Vučićeva autokratija: Šta će Srbiji Vlada kad o svemu odlučuje jedan čovek?

Nije prošlo ni celih sedam meseci otkad su u Srbiji održani parlamentarni izbori, a Vlada je već formirana, u poslednji čas, takoreći u minut do dvanaest. Izmenjen je Zakon o ministarstvima, tako da nova Vlada ima 25 resora, plus tri ministra bez portfelja, čime je oboren rekord – ovo je najbrojnija Vlada u novijoj istoriji Srbije. Ima se, može se, Srbija je bogata zemlja koja bi mogla da finansira i mnogo obimniju administraciju, ali smo se ipak zadržali na skromnih 29 članova prividno izvršne vlasti. Lako je nama da se bahatimo čak i u ovom vremenu teške ekonomske krize, nismo mi sirotinja kao Nemačka koja jedva može da podnese svojih 16 ministarstava, ili kao uboga Vlada Norveške koja je jedva dobacila do 15 resora.

Po treći put na mestu premijerke našla se Ana Brnabić, ni kriva ni dužna, uglavnom zbog toga što se ne meša previše u svoj posao i što iskazuje natprirodnu dozu ropske poslušnosti prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću kog oslovljava sasvim primereno – “šefe”. Sastav nove Vlade nije saopštila mandatarka, što nije baš po Ustavu, ali ima logike – ne može Brnabić da obznani ko će biti ministri u njenoj Vladi kad ni sama to ne zna. Spisak budućih ministara izrecitovao je Vučić po okončanju sednice Predsedništva Srpske napredne stranke. Taj čin govori sve o političkom sistemu ove pobusane zemlje.

Naprednjačke dvorske spletke

Rasprave o novoj Vladi su već započete u javnosti, a biće ih još više narednih dana. Da li je Vlada proevropska ili proruska, kakva su pojedina kadrovska rešenja, zašto Zorana Mihajlović više nije ministarka, kakvu to poruku šalje Vučić, zašto u Vladi nema Aleksandra Vulina (koji će najverovatnije biti šef Bezbednosno-informativne agencije), da li je Ivica Dačić postavljen na mesto ministra spoljnih poslova po nalogu Kremlja – to su samo neka pitanja na koja se traže odgovori. Rasprave na sve pomenute teme imaju pečat nestvarnosti, jer sva smatranja i mišljenja, koliko god utemeljena bila, govore o nečemu sporednom. Na sve analize povodom formiranja nove Vlade može se uzvratiti pitanjem: Zar je bitno ko sedi u ministarskim foteljama? 

Sporedna su i pitanja zašto je Vučić oročio trajanje ove Vlade na dve godine, do 2024. kad bi Anu Brnabić trebalo da zameni Miloš Vučević, da li će predsednik možda dati ostavku kao što je nagoveštavao ili je to još jedna manipulacija u beskrajnom nizu, zašto Aleksandar Šapić nema svog ministra, zašto je zglajznuo Nebojša Stefanović...

Ceo taj korpus spada u naprednjačke dvorske spletke. Kako nedavno reče Jan-Verner Miler: “Bertolt Brecht je rekao: ‘Teško zemlji kojoj su potrebni heroji’. Teško i onim zemljama u kojima se posao političkih analitičara svodi na nagađanje o tome šta je u glavama lidera”.

Od čitanja Vučićevih misli, osluškivanja glasova iz vladarskih kuloara, pozivanja na “dobro obaveštene izvore” i vesti bećkovićevskog tipa “reče mi jedan čo’ek” mnogo su važniji politički procesi koji se odvijaju pred našim očima. A oni su potpuno javni, svima vidljivi, nikakvo zalaženje iza kulisa nije neophodno da bi se shvatili. U celom tom zamešateljstvu treba ukazati na jednu očiglednu činjenicu – Vučić ne bi mogao da napravi proevropsku Vladu ni kad bi hteo, niti je u stanju da promeni državni kurs i da usmeri Srbiju u pravcu Brisela.

