Kako prići nepojmljivom zlu: Humor je lijek za užase istorije

Beleške na marginama knjige Velika Srbija za male ljude Tomislava Markovića (Buybook; Sarajevo, Zagreb; 2018)

Čitajući knjigu Velika Srbija za male ljude Tomislava Markovića više pitanja mi je padalo na pamet. 

ŠTA JE TO DUHOVITOST

Kao prvo: šta je to duhovitost? Marković je beskrajno duhovit i time je i isprovocirao želju da se duhovitost nekako definiše, da joj se daju obrisi, skica. Ili drugim rečima: šta je smešno, kao fenomen? 

Kod Markovića su to: iščašeni naratori, empatija - posebno za zlo, erudicija u službi vratolomne imaginacije, vinaverovska jezička igra i bogatstvo leksike, kreativnost izraza, politički i ideološki subverzivne, najneprijatnije teme, stil koji je lak i kada govori o najstrašnijem zbog toga jer u njemu nema naloga, popovanja, autor nije moralizator, ne očekuje ništa od čitaoca nego piše i peva da bi pre svega sebe zaštitio, odvojio se od društvenog zla a u čemu je humor najjače oružje. 

Težak je sadržaj ove satire, on vrišti ispod relaksiranog i zaigranog pera, ali je forma pitka, prijemčiva, jer pisac i treba samo o formi da se stara. On daje gotove formulacije, teorijske i praktične, one koje mogu biti stavljene u udžbenike odmah kada bi ovo bila zemlja koja sebi i drugima želi dobro, a smešno je jer to piše iz najčudnijih uglova, to zašto nam se sve ovo dogodilo od kraja osamdesetih, apokalipsa zločina u kojoj smo uništili druge i sebe i još uvek mislimo da smo bili u pravu samo nismo dobro sve isterali do kraja. 

Pored toga što nam autor na tacni, sažvakano i u definicijama daje sve ono što bi ovde trebalo svako da zna, po građanskoj i ljudskoj dužnosti, jer piše o geneologiji zla na našim prostorima koja je stara i mučna, jer se radi o paklenom mehanizmu tzv. kosovskog zaveta tempiranom da uništi sopstvene pobornike i što je mnogo tužnije nedužne okolne narode, Marković ima i delove koji nisu direktno antiratno angažovani što govori o njegovoj oslobođenosti kao satiričara, o činjenici da koliko god da je opterećen društvenim ima prostor i za čisto intimni i kosmički trenutak, igrariju i jezičku šalu, da je sačuvao u sebi nevinost, bezazlenost, začuđenost i oduševljenje. Samo zbog toga on može da pristupi na pravi način nepojmljivom zlu, da ga analizira razumom i razvijajući njegovu logiku dovodi do apsurda. 

DEFINICIJA NACIONALIZMA

Nacionalizam je po definiciji nelogičan, smešan i urnebesan kada se razvije do kraja. Zlo tj. fašista nikada neće reći da je fašista, on mora da se skriva iza maske, ma koje. Marković te maske s lakoćom skida u možda najboljoj prozi ove knjige Konstantinović prijatelj. 

Prosvetiteljski razum ovog pisca ide ruku pod ruku s otvorenošću uma, s namernom nedovršenošću, sa spremnošću da se iznenadi, saosećajno nasmeši - gluposti. Po tome se Marković, kao i u svojim kolumnama koje piše za regionalne portale, razlikuje od mnogih drugih tzv. analitičara nedavne mračne prošlosti i sadašnjosti; on nije ozlojeđen, ni za trunku, ne propoveda i ne poučava osim negativno, on ne poziva na osvetu, resantiman, nego daje glas zlu, dovršava njegov nakazni projekat i time ga razobličava. I upravo je to nepodnošljivo za moralizatore, desne ili leve, ta oslobođenost, nedostatak gneva tamo gde je najočekivaniji, prosvetiteljska, humanistička pa recimo i hrišćanska perspektiva koja podrazumeva da smo nesavršena bića i da i nismo toliko važni ni mi pa ni svet u kome živimo, ali da je baš to, ta slučajnost egzistencije, smrtnost, relativnost, izvor odgovornosti za svakoga. Činjenica da ćemo svi umreti trebalo bi da bude motiv za činjenje dobrih dela, za pomoć drugima (J. Brodski), međutim, ima onih koji izvode upravo suprotan zaključak. 

