Oliver Stone & Tarik Ali: Čavezovo trulo naslijeđe i Tačerkina borba za slobodu

Konferenciju Subversive festivala u nedelju su otvorile dve zvezde levice – britansko –pakistanski filozof Tarik Ali i američki režiser Oliver Stoun. Uz moderaciju Srećka Horvata, hrvatskog filozofa, u kinu Europa u Zagrebu te večeri razgovaralo se o Ugu Čavezu, šta EU može naučiti od Venecuele, medijskoj propagandi, te zašto Occupay nije učinio više na globalnom nivou.

Obzirom da su i Ali i Stoun bili bliski prijatelji nedavno preminulog predsednika Venecuele Uga Čaveza, prvi deo razgovora bio je posvećen njegovom nasleđu na lokalnom i globalnom nivou. Ali je podsetio na dve naslovne strane magazina „Economist“ – jednu posvećenu Čavezu „Čavezovo trulo nasleđe“ , a drugu britanskoj premijerki koja je takođe nedavno umrla – „Margaret Tačer – borac za slobodu“.

„I to dovoljno govori o Evropskoj uniji, neće to reći na direktan način, ali će reći.

MRŽNJA PREMA ČAVEZU

U svetu u kojem dominira neoliberalni kapitalizam, u kojem država ne pomaže siromašnima, nego bogatima, što se dešava od svetske ekonomske krize 2009., svaki predsednik države koja radi suprotno, koja pomaže najslabijima, ne može biti popularan. Jedini deo sveta gde se to desilo, na ovaj ili onaj način, jeste Južna Amerika. To iskustvo nije dozvoljeno u Zapadnoj Evropi ili na drugim kontinentima, jer predstavlja pretnju dominaciji kapitala. To je razlog za bes i za laži, politički argumenti su u redu, ali nisu u redu laži koje nam predstavljaju o Venecueli i Čavezu – on je diktator i sl. Kada je Aleksis Cipras, čelnik grčke Syrize,  rekao da od svih svetskih lidera najviše ceni Čaveza, cela EU je skočila na njega, od novoizabranog Olanda do Nemačke i drugih zemalja.

Mržnja prema Čavezu je zapravo strah da ta politika može da se proširi na druge kontinente. Iskustvo Južne Amerike je ogromno višegodišnje iskustvo socijalnih grupa koje su se borile protiv privatizacije, neoliberalnih mera, stvarajući nove političke lidere koji su obećali promene i počeli ta obećanja da ostvaruju. Kada je Čavez umro, svi latinoamerički lideri su mu došli na sahranu, uključujući i Meksiko i Kolumbiju, država koje se nisu slagale sa njegovom politikom. Toliko je značio tom kontinentu.

Oliver Stone je rekao da mu Čavez mnogo nedostaje, da je bio pun energije, da je voleo život, „kao Don Kihot imao je veliki san“.

„Nakon što je umro, šokirala me količina blaćenja, laži i mržnje koje su mediji plasirali i koje sam čuo od ljudi na ulici. Iznenadio sam se jer nisam mogao da dokučim šta je toliko loše učinio. Kad je Tarik rekao da mu nije dozvoljeno da u svetu bude pozitivan primer, verujem da je to istina. Radio sam tri dokumentarna filma o Fidelu Kastru i 60-ih i 70-ih je to bila ista priča – Kastrov primer ne sme opstati. To je slična priča, ali je Kastro u tim godinama bar imao deo podrške iz Zapadne Evrope koja je pokušavala da razume šta se dešava. Bio sam na večeri sa mnogim bogatašima i jedan od njih je govorio da je Čavez pobedio zbog lošeg izbornog sistema, pa sam mu objasnio da je to  jedan od najboljih izbornih sistema na svetu i da mi u SAD imamo takav sistem, nikada ne bi imali Buša za predsednika. Pomenuo sam Džimija Kartera koji je odobrio taj izborni sistem i sam svojevremeno nadgledao te izbore, čovek je seo u stolicu i gadljivo rekao „Džimi Karter je pokvareni komunista“. To pokazuje koliko je još rigidno društvo u Americi, što je meni šokantno. Ti ljudi imaju moć i novac, oni kontrolišu izborni proces i novac ide kandidatima za koje mi glasamo.

Čavez je doneo promene ljudima na ivici, u najnižim slojevima društva, ali je takođe svojim akcijama doneo promene i u celoj Latinskoj Americi. Ali je podsetio na ne baš tako daleko vreme, kada je besplatno obrazovanje i zdravstvo imala i Evropa.