Na strani kremaljskog zločinca

Uređivanje Srbije, teške reforme, uvođenje vladavine prava, regulisanje medijskog polja, nezavisno sudstvo, poštovanje zakona i slične evropejske tričarije jednake su Vučićevom političkom samoubistvu. Naprednjački model vladavine zahteva autokratiju, kontrolu medija i pravosudnih organa, netransparentne finansije, široko polje za otimačinu novca iz budžeta i kreditnih linija, kao i građane nesklone borbi za svoja prava. Kad bi hteo da se bori za društvo čistih računa, Vučić bi prvo morao da uhapsi sebe i sve svoje bliske saradnike, a i one malo dalje koji su se na raznorazne načine bogatili na račun građana Srbije, zahvaljujući bliskosti sa vlastima.

Rusofilstvo je Vučićevo prirodno okruženje, a težnja ka režimima koji gospodare u Rusiji, Belorusiji i sličnim nesrećnim zemljama je ono što duboko karakteriše njegov politički habitus. U Vučićevom slučaju ne postoji izbor Evropa ili Rusija, jer on radi ono što jedino ume, još od davnih radikalskih dana – a to je držanje partije i države pod čizmom, gušenje svakog oblika slobode, zatiranje svakog ko misli drugačije (zapravo, svakog ko uopšte nešto misli), te održavanje čitavog društva u zapuštenom stanju, van svih civilizacijskih i demokratskih tokova. Jer jedino u zaparloženom i propalom društvu Vučić može da bude predsednik, neprikosnoveni vladar, takoreći bog otac.

Srpski režim se odavno odlučio za jednu stranu, onu koju predvodi kremaljski zločinac Vladimir Putin, a tobožnja neutralnost je samo iznuđena gluma usled nepovoljnog geografskog položaja. Da je Srbija smeštena malo istočnije, da se graniči sa Rusijom, odavno bismo postali druga Belorusija, a zemljom bi vladao neki Putinov vazal nalik na Aleksandra Lukašenka, bez obzira na volju građana. S tom razlikom što se građani Belorusije itekako bune protiv nametnute putinofilne vlasti, dok bi kod nas zavladalo stanje sveopšte euforije kad bismo mogli da budemo pod potpunom kontrolom hazjajina iz Kremlja ili kad bismo postali ruska gubernija.

Izolovani predsednik

Gde se Srbija nalazi u novoj svetskoj podeli karata dovoljno govori činjenica da nema svog predstavnika na samitu Krimska platforma u Zagrebu. Srbija je uredno pozvana na ovaj džinovski samit koji organizuju hrvatski Sabor i ukrajinska Vrhovna Rada, na kojem učestvuju delegacije iz 53 zemlje, a prisutna je i predsednica američkog Kongresa Nensi Pelosi – ali Srbija nije poslala svog predstavnika. Što ima logike: šta će predstavnik zemlje koja podržava Putina, zemlje koja sebe dobrovoljno izoluje od ostatka sveta, zemlje koja prema ukrajinskim žrtvama pokazuje ledenu ravnodušnost – na međunarodnom skupu država koje pomažu Ukrajini kako znaju i umeju?

Poslednji put kad je predsednik Vučić boravio na sličnom skupu, na samitu Evropske političke zajednice u Pragu, nije se proveo baš najbolje. Sa samita su stigli tužni snimci i fotografije: dok se evropski lideri u neformalnom delu skupa međusobno druže, razgovaraju i okupljaju – predsednik Srbije stoji sam, po strani, zagledan u mobilni telefon, a društvo mu pravi samo savetnica za medije Suzana Vasiljević, inače zadužena da ga fotografiše za profil na Instagramu. Kad staneš na stranu agresora, ne želiš da se solidarišeš sa napadnutom zemljom, kad teraš inat celoj Evropi i odbijaš da uvedeš sankcije Rusiji, kad neprekidno muljaš i šibicariš – sasvim je logično što svi počnu da beže od tebe kao od kuge.

