Iz Crvenog solitera (audio): Ljudi vole biti podanici

Dakle, dok čekamo da AI smisli tehnologiju koja može ukloniti ugljik iz atmosfere u velikim razmjerama, ogromne šume, travnjaci i oceani Zemlje, jedina su opcija za apsorpciju ljudskog zagađenja ugljikom, koje je dostiglo rekord u 2023. godini, najtoplijoj ikada zabilježenoj.
Bukvalno svako stablo počinje bivati spasonosno. Ali koliko ljudi ima sposobnost imaginacije bilo čega van svojih predodžbi?
Naprimjer -
Crvenjenje solitera do crvljivosti. Neće stanari s nižih katova da uplate kao svi mi ostali, koliko je potrebno da bi se osposobio (kupio nov) veliki lift na A strani zgrade.
Svi idemo onim "Schindlerovim", sa otiskom S. K. na zidu.
Neće da plate, ne zanima ih. Vele nam da njima lift ne treba!

Na to Ljiljani (dosta mi je više inicijala :)) kažem - čuj, možda bi trebalo da ipak nekako skupimo za taj novi teretni lift i to baš bez njih, a kada gospoda budu recimo preseljavala, neka regale, bojlere, frižidere ili perilice na drugi ili prvi kat nose lijepo na leđima.

Još nešto, u Sarajevu, u Kamerom teatru 55, zamijenili su djecu glumce (jer su prerasli uloge), i doveli novih 5 klinaca, koji glume nas klince oko Crvenog 1978/79/80...!

Nitko od vas nije ostarioooo, volio bih viknuti svojim komšijama i drugarima iz Crvenog. Ali, nema ih.
Predstava Schindlerov lift se igra, na repertoaru je Kamernog. I više je onoga Crvenog solitera u Sarajevu u lego kockicama u kazalištu, nego što ga ima ovdje gdje jest, i gdje jestam jestajući.

* * *

Noć u Crvenom. Sanjam rečenicama ovogodišnje Nobelom ovjenčane spisateljice Han Kang, čudesne.

“Mračna šuma. Nema ljudi. Šiljato lišće drveća, moja bolna stopala. Ovo mjesto, skoro da ga se sjećam, ali sada sam izgubljena. Bojim se. Smrzavam se. S druge strane ledom prekrivene gudure nalazi se crvena zgrada nalik štali. Žaluzina labavo lupa o vrata. Smotam je i uđem unutra. Evo ga. Dugački bambusov štap na kojem vise veliki krvavocrveni komadi mesa, s kojih još curi krv. Pokušavam se izvući, ali meso, svuda samo meso, ne mogu izaći. Krv u ustima, krvlju natopljena odjeća maže se po koži.”
Sat. Nema puno do zore.

* * *

Zagnijezdio mi se snijeg po rečenicama.

URSULA K. LE GUIN

„DUŠA TAPŠE I GLASNIJE PEVA“ KAŽE JEJTS

ali pesma koju ova stara duša želi da peva je blaga
kao dete što se igra sâmo na svetlom tavanu
duga je priča koju želi da ispriča
da tiho samoj sebi otpevuši
duga, duga, tiha, tiha.

(prepjevala Slavica Miletić)

i, ovakvu poeziju sam nekada, kao mladić sanjao pisati. Ovakvu ljepotu želio sam u grudima, kao tonove, neotpjevane, zauvijek u kljunu otišle ptice.

Ali, pisati je nisam dospio. Moj je jezik odveo poeziju u jezik svjedoka i jezik žrtava, jezik strijeljanih i poniženih, i zaboravio biti jezik moj jezik.
Zavrvio sam svoj šum kostima, ekshumacijama, nišanjenju, izdajama, odvođenjima, čišćenjima.... Nestale su mi vjeverice, lišće, sjenke, djeca, tavani, škrinje, oblaci, voda nenapuklih očiju...snijeg.

Zagnijezdio se.
Vidiš da je zora, sine.

