Divlji detektivi vam predstavljaju: Mario Benedetti, nešto kao rekvijem (2)

Rođendan na Manhattanu 

 

Svi hodaju 

i ja isto 

 

ponedjeljak je i mi - il' da ipak velim “oni” - 

nadiremo s lošim okusom 

u ustima 

 

u sjeni nebrojenih nebodera 

milijuni čeljusti 

redom žvaču kaugume 

pa ipak ti ljudi su dio ovog svijeta 

sa stvarnim srcima pod džemperima 

 

prije trideset i devet godina 

nisam bio ovdje 

sâm u ovoj gomili 

i nisam mogao gledati ljubavnice 

bezbrojnih bivših narednika 

vrhovnog bivšeg narednika Batiste

kako izvode svoje fine pse

na pišanje 

na uličnim uglovima demokracije 

 

prije trideset i devet godina 

krajnje južno odavde 

i niže nego što se može zamisliti 

- niže od Fidela Castra ili Brazilije - 

otvorio sam oči i čuo pijetla kako kukuriče 

jer bar jedan mora da je kukuriknuo 

ali sad mi treba pijetao 

da kukurikne s vrha Empire State Buildinga

pun srčane nade 

u jednakost 

ili barem u nešto naizgled slično tome 

 

svi hodaju 

i ja isto 

ponekad zastajkujući 

ali ne i oni jer oni 

to ne mogu 

 

udišem duboko 

osjećam zrak 

to je dobro 

žedan sam pa trošim kovanicu 

na još jedan voćni džus 

što ima okus po Gvatemali 

 

danas mi ustvari 

i nije pravi rođendan 

jer ni ovo mjesto 

nije moje pravo mjesto 

tako da ću ga proslaviti kasnije 

u veljači ili ožujku 

s poznatim očima što uzvraćaju pogled 

poznatim riječima u ušima 

teretom jučerašnjeg neba na plećima 

i svojim srcem svojeglavim i izrepanim 

proslavit ću ga kasnije 

ili uopće neću 

jer ovo i nije 

moj pravi rođendan 

 

svi hodaju 

i ja isto 

i svako nekoliko koraka 

zakoračim srčanije nego inače 

da bi onda 

kolumbijski studenti na stipendijama 

i andaluzijski taksisti 

napolitanci što uz pjesmu pizze prodaju 

meksikanac što izvještio se u žvakanju chiclet kauguma 

brazilac s nastrljivim svijetlećim brzinomjerom

čileanka sa svojim gringo ljubavnikom 

i portorikanci što paradiraju uokolo 

ispunjeni kolektivnim ratobornim strahom 

svi oni redom moj klimavi korak 

prepoznaju kao svoj 

i načas spuštaju gard 

pa koračaju srčano 

kao kad dva automobila iste marke

jedan drugom zablinkaju farovima 

 

ali to nebo 

nikad nije bilo tako udaljeno 

nikad tako udaljeno 

i tako majušno 

kao oblačni jednakokračni trokut 

što sliči na neki poluoblak 

 

spopada me ova bolna blesava

čežnja 

da ugledam malo mora 

osjetim kišu na uglu Andesa i Colonije (1)

i čujem svoju ženu da kaže bilo što 

ili da opsujem 

dok vozači bjesomučno trube 

iziritirani jekom mojih riječi 

da začujem tango 

svega nekoliko taktova tanga 

u bilo čijoj verziji 

osim u Kostelanetzovoj (2)

 

ali dobro je povremeno 

osjetiti malo naklonosti 

spram ove velike rijeke ljudskosti 

moćne 

i bespomoćne 

što se mlako slijeva uokolo 

sa križem luksuza na čelu urezanim 

i to malo spontane nenadane naklonosti 

recimo spram te bezimene majke 

što govori svom djetetu s takvom divnom nostalgijom

jučer u zoološkom vrtu Centralnog parka 

gle Johnny ovo je krava 

jer naravno 

nema krava među neboderima 

 

i također malo vjere 

mog jedinog folklora 

da bih mahnuo poput bijele maramice 

trima najživljim skupinama ovdje na Sjeveru 

što će reći crncima 

crnkinjama 

i njihovoj djeci 

dok ovuda prolaze ili naprosto pjevaju 

 

svi hodaju 

ali ja sad 

sjedim 

dok mi dvanaestogodišnji yanqui (3)  čisti cipele 

ne znajući da mi je danas rođendan 

još manje da nije pravi 

ali sve je to u redu što se mene tiče 

mogao bih biti neki pričuvni bog  

što nemoćno zuri u svoju pastvu 

ili još bolje neki bojažljiviji junak 

što uživa svojih trinaest minuta brončane slave 

 

ali sve je jasno 

i utoliko mi je lakše 

i korisnije 

a naročito lakše 

priznajući da vrijeme prolazi 

i u prolazu pravi buku 

osjetiti se miran i zaboravljen 

i jednom zauvijek 

potpuno beznačajan. 