„U svim tim zemljama na jedan ili drugi način, države mnogo troše na obrazovanje, na zdravstvo na obezbeđivanje smeštaja najsiromašnijima i beskućnicima, dakle sve ono čega danas u Evropi i u SAD nema. To je bilo normalno u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Ono što je bilo zajedničko Latinskoj Americi i Evropi jeste da su države obezbeđivale obrazovanje ili smeštaj za najslabije. Danas to nije dozvoljeno u EU. I mislim da je to dno. U Južnoj Americi su države počele da usvajaju te reforme, uključujući zemljišnu reformu.Bio sam u Karakasu tokom Čavezove poslednje kampanje, kada je objavio da oni koji čekaju da cene zemlje skoče pa da ih prodaju, mogu ili da grade na toj zemlji domove kakve žele ili će im otkupiti zemlju po aktuelnim tržišnim cenama i izgraditi javne stanove. I oni su sami počeli da grade.

U Ekvadoru se dešava sličan proces. Korea podržava ekološke akcije socijalnih pokreta, na primer, na način da odlaže potragu za naftom, koja je za tu zemlju jako važna,  kako bi sačuvao šumu. Pokušava da nađe druge načine kako ne bi morao da eksploatiše naftu baš na tim mestima.

U Brazilu vlada odvaja mesečnu pomoć najsiromašnijima, a predsednik je poručio bogatima da ih neće sprečavati da se još više bogate ali ako budu dovodili u pitanje njegovu pomoć siromašnima i slabo plaćenim radnicima da žive malo pristojnije, onda su  u ratu.  Tako su sklopili primirje. I upalilo je. Ljudi su mobilizovani u ovim zemljama i podržavaju tu politiku, smatraju se delom te politike inače ne možete shvatiti popularnost tih političara.

U Evropi jedan set političara menja drugi set političara i svi se zapravo ponašaju isto. Ako na vlast dođe ekstremna desnica ili levica, one su pod jakom kontrolom EU koja traži da se ponašaju isto kao i njihovi prethodnici, iako to nema veze sa njihovim politikama. EU može mnogo da nauči od južnoameričkih država jer je to jedini model koji trenutno imamo. Nije savršen, tu još mnogo toga treba da se uradi, ali bar su počeli nešto. Ljudi imaju osećaj da su bitni u tim državama, što se ne dešava u ostatku sveta ovih dana“, kazao je Ali.

OKUPIRAJ POLITIKU

Govoreći o pokretu „Occupy“ i današnjem aktiizmu u svetu, te posledicama koje su revolucije tog tipa  donele, poput Arapskog proleća, Ali i Stoun su se složili da je glavni problem tog pokreta bio taj što jesu imali snagu, ali ne i sadržaj i što suštinski nisu ništa ponudili kao alternativu.

Oliver Stone je rekao da mnogi ljudi s kojima je komunicirao  smatraju da je taj pokret bio snažan, ali ne i fokusiran, nije imao jasno postavljene ciljeve poput prestanka nuklearnih testiranja, zaptite kitova i sl.

„Problem je što se većina ljudi nije poistovećivala sa njihovim sloganom 99 odsto, jer se smatraju srednjom klasom koja želi da napreduje na društvenoj ljestvici, ukratko žele da zarade novac, zadrže posao i ne žele mnogo da pričaju. Ti ljudi koji su protestovali, koji su preuzeli rizik, su njima izgledali kao da se horor šezdesetih ponavlja. Imali su novi način funkcionisanja, ali bez velikog učinka. Upoznao sam neke od njih, neki su anarhisti, neki revolucionari. Slično se desilo sa protestima šezdesetih godina protiv Vijetnamskog rata. Nikson je izabran i drugi put jer su se ljudi plašili  tih „dugokosih drogiranih demonstranata“. Aktivisti pokreta „Occupy“ nikada to nisu shvatili“, pojasnio je. Dodao je da u SAD trenutno 50 miliona ljudi živi u siromaštvu, a razlika između bogatih i siromašnih raste svaki dan.

„Menadžeri vodećih kompanija zarađuju 300 puta više od običnog radnika na godišnjem nivou. U Japanu je, na primer, ta cifra 14 puta. Čini mi se da, ako se država ne suprotstavi ovome da ćemo u SAD imati Francusku revoluciju. Ljudi će biti toliko očajni da će videti izbor sličan onom koji su videli Francuzi pre nekoliko stotina godina“, kazao je Stoun.

Na pitanje zašto ni jedan od velikih antiratnih pokreta nije uspeo da zaustavi rat, da danas pored svega imamo Avganistan, Mali, Pakistan, te kako s eto može promeniti, Tarik je Ali je odgovorio poređenjem stanja društva na globalnom i lokalnom nivou u vreme Vijetnamskog i Iračkog rata.