* * *

"Beli štrajk

Više od deset hiljada (10.000) prosvetarki i prosvetara u Srbiji automatski upisuje petice svim đacima da ih isti, ili njihovi roditelji, ne bi tukli i za uši, ili kosu, vukli."
(izvor - Kulturbunt)
Vukovci, odlikaši.

* * *

Sa puno grlo grgljajuće tišine gledam u svoju utrobicu. Mrak, sa teškim udarima mišića srca, mrak sasut plimom po rebarici...
Čuje se krvotočidba u jetri - dnevnik.
I opet mrak.

* * *

Prijatelj M. profesor je srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi u većem gradu.
Priča mi kako je na sred sata učenica treće godine ustala i rekla mu, uz keženje svih u razredu : mi, profesore, svi slušamo Aleksandru Prijović, Cecu, za mene i za nas je to poezija, književnost, i umjetnost, šta će nam te vaše knjige, koga to još zanima!?

Sjeo sam potpuno poražen, rekao mi je.
Zaključio sam joj peticu - za kraj godine.
Pitao je da li i ostali tako misle. Da, misle, pa im je M. svima zaključio po peticu za kraj godine i kazao im da više ne moraju dolaziti na srpski jezik i književnost, i da gledaju Happy tv, Pink tv i Fashion tv...

Vukovci. Zagnijezdilo.
Vi nikada nećete ostaritiiiii, viknuo bi im, ali nema, nema nikog, kažem mu.

* * *

Da... Vrijeme je...
Za morati se dragovoljno isključiti iz svake građanske aktivnosti... Naprosto, nemoguće je opstati ako se ima minimum moralnosti, individualne volje da se stvara umjetnost, ili etičke prisebnosti da se sopstvena estetika poštuje u okviru zdravorazumskog rezoniranja građanskog društva. Koje ne postoji.

Dovoljno sam kazao, napisao, glumio, režirao, vrištao...I bivao gonjen!
Jer sve bilo je voda u šupljoj kantici, igra taštine i živojinpavlovićevski ispljuvak pun krvi.
Jednopartijska demokratura jest  demokreatura... Nema nikakvog mišljenja koje je van nacionalističkog koda. Ljudi vole biti podanici, ljudi vole trampovani svijet, žongliranje tuđim glavama i sigurnost štale. I ništa se tome ne može. Ispisani su milijuni stranica o tome - uzalud.

Sav Shakespeare je uzaludan kraj vojnog drona, koji sanja probitak u nečiji drob.

* * *

„Пуковник ми радио-везом објашњава да су му усташе у оном рату све побили. Па шtа ја имам с  tим,  у  божју  матер?  Због  твојих  мртвих  из  оног  рата  –  ја  морам  убијати баке у овом? [...] И ја браним Југославију, браним је. Не дам да ми је раскомадате, никада“. Заједничко  свим  ликовима  који  дефилују  романом  јесте  не-верица  у  разлоге  за  избијање  рата  и  немогућност  разумевања  за  етички  и  логистички  начин  да  се  убиства  спроведу.  Стога  јунаци  Цвијетићевог дела, више него у романима Владимира Табашевића и Лане Басташић, на почетку рата у трагичној наивности потенцирају на  заједништву,  измешаности  народа,  консеквентној  неважности  тога ко је које националности: „Ми смо Југословени. И ја као Србин, и  она  као  Хрватица.  Највећи  Југославени“ ;  „Ја  стварно  не  могу  вјеровати за те логоре – како то нетко мисли побити све Муслимане и Хрвате, побити све који нису Срби, па ми смо сви измијешани, не може  tо  никако“ ;  „Брат  је  прексиноћ  рекао  да  ви  више  нисте  наша војска! Да је то готово! ’Како то мислиш, Сенаде?’, питала сам га. ’Фино, Сенка. То је сад само српска војска.’ Ето тако ми је рекао. А ја и не знам шtо си tи? Србин? Или си Хрват?“

(Citati iz romana Što na podu spavaš, kao dio znanstvenog rada Katarine Pantović na Institutu za književnost i umetnost, Beograd, 2024.)