Apsolutni gospodar

Najvažnija stvar kod formiranja Vlade Srbije je to što je potpuno nevažno ko su nam ministri, jer će oni uticati na državnu politiku isto koliko i nameštaj u njihovim kabinetima. Neki kućni ljubimci imaju veću autonomiju i slobodu odlučivanja od naših ministara, pogotovo mačke. Svi ministri imaju status Vučićeve kućne posluge, na čelu sa premijerkom Anom Brnabić koja se uživela u ulogu majordoma, svi oni su prosto marionete koje predsednik pokreće kako mu se ćefne.

Sva vlast u Srbiji pripada jednom čoveku, tamo gde je Vučić tamo je i politička moć, svejedno na kojoj se funkciji on trenutno nalazio. Predsednik sve drži u svojim rukama, a institucije poput Vlade, Skupštine i pravosuđa igraju ulogu pukog ornamenta. Posmatrač sa strane bi tome mogao da se začudi, kako je to uopšte moguće, otkud Vučiću tolika vlast, kao da je nekakav superheroj koji raspolaže natprirodnim supermoćima.

Kako to da nijedna institucija nema moć samostalnog odlučivanja, već se Vučić jedini za sve pita i jedini o svemu odlučuje. Pritom je svakom neutralnom posmatraču jasno da njegovi intelektualni i politički kapaciteti ne dobacuju daleko, predsednik najviše podseća na frustriranog petnaestogodišnjeg navijača zarobljenog u telu odraslog čoveka. Ipak je reč o personi koja onomad nije shvatila da je pao Berlinski zid, a danas joj ne ide u glavu da je rat u Ukrajini slična istorijska prekretnica.

Fenomen dobrovoljnog ropstva

Odgovor je zapravo porazan u svojoj jednostavnosti, radi se o fenomenu dobrovoljnog ropstva koji je pre skoro pet vekova opisao Etjen de la Boesi. U “Raspravi o dobrovoljnom ropstvu” La Boesi se pitao kako to da silnim milionima vlada jedan čovek “koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe, umesto da mu protivreče”. I ponudio odgovor koji važi i danas: “Sami narodi dopuštaju, odnosno rade tako da bivaju ukroćeni, jer bi samim odbijanjem da služe bili oslobođeni; narod sam sebe podjarmljuje, sam sebi preseca grkljan; taj isti narod, koji može da bira između podaništva i slobode, odbacuje slobodu i prihvata jaram, pristaje na sopstveno zlo, sam juri za njim.”

Ministri su sami pristali na ropstvo Vučiću, iz lične koristi koju drugačije ne bi mogli da steknu. Isti lukrativni razlozi doveli su naprednjačke poslanike u ropski položaj, kao i silne stranačke funkcionere i obične članove partije, svi oni bi prosto da se ovajde, da za sebe priskrbe nešto što im ne pripada. Međutim, dobrovoljno su odbacili slobodu i profesionalnu etiku i silni tužioci, sudije, policijski načelnici, razni državni službenici i činovnici raspoređeni po bezbrojnim nadleštvima ogromne administracije. Nisu oni čekali Vučića da ih podjarmi, već su unapred pristali na ropstvo, lišavajući se teškog tereta lične odgovornosti, a predsednik je prosto bio voljan da im ispuni želju. Kao što su pre Vučića tu sveopštu žudnju za neslobodom ispunjavali Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević. A i Vojislav Šešelj se trudio, koliko je bilo u njegovoj moći.

Na sličan način razmišljaju i silni milioni birača koji već decenijama nepogrešivo glasaju za autokrate, prevarante, manipulatore i lažove. Svako ko se ponudi da građanima s vrata skine odgovornost za sopstveni život, svako ko zauzme pozu domaćina i gazde koji će na sebe preuzeti brigu o biračima koji glume da su maloletni – nailazi na odličan prijem kod stanovništva. Vučić je samo trenutno, najnovije ime našeg problema koji seže mnogo dublje i ima poreklo u ukorenjenoj autoritarnoj političkoj kulturi. Nikada istinitije nije zvučao čuveni stih Branka Miljkovića iz pesme posvećene Vladislavu Petkoviću Disu: “Ako smo pali, bili smo padu skloni”.

(zurnal.info)