New York, 14. rujna 1959.

1. Raskrižje u centru Montevidea

2. Andre Kostelanetz (1901.1980), rusko-američki dirigent popularne orkestrirane glazbe, poznat po aranžiranju klasičnih muzičkih komada za široke mase, preteča takozvanog easy listeninga

3. Jenki, na španjolskom

 

 

Spaljivanje brodova 

 

 

Onog dana ili noći kad napokon stignemo

morat ćemo spaliti brodove 

 

al' ne prije negoli na njih ukrcamo 

svu našu mazohističku aroganciju 

naše lako uvredljive smutnje 

naše ruganje koliko god suptilno 

našu mogućnost da ruganje istrpimo  

našu lažnu skromnost i slatku homiliju 

samosažaljenja 

 

pored svega toga 

na brodovima 

koje ćemo spaliti 

bit će i nilski konji s wall streeta 

pingvini iz nato pakta 

vatikanski krokodili 

labudovi iz buckingamske palače 

šišmiši iz palače pardo 

kao i druge zapaljive tvari 

 

onog dana ili noći kada napokon stignemo 

definitivno ćemo morati spaliti brodove 

tako da nitko ne bude u iskušenju da se vrati 

 

i voljeli bismo da odmah bude jasno 

da neće biti veslanja noću 

ni do koje obale koja nije naša 

jer sloboda odabira nepravde 

bit će ukinuta jednom zasvagda 

tako da ćemo barem u tom pogledu 

biti veći dogmatici i od boga oca 

pa ipak nitko neće moći tvrditi  

da svijet kojeg smo tako odlučno pokorili

nije imao svoje spomena vrijedne 

- mogli bismo čak reći vrhunske - vrline 

sagradit ćemo muzej nostalgije

kako bi budući naraštaji znali za 

pariz 

viski 

claudiu cardinale. 

 

 

 

Nešto kao rekvijem 

 

Dok se moj otac bori za dah u sobi 101

dok hropti poput neke jadne 

iznurene ptice 

i posljednji se djelić njegova glasa 

gubi u srceparajućim jaucima 

van ova četiri zida svijet ide dalje 

predsjednik nixon bezbrižno prolazi 

rutinsku kontrolu 

taj isti predsjednik koji gazi tuđa srca ali to čini 

napalmom 

mladi kambodžanci obučavani pod pentagonovom paskom 

obezglavljuju leševe sjevernovijetnamaca 

a onda se smiješe u objektive 

s glavama u rukama 

ugledni gospodin heath prodaje svoje oružje južnoafričkim 

arkanđelima 

a ovdje u montevideu majstori mučitelji kupuju dražesne 

darove koje će magovi večeras uručiti 

njihovim dobro uhranjenim draganama 

i sve se to zbiva dok se moj otac koji je bio pristojan i velikodušan čovjek 

bori za dah umirući u sobi 101. 

 

5. siječnja 1971. 

 

 

Mučitelj i zrcalo 

 

Gle

daj se samo pogledaj 

 

kakva li je ružna rakčina svojim kliještima ščepala tvoje djetinjstvo 

kakvo li je očinsko maltretiranje stvorilo takav kukavičluk 

kakvo li je jezivo malodušje rodilo takvu brutalnost 

 

ne odvraćaj pogled 

daj se 

samo pogledaj 

 

gdje su sad one valkire s kojima nisi znao što bi 

gdje je lonac iz kojeg je prekipjela tvoja zloća 

 

osedlao si se tolikom okrutnošću da ti noge klecaju 

i sad te mržnja slijedi poput lešinara 

 

ne odvraćaj pogled 

daj se 

samo pogledaj 

 

da te nitko i ne dokrajči 

ti si već strvina 

 

tako prežderanom

i do srži trulom 

 

Bog nek ti je na pomoći 

ili još bolje 

neka te rasturi kao svinja torbu.  