Čitajući Veliku Srbiju za male ljude osećamo: zaokružen pogled na svet iza kog se sluti specifičan, unikatan, žovijalan duh, prepoznatljiv autorski rukopis; viziju u kojoj sve lebdi zbog snage zamaha, izgrađenu i rasterećenu ličnost stvaraoca, temperament koji ne širi beznađe nego daje: energiju, polet, koji oduhovljuje i inspiriše na čitaočevo smehotvorno nastavljanje pročitanog u sopstvenom okruženju jer oko nas poslednjih decenija sve vrvi od nadmene i karikaturalne ljudske gluposti. 

Marković drži otvorena vrata razuma i dobre volje, za razliku od onih koji imaju svoje lične račune, pišu tonom žrtve, tragično, kao uvređena deca, neprihvatajući realnost koja im se ne uklapa u crno-bele šeme iz teorije, kao da su potpuno čisti, moralizatorski plitko i zato za razliku od Markovićevog njihovi tekstovi opterete i deprimiraju čitaoca, posle njih možete samo da se obesite, da odgurnete hoklicu jer je po njima sve nepopravljivo i grozno, pu pu, nepodnošljivo. 

PRENEMAGANJE OZBILJNOSTI

Ali ta ozbiljnost je prenemaganje i znak korupcije. U krajnjoj liniji oni ne idu dovoljno duboko i široko jer Marković pored slikanja iznutra svog pandemonijuma devedesetih daje i ono kako je moglo i kako bi moglo da bude kada bi to većina htela. Pisali su o tome Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović, Slobodan Blagojević i drugi retki misleći ljudi naše kulture. Nema fatuma, sudbine, istorije koja radi, nego je sve slobodan izbor. Ali za slobodu i sreću treba biti zreo, civilizovan, spreman i boriti se, osvajati ih svakodnevno, jer nema garancije ni na šta. I u tome je i čar života, izazov. Međutim, većina na ovim prostorima prepustila je infantilno taj zadatak vladajućoj kasti. Zato smo tu gde smo već dva veka, u mrtvom moru i nekrofilnoj militarističkoj kulturi. To je i glavna tema Markovićeve knjige.

Autor knjige Velika Srbija za male ljude isprovocirao je u meni još jedan red pitanja: Čemu, i kako sve, možemo da se smejemo? Čemu ne možemo da se smejemo? Gde su granice humora i da li uopšte treba da ih ima? 

Ima mesta u knjizi gde mi se učinilo da je preterao. Evo dva primera: stvaranje masovnih grobnica u okolini Beograda po sardina principu “Ako leševi nisu besni, ni grobnica nije tesna”, i Da li se nesrpsko smeće najefikasnije čisti kamom? Izdvojeno čitano ovo je za moj ukus, na prvu loptu greška, uvreda za žrtve, ali u kontekstu knjige to je sasvim logično. Shvatio sam da Marković samo ide do kraja ideologije zločina, kao u poznatom slučaju sa pesmom o zločinu u Ahmićima Predraga Lucića. 

Možda je rešenje ove moje dileme u tome da je autor prisiljen da piše radikalno jer se o svemu tome ovde strahovito ćuti, pritisak je veliki i mora negde da eksplodira, u ovom slučaju u bravuroznoj satiri. Ovo je smeh koji oslobađa, dobronameran, i formulacije ovakvog tipa najbolja su odbrana od zla jer to je njegov jezik i horizont. A to što imam grudvu u stomaku dok čitam mora biti tako jer je ta grudva usirene nevine krvi i u stomaku moje nacije skrivena kao slon u sobi, kao trauma. Svi se prave da je nema, preskaču je kao masovnu grobnicu, zabranjeno je reći, priznati genocid, ćuti se jer bi se u suprotnom urušile vladajuće elite nastale na njemu. 