„Postoji velika razlika između antiratnih pokreta u vreme ta dva sukoba. Razlika je u tome da  je antiratni pokret protiv rata u Vijetnamu rastao polako i postao najsnažniji u SAD, ali tada je svaki mladi čovek iznad 18 godina mogao biti mobilizovan i poslan u rat u Vijetnamu. Taj rat je uticao na celo društvo. U svakom domu se moralo raspravljati o Vijetnamskom ratu, hoće li im deca otići, hoće li se vratiti živi ili u crnim kesama. On se proširio i na američku vojsku i najsnažniji protesti u istoriji borbe protiv imperijalizma su bili oni vojnika početkom 70-ih ispred Pentagona. Na njihovim štakama, sa medaljama na grudima u uniformama, uzvikivali su da žele da njihova zemlja izađe iz tog rata, a neki od njih su čak govorili da žele da Ho Ši Min dobije taj rat.

Imao sam rasprave sa ljudima nakon 11. septembra, neki od njih su čak podržavali Osamu Bin Ladena. Pitao sam ih šta više plaši Pentagon – stotine hiljada ljudi koji uzvikuju slične parole ispred njihovih ureda ili nekoliko bombi. Očigledno je šta ih više plaši.

Mislim da je antiratni pokret u SAD odigrao odlučujuću ulogu u zaustavljanju rata, uz gubitak morala, američke vojnike koji su ubijali svoje pretpostavljene i, naravno, zahvaljujući  hrabrosti Vijetnamaca“, kazao je Ali.

U slučaju Iračkog rata, kompletna društvena situacija se promenila, a u antiratnim protestima su učestvovali ljudi koji nisu imali iskustva niti su direktno bili povezani sa tim ratom, poput slučaja od ranije.

„U slučaju Iraka bio je to pokušaj građana da spreče rat pre nego je krenuo. I to nisu bili ljudi angažovani u politici ili civilnom sektoru, naprotiv veliki deo tih ljudi nikada nije učestvovao ni u kakvoj akciji. Milion i po ljudi u Londonu, tri miliona ljudi u Španiji, dva miliona u Italiji, dok su u Francuskoj te brojke bile niske, u Nemačkoj nekoliko stotina hiljada ljudi, a u SAD je broj bio ogroman uprkos masovnoj mobilizaciji zbog 11. septembra. Svaki glavni grad američke države je imao ogroman broj ljudi na ulicama koji su pokušali da zaustave rat koji su instinktivno znali da ih političari lažu. Kada su shvatili da ne mogu to da spreče, vratili su se kući demoralisani i depresivni jer se ništa ne menja. To je bila ogromna razlika između ova dva pokreta“.

U slučaju pokreta „Occupy“ rekao je da je glavna greška aktivista bila ta što nisu imali konkretne predloge, i što se ispod slogana „99 odsto protiv jedan odsto“, nisu mogli sakriti svi, jer unutar tih 99 odsto postoje mnoge klasne razlike.

„Razgovarao sam s njima i kad su mi rekli da pozivaju na generalni štrajk pitao sam – mislite generalni štrajk lekara, profesora i sl,a oni su odgovorili ne, ne pozivamo ljude na generalni štrajk da sutra ne idu u kupovinu. Dobro, to je simpatično, ali vam neće doneti nikakav rezultat. Slogan pokreta „99 posto protiv 1 posto“ nije dobar, jer ta većina možda nije jednako bogata kao tih jedan posto, ali isto tako nije homogena, unutar nje postoje velike klasne razlike. Onda imamo Indignadose u Španiji, Klaune u Italiji,  koji nemaju zapravo nikakve zahteve, oni smatraju da je sva politika loša, zla a učestvovanje u politici je, po njima, pristajanje da postaneš deo problema. Po mom mišljenju to je duboko pogrešno jer ignoriše veliki problem, a  to je nepostojanje alternative. Ako to uradite, ako nemate alternativu politici ne možete ni razmišljati o porazu politike na vlasti. Ne možete izbegavati politiku, to je lekcija ovih pokreta“, kazao je Ali.

Oliver Stoun je u utorak uveče publici Subversiva pričao o svojim filmovima, pogledu na Kanski festival i zašto misli da tamo ima „pet posto filma, a 95 posto gluposti“. To je bilo njegovo poslednje javno pojavljivanje na ovogodišnjem Subversivu.

preuzeto sa kontrapress.com

(zurnal.info)