 

 

Taktika i strategija 

 

Moja je taktika 

                         da te promatram 

da razumijem tko si 

i želim to što jesi 

 

moja je taktika 

                         da ti pričam

i da te slušam

da izgradim riječima 

neuništivi most

 

moja je taktika 

ostati u tvom sjećanju 

ne znam kako         niti znam

uz kakav izgovor

ali da ostanem u tebi 

 

moja je taktika 

                          iskrenost

i spoznaja da si i ti iskrena

i da jedno drugome ne prodajemo 

šuplje priče 

da među nama nema zavjesa 

                                 niti ambisa 

 

moja je strategija 

ipak 

dublja i još 

jednostavnija 

 

moja je strategija 

da jednog dana bilo kojeg 

ne znam kako           niti 

uz kakav izgovor

napokon                    ti zatrebam 

 

 

 

Odlazim s guštericom

 

Odlazim s guštericom 

vrtoglavom 

da obiđem sve tamnice gdje 

 

líber

      raúl

            hector 

                      josé luis

jaime 

         ester

                 geraldo 

                               el ñato 

rita 

      mauricio 

                  flavia 

                            el viejo 

 

kažnjeni za sve nas 

pružaju otpor

 

odlazim s guštericom 

narodnom 

vrtoglavom 

da im tu i tamo

iza rešetaka ostavim

mrve poštovanja 

          pokraj modrica 

          ili na žlici 

tišinu povjerenja 

i zahvalnost jer postoje.

 

 

 

Spasenje

 

                umirem po navici 

                  i plačem po sluhu 

                        César Vallejo

 

 

Ovaj povratak nije bio obavezan 

pa ipak 

ruka pronalazi svoju žlicu 

korak svoju popločanu stazu 

srce svoje drvene otkucaje 

zagrljaj ima svoje ruke ili struk

pitanje ima svog nekoga

oči svoj horizont

obraz ima poljubac ili izmaglicu 

ponos svoje slatke temelje

koža ima svoju jesen

sjećanje svoje konačno lice

gorčina ima svoj omotač

sat svoju ranojutarnju požudu 

bol ima nezaborav i maglu 

nepce svoje grožđe 

pohvala svoju propast

nostalgija ima svoje odmorište

 

hoću reći

oprosti Vallejo

opet sam ovdje

živim po navici 

i slavim po sluhu 

 

 

Che 1997.

 

Prekrili su ga posterima / plakatima 

sloganima na zidovima 

obasuli retroaktivnim uvredama 

okasnjelim počastima 

 

pretvorili su ga u potrošnu robu 

trivijalno sjećanje 

nepovratnu prošlost 

mumificirani bijes

 

odlučili su da ga iskoriste kao postscriptum

ekstremnom slučaju bezvrijedne nevinosti 

ustajali prototip sveca ili sotone 

 

možda su zaključili da je jedini način

da ga dokrajče 

ili makar otkače  

taj da iz njega iscijede svo svjetlo 

i pretvore ga u beživotnog junaka 

od gipsa ili mramora 

il' još bolje u mit 

sjenu ili duha 

s kojim je jednom zauvijek svršeno 

 

ali ipak cheove vazda budne oči 

samo zure preda se kao da ne mogu prestati gledati

možda zapanjene time što svijet ne može shvatiti 

da se i trideset godina kasnije on svejedno bori 

nježno ali čvrsto za dobrobit čovječanstva 

 

 

 

5 haikua 

 

 

*** 

 

voljan sam umrijeti 

no smrt čovječanstva 

ne mogu prihvatiti. 

 

 

*** 

 

s nadolaskom noći 

četinari drhte  

ali nikad od hladnoće. 

 

 

*** 

 

pohranio sam svoje osjećaje 

u metalnu škrabicu 

ali ključ ne mogu pronaći. 

 

 

*** 

 

val za valom 

ocean sve dozna 

ali i dalje je zaboravan. 

 

 

*** 

 

vi plastični patrioti 

ne znam što bih s vašim himnama

i razvijorenim barjacima.  

 

(sa španjolskoga preveli Mehmed Begić i Damir Šodan)

(zurnal.info)