KO MOŽE BITI DUHOVIT

Još jedna linija pitanja, zanimljiva, bila bi: ko može biti duhovit i od čega to zavisi? Ko ne može biti duhovit? Šta danas, u postapokaliptično poratno doba, kada hiljade leže ubijene a milioni su unesrećeni, može smeh? Da li je možda šala način da se dođe do istine, lek da se prevaziđe užas istorije? Čemu smo se nekada smejali a čemu danas? Šta je danas smešno? Ko su državni humoristi, službeni pesnici? Oni koji glumeći kritiku vladajuće elite u stvari je utemeljuju i jačaju. Šta se promenilo od devedesetih? Šta je subverzivno danas Marković autopoetski problematizuje u poglavlju pod nazivom Crven ban i gola istina. Da li je humor lakmus papir za istinu? Da li su zato nacionalisti uvek tragično i trogatelno ozbiljni? Da li nacionalista može da bude duhovit? Koje vrste duhovitosti postoje? Da li su one nekada međusobno isključive? 

Mihail Bahtin u uvodu knjige Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse pišući o srednjevekovnoj narodnoj smehovnoj kulturi, hiljadugodišnjoj tradiciji karnevala, parodiranja, travestija, uličnih prikazanja, psovki, proklinjanja i drugih oblika ove bogate baštine, kaže da su epohe smeha epohe prelaza, promene, preobražaja, a da humor pomaže da se jedan društveni model, ustaljene vrednosti, okoštale i mrtve, zamene živim, ambivalentim, paradoksalnim i životnim, jer život je apsurd i paradoks, stalna promena, nešto vitalno i neuhvatljivo. (Uzgred budi rečeno, duh, bilo individualni ili zajednički, po definiciji bi trebalo da bude nešto slobodno, rizično, avanturističko, inače ne bi bio privlačan, provokativan i kreativan.)

Nasuprot tome, vremena kanonizacije, ozbiljnosti, tragičnosti i zabrana, ona su u kojima glavnu, dominantnu ulogu imaju vladajuće, po pravilu nedemokratske vlasti, jer one i ne podnose bilo kakvu šalu, posebno ne na svoj račun. Vlast tog tipa želi da kontroliše totalitet života, da uđe u sve pore društva i individue i prožme ih, kao što se govorilo nekada za marksizam, dok se danas osećamo potpuno ogrezli, potopljeni u nacionalizam o kome se i nema šta reći, uzima se zdravo za gotovo, a bilo kakav kritički glas agresivno se guši. 

Možda baš zato jer je suština našeg epohalnog poraza izlazak iz civilizacije, iz logike, empatije, ljudskosti, to jest normalizacija šovinističke mržnje, ksenofobija i palanačka histerija. Srbi su rešili da im je lakše da budu varvari i da propadnu, nestanu, i pri tome da povuku što više okolnih naroda u ambis, nego da se potrude, ne mnogo, i da postanu građani i obezbede kakvu-takvu budućnost i sreću sebi i svojoj deci. I to je odluka većine krajem osamdesetih i u devedesetim. 

HUMOR KAO PREDVORJE JEDNAKOSTI

Humor je, kao što vidimo, predvorje demokratije, jednakosti i to je i bio u srednjem veku kada su ljudi u periodima praznika, karnevalizacije čitavog života, bili ravnopravni, ukidali su se staleži i etikecija, krute norme i pravila, i svako je sa svakim mogao na ravnoj nozi po svojoj meri kreativno da komunicira. 

Veza Tomislava Markovića s tradicijom Fransoa Rablea i srednjevekovnom smehovnom tradicijom je višestruka. Ne samo zbog na prvi pogled vidljive stomačne, gastronomske terminologije, one koja po Bahtinu prizemljuje velike teme, spušta uzvišenost, demistifikuje i humanizuje, nego i zbog toga što se u ovoj, na momente briljantnoj, izuzetnoj knjizi mogu čitati travestije i parodije birokratskih, književnih i bogoslužbenih žanrova kao što su: žitije sveca, tropar, pouka mudraca, poslanica proroka, zakon, ustav, deklaracija, javno pismo, rečnik, uputstvo za korišćenje lekova, udžbenička pitanja, sudska presuda, ispovest, pesma za decu; takođe autor se u istom duhu suvereno koristi književnim delima R. Kenoa, D. Harmsa, T. Ujevića, B. Miljkovića, EKV-a, Đ. Balaševića, E. Joneska, a u knjizi progovaraju samo za nas jedan pametni paradajz, mikroorganizam u moralnom slomu, Ivica Dačić, tipka enter, kuhinjski nož u obraćanju javnosti, neizbežni nacionalista, spisak nije konačan jer se i ne može nabrojati čega sve ima u knjizi Velika Srbija za male ljude koja je uprkos raznovrsnosti ipak jedinstvo, celina, ima kompoziciju, ruka autora nas sigurno vodi do kraja i poente, od veselog lepršavog početka do biblijske i utopijske završnice u kojoj faktografija uzima maha, intervencija autora je manja i zato je efekat na čitaoca jak, jeziv, potresan, poražavajući. Ali bez negativnih emocija, katarzičan.   

