otpočine. Ako ostanemo bez te famozne duhovne vertikale, da li nam onda ostaje bar duhovna horizontala kao uteha, takođe nije precizirano.

Ako je verovati "Rečniku srpskog jezika" Matice srpske, duhovno je ono što je nematerijalno, bestelesno, a vertikala je "prava linija, pravac koji seče neku liniju, odnosno ravan pod uglom od 90 stepeni". Dakle, ovaj Kovačevićev stručni termin bi trebalo da označi srpsku bestelesnu liniju koja seče neku podjednako bestelesnu ravan pod pravim uglom. Ko je u stanju ovo da zamisli, taj je na pragu mističkog prosvetljenja.

Našim lingvistima izgleda nimalo nije stalo ni do značenja reči, oni ih slažu kako im se ćefne, a još manje drže do profane ljudske logike i ovozemaljskih činjenica. Profesor Kovačević je otišao korak dalje na poslednjem "Politikinom" skupu održanom u Trebinju, u septembru ove godine, gde je, kako izveštava najstariji dnevni list na Balkanu, "podsetio na to da svaki dan izumire po jedan od jezika, a da su u poslednjih 20 godina izumrla 32 jezika, prema studiji lingviste Dejvida Kristala".

U prethodnom primeru smo videli kako Kovačević stoji sa geometrijom, a sad se vidi da mu ni aritmetika baš ne ide od ruke. Zadatak za treći razred osnovne škole: Ako svakog dana izumre po jedan jezik, koliko ih je izumrlo za 20 godina. Tačan odgovor nije oko 7300 (u zavisnosti od broja prestupnih godina), već 32, jer svaki osnovac dobro zna da je godina vremenski period koji se sastoji od tačno 1,6 dana.

APSURDISTANSKI, JEZIK NAŠ NASUŠNI

Na istom paranaučnom skupu profesorka Milinka Babić je upozorila vriskom:

"Srpski jezik u BiH je višestruko ugrožen, najpre preimenovanjem. Bošnjačka jezička politika, koja je u poslednje vreme vrlo agresivna u pogledu promocije 'bosanstva' u okviru jezika i kulture, više se i ne usteže da bosanski naziv srpskog jezika predstavi kao jezik države Bosne i Hercegovine".

Ti zli, agresivni Bošnjaci nam ukradoše jezik, a niko da se seti da pozove lingvističku policiju i prijavi pljačku. Reklo bi se da profesorka Babić i njeni brojni istomišljenici veruju da ako neki jezik promeni ime, on istog trenutka nestane. Šta bi se desilo da sutra ovaj naš zajednički b/h/s/cg jezik dobije recimo zvaničan naziv apsurdistanski? Da li bi jezik kojim svi mi govorimo i prilično se dobro razumemo – iščezao? Da li bismo govorili bolje ili lošije? Da li bismo bili nepismeniji na apsurdistanskom nego što smo bili na srpskom ili bosanskom? Ništa se ne bi promenilo, osim što bi naš zajednički jezik dobio nešto adekvatnije ime, u skladu sa situacijom u kojoj smo se zaglibili zahvaljujući, između ostalih, i ovakvim jezikoslovcima.

Na istoj liniji je i dr Veljko Brborić, šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. On je na prvoj tribini, održanoj upravo na ovoj uglednoj obrazovnoj instituciji, primetio " da je srpski jezik ugrožen u Srbiji, kao i izvan nje. Da je u Srbiji ugrožen tako što se, uz saglasnost predstavnika srpske vlasti ne zove uvek svojim imenom, da u Crnoj Gori samo što još nije proteran i zvanično zabranjen zakonom, a da je na teritoriji Republike Srpske najmanje pod pretnjom".

Nomen est omen, lepo kaže profesor, a ako srpski jezik nema pravo nomen, onda mu slede pogreb i pomen. Hajde što su nam agresivni Bošnjaci zabili lingvistički nož u jezička leđa, nego nas izdadoše i braća Crnogorci. Je li srpska Sparta gde je nekad bila? - zapitao bi se pevač popularne muzike, prevodeći profesorsku žalopojku u stihove.

SVE SRPSKE REČI U JEDNOJ DRŽAVI

Srećom, prof. Brborić ima i konkretne predloge za rešavanje akutne jezičke ugroženosti:

"Neophodno je postići jedinstvo srpskih političara i filologa, da bi bio očuvano jedinstvo srpskog jezika, a preko njega i jedinstvo srpskog naroda bez obzira na to da li on živi u istoj ili u različitim državama".

Nauka nije od pomoći ako ne dobije podršku političke elite, srpska lingvistika je jedno vreme imala ozbiljnu logističku potporu od vladajuće kaste, mahom u obliku ozbiljnih vojnih snaga koje su krenule u rat za srpski jezik, kako bi svi Srbi živeli u istoj državi i govorili srpskim jezikom. Da bi se taj sveti cilj ostvario, bilo je neohodno proterati sve koji govore malo drugačije, ili one koji govore isto ali jezik zovu drugačijim imenom, ili zovu jezik istim imenom kao mi, ali sami imaju drugačija imena.