Tomislav Marković kreativno se nadovezuje na tradiciju u kojoj su mu vremenski najbliži majstori kao što su Petar Luković, Predrag Čudić i Predrag Lucić a čiji se duh, mig osete ponegde, i dalje nezaobilazni Stanislav Vinaver, možda najbolji znalac našeg jezika i kovač novih reči. Markovićeva rečenica je samosvojna, jedinstvena, što govori o radu na stilu, o zrelom izrazu koji je obeležje nekoliko poglavlja koja idu u red odlične proze. Markovićevi neologizmi su u narodnom duhu i zato vrlo prijemčivi, a odličan je i u baratanju idiomima, što je znak da neko stvarno vlada određenim jezikom, on nije samo pismen što je sasvim dovoljno za naše, u medijima najpoznatije, književnike. Markovićevu rečenicu krasi i nekakva neobaveznost, nehaj i lakoća, vazdušastost, što je posledica opuštenosti autora, pomirenosti sa stanjem u kome se nalazi, prihvatanja realnosti. On bi samo da lucićevski zaigra nad opštom propašću, jer bar to se može, smeh i ples nam ne mogu oduzeti. 

SLIKA ISTINE

Važna osobina humora je da je on i slika istine, on nema milosti ni za kakva prenemaganja i lažne vrednosti. Humor razobličava korupciju u društvu i univerzalno, u ljudskoj prirodi, i nemoguće mu je odoleti jer nema ozbiljnog tona, nema imperativa. Zato ga proganjaju sve autoritarne vlasti. I mrze isti takvi ljudi. S druge strane kada vidite kako se neko šali to je najbliže istini o njemu, ne kada je tužan ili očajan. Osmeh otkriva čoveka, ko je on u stvari. Čemu se i kako smeješ to si bitno ti, i ako si prazan ili lažan, to će se videti u tvom smehu. Dakle, humor kao znak dublje istine, u dvosmernoj saradnji. 

Humor je, po mom skromnom mišljenju, i jedina odbrana od najvećeg i nepobedivog našeg neprijatelja čije ime ima četiri slova. Nema leka do humora za stvari koje ne možemo promeniti. Kada se čovek na kraju osmehne znači da je prevazišao problem, prihvatio ga celim bićem, svario ga. Humor je ideologija nejakih, potlačenih, nekada i sve što im je ostalo u životu, i humor je po pravilu opozicija vladajućem, dominantnom, nametnutom, opšteprihvaćenom mišljenju i pogledu na svet.  

Sve ove teme i dileme isprovocirao je u meni Tomislav Marković svojom izuzetnom knjigom jer u njoj uživam kao u raskošnoj i lekovitoj satiričnoj gozbi s najraznovrsnijim đakonijama, začinima i poslasticama. Zbog svega navedenog, paradoksalno, u zemlji iz naslova, kojoj je prvenstveno i namenjena, ona će biti ignorisana jer je kvariigra, ali tim gore po zemlju! Velika Srbija za male ljude jedinstvena je iz više razloga, na našu žalost i na njenu radost. To važi i za njenog autora koji se ne uklapa ni u jedan mejnstrim kalup, što je sasvim razumljivo i nužno. 

Za kraj, najkraće rečeno, pisac ove knjige uspeo je da spoji nepojamni užas, plodove nacionalizma koji je zauvek obeležio milione, uništio živote, i još uvek ih uništava, sa urnebesnim humorom i to najviše zavaljujući prostoj logici i empatiji, a to je neoprostivo! Inače, ova dva pojma prognana su kao nepoznate reči iz Srbije. Zato čitajte Tomislava Markovića! 

(zurnal.info)