To je bilo zlatno doba srpske lingvistike, kad su tuđice u ljudskom obliku streljane, snajperisane, granatirane i etnički čišćene bez zazora. Tako na kraju završi svaki poziv na jedinstvo, brisanjem onih koji se izdvajaju po nečemu, svejedno da li je to boja kože, veroispovest, nacionalnost ili naglasak. Ovaj poziv na jedinstvo srpskog jezika bi mogao da znači da bi i Leskovčani, Piroćanci i ostale Nišlije trebalo da se pričuvaju, mnogo im štrče ti dijalekti, vidi se da im jedinstvo srpskog jezika ne leži na srcu, a još manje na glasnim žicama.  

Na stranicama "Politike" vodila se ljuta borba za srpski jezik i pismo, borci nisu žalili mastila trudeći se da brojnim neprijateljima zadaju smrtonosne udarce. Širok je arsenal oružja koje se u odsudnoj bici koristilo.

Profesor Filološkog fakulteta u penziji Darko Novaković, nastojao je da odredi granice srpskog jezika, iscrtavajući mape po ugledu na akademike i koljače, kukajući nad pokatoličenim i islamiziranim Srbima (to su, izgleda, Hrvati i Bošnjaci); profesor Aleksandar Jerkov zaboravio je na trenutak na postmodernizam, pa je citirao vladiku Nikolaja Velimirovića dokazujući da se na srpskom i danas šapuće, jer smo pod najezdom engleskog jezika; ratovalo se i protiv reči "srbijanski" kojom izdajnici pokušavaju da nas rasrbe, ćirilica se proglašavala za svetinju, profesor Medicinskog fakulteta zavojštio je protiv tuđica, naročito protiv destinacija, akciza i agende; bitka se i dalje vodi jer nema kraja srpskoj ugroženosti.

PARALINGVISTIČKE FORMACIJE ZA ODBRANU GOLORUKE ĆIRILICE

Nije "Politika" jedina koja se bori za očuvanje srpskog jezika i ćirilice, ima tu još ratnika koji vojuju u drugim lingvističkim jedinicama, a neki su se odali i soliranju.

Tako se Dragoljub Zbiljić (srpski: Stvarnosnić) već godinama sam bori protiv ćirilocida, neumorno pišući desetine tekstova po desničarskim portalima. Srpska književna zadruga osnovala je Odbor za srpski jezik, sopstvenu vojnu formaciju koja se bori protiv zatiranja srpskog jezika, između ostalog i Nagradom "Bogdan Popović" koja se dodeljuje književnim delima koja se ističu lepotom jezika. Zloglasno Udruženje književnika Srbija ima instituciju koja se zove "Jezička tribina" pod vođstvom Mileta Medića, a pod sloganom "Gde odzvanja naša reč, naša je i država".

Vodile su se i teške polemike oko toga što Srpska akademija nauka i umetnosti i dalje objavljuje tomove rečnika pod istim, sumnjivim imenom "Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika", kritičari su napadali, akademici su se pravdali, utrkujući se međusobno ko je veći Srbin. Teza da je srpski jezik ugrožen je neupitna, na njoj insistiraju nebrojeni lingvisti, filolozi, profesori, izdavači i ostali intelektualci skloni pravljenju magle, u medijima svako malo osvane neki stručni vapaj za zaštitu nejakog srpskog jezika i goloruke ćirilice.

Svi navedeni vojnici srpskog jezika služe se mahom rečima, napisanim i izgovorenim, u svojoj borbi, ali ima i onih koji su sa reči prešli na dela. U Srbiji deluje Udruženje "Ćirilica" sa sedištem u Beogradu, na čijem čelu se nalazi pesnik za decu i nacionaliste Dobrica Erić. Aktivisti ovog udruženja igraju ulogu svojevrsne moralne policije, špartaju po gradu širom otvorenih očiju, sa skenerom podešenim na prepoznavanje neprijateljske latinice, pa kad ugledaju na nekoj državnoj instituciji natpis na ovom mrskom pismu, odmah krenu u akciju.

Najveći uspeh su postigli u slučaju Kulturnog centra Beograda, čijem su rukovodstvu prošle godine poslali agresivan dopis da pod hitno latinični natpis sa nazivom svoje institucije promene u ćirilični, preteći čak i sudskom tužbom ako kulturnjaci ne budu poslušni pred ćiriličnom silom. Direktorka KCB-a je podlegla pritisku u roku odmah, a stari latinični logo pod hitno je zamenjen ćiriličnim. Ostalo je još samo da se prostor osvešta, pa da pobeda nad zlom, srpskoj duhovnoj vertikali stranoj latinici bude potpuna.

ĆIRILICA JE SVETO PISMO, A NE BIBLIJA

Narativ o ugroženosti je integralni deo srpskog nacionalizma, njegova temeljna postavka, još od Memoranduma SANU. Mantranje o fiktivnoj srpskoj ugroženosti poslužilo je kao odličan izgovor za stvarno ugrožavanje drugih, kao uspešna priprema za rat. Što bi rekao Predrag Čudić, sprdajući se sa nacionalističkim floskulama, "jači ima pravo da bije jer je ugrožen".

Nakon ratova, nacionalistička elita nastoji iz sve snage da sačuva osnovne postavke svoje ideologije, pa tako širi propagandnu priču o ugroženosti na sve moguće načine. U tom narativu povremeno se menjaju pojedini motivi, ali suština ostaje ista. Jedno vreme se narativ vrteo oko Kosova, tu je mobilisana velika energija – kako intelektualna, tako i fizička, kulminiravši u spaljivanju i uništavanju Beograda na mitingu za odbranu Kosova. Pošto je čitav taj nacionalistički rekvizitarijum puka fikcija, nemoguće je da se priča održi na samo jednom motivu, neophodno je povremeno promeniti težište ugroženosti, upravo da bi sve ostalo isto. Ulogu Kosova poslednjih godina igra narativ o ugroženosti srpskog jezika i ćirilice.

Kao što trućanje o odbrani Kosova nema nikakve veze sa stvarnim Kosovom, tako ni mantranje o ugroženosti jezika i pisma nema veze sa realnošću. To se najbolje vidi iz navedenih citata naših jezičkih stručnjaka, gde se gluposti nadmeću sa budalaštinama, s neizvesnim ishodom. Naše vrle naučnike ne zanima jezik kao sredstvo komunikacije, niti kao instrument kojim čovek izražava svoje najdublje sadržaje, a ni kao oruđe spoznaje stvarnosti ili stvaranja umetnosti, za njih su stvarne funkcije jezika previše profane.

Nacionalizam pokušava da se nametne kao religija, da preuzme njenu ulogu, pa gaji svoje kultove, svetinje i obrede. Nacionalistička religija se pokazuje kao pervertirani oblik fetišizma, gde se jeziku i pismu pripisuju natprirodne moći, pa ih zbog tih moći svi vernici nacionalističkog kulta moraju slepo obožavati. Ćirilica je Sveto pismo, a ne Biblija. Otuda posvemašnja iracionalnost i odsustvo elementarne logike u tekstovima ugroženih jezikoslovaca. Najveći znalci i virtuozi jezika, poput Stanislava Vinavera, na primer, ophodili su se potpuno obrnuto prema jeziku, kritikujući ga, nastojeći da ga inoviraju, da mu promene melodiju, da ga prilagode sopstvenim stvaralačkim potrebama. Jer je jezik radi čoveka, a ne čovek radi jezika, kao što reče Vinaver povodom Rablea.

JEZIKOSLOVCI NA PAKLENIM MUKAMA

Umesto što troše vreme, energiju, kompjuterske tastature i pare uzete od građana na zaludno širenje mita o ugroženosti jezika i propratne panike, jezičkim dušebrižnicima bi bilo mnogo pametnije, a i za sam jezik poleznije, da usmere svoje napore u drugom pravcu. Ako je u pravu Josif Brodski koji tvrdi da je poezija vrhovna forma postojanja jezika, te da se pesnici ne služe jezikom, već zapravo služe jeziku, onda bi i naši jezikoslovci mogli da daju svoj doprinos toj službi. Ako im je zaista stalo do jezika, ako vaistinu žele da mu služe, neka ostatak svog života provedu u nastojanju da na njemu napišu nešto dobro, neku rečenicu ili stih koji će proširiti jezičke mogućnosti, koji će biti prodor u novo i neznano, koji će značiti jedno stvarno obogaćenje jezika.

Nešto poput sledećih nasumično odabranih primera koje su napisali njihovi savremenici, dok su naši vrli patrioti navodno brinuli za jezik, besmisleno mrčeći hartiju i monitor: Kosmos? Zaštosmos? (Vojislav Despotov), Moj stari špajz, ti si duši šlajz (Vujica Rešin Tucić), Brijem brkove tamo gde ih je Hitler puštao (Milan Milišić), Suve šljive i orasi, komesari pa monasi (Predrag Čudić), Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu (Miodrag Stanisavljević), Ja se prilagođavam, usavršavam, premazujem, poprimam boju prašine i sipkosti (Ibrahim Hadžić), U špajzu ima jedan sira, a parcov jede toga sira bez obzira (Duško Radović), Lažni car iz lažnog dvora vlada lažnim narodom (Aleksandar Ristović) itd itd.

Nema od tog posla ništa, sve i kad bi se jezikoslovci prihvatili teške rabote ređanja reči voljenog im jezika u raspored koji govori nešto bitno o svetu i čoveku na inovativan način, to ne bi donelo nikakve rezultate. Iz svake njihove rečenice izbija jezička nemoć, potpuna lišenost dara za korišćenje jezika u spoznajne ili kreativne svrhe. Pre bi izgledalo kao da su osuđeni na paklene muke. Jedino što onda ne bi imali vremena da pišu svoje budalaste nacionalističke tekstove zaodenute u providnu masku brige za jezik, pismo i ostale pesudorelikvije jednog duboko čovekomrzačkog kulta.

(zurnal.info)