STRAVIČNI REZON ZLOČINA: Mislili su da su vojnici

Pre nekoliko meseci dobio sam čudno pismo od holandskog ministarstva odbrane. U tom pismu me ukratko obaveštavaju da sam upisan u evidenciju za vojnu službu, ali kako Holandija od 1997. godine ima samo profesionalnu vojsku, vojni obveznici više ne bivaju pozivani. „Na ovo pismo, dakle, ne morate reagovati“, piše zatim Ministarstvo, jedinim podebljanim slovima u celom pismu. Na kraju se, za svaki slučaj, napominje da svi holandski muškarci između 17 i 35 bivaju evidentirani na ovaj način, te da vlada ili parlament samo „u vrlo iznimnim situacijama“ mogu odlučiti da ponovo sazovu obveznike, kao i da ovo pravo važi najdalje do 45. godine života.

Prvo sam pomislio kako besmisleno troše papir ― ako nekoga zanima ta informacija, može je izguglati. Nije mi to realno ni bilo nova informacija da Holandija u određenim okolnostima ima pravo da me mobilizira: države valjda uvek imaju takvo pravo. Nije ni da verujem da će do te mobilizacije ikada doći, nije da mislim da iko umišlja da ja, koji sam pušku uživo video jedno dvaput, mogu ikako pomoći holandskoj oružanoj sili. Nije, u krajnjoj liniji, ni mnogo relevantno to što se sada piše o mogućnosti „vrlo iznimnih situacija“ jer kada do takvih situacija dođe, pravila se mogu promeniti po hitnom postupku. U pravu je dakle, bio autor izlišnog pisma: nereagovanje jeste jedini smislen odgovor na ovakvo obaveštenje.

I na tom nereagovanju bi sve i ostalo da o ovom pismu nisam slučajno progovorio na maternjem jeziku. Dve su me jeze prošle kada sam to učinio. Prva je jeza došla od sintagme „holandski vojnik“ ― ono što bih ja, dakle, u nekoj vrlo iznimnoj situaciji mogao postati. „Holandski vojnik“ na ovom jeziku za mene znači prvo i pre svega ― onaj vojnik iz bataljona Dutchbat, koji gleda i ne interveniše dok Mladićevi vojnici pred majkom siluju devetogodišnju devojčicu, koji se sklanja s puta dok Mladićev vojnik naređuje majci da smiri rasplakanu bebu, nakon čega, pošto majci to ne uspeva, taj isti Mladićev vojnik otima bebu i odseca joj glavu. Ti holandski vojnici su, sećam se iz svedočenja, često nosili vokmene, tako da su samo gledali, ali nisu čuli i nije im se bilo moguće obratiti. Moj užas od ove asocijacije je, ma koliko to iracionalno bilo, utoliko veći što sam među prijateljima često ismevan jer uvek imam slušalice oko vrata, te me je nemoguće dozvati na ulici. Druga jeza me je prošla kod onog dela sa „svim muškarcima od toliko do toliko godina“. Tako je, naime, definisana kategorija onih 8000 ljudi koji su imali biti ubijeni u Srebrenici, upravo zato što su bili smatrani vojnicima neprijateljske vojske, ma koliko izgladneli, ćosavi ili vezanih ruku. Ti su dečaci i muškarci mobilisani u smrt ― proglašeni su vojnicima da bi mirne duše mogli biti ubijeni od strane nečega što se smatralo vojskom.

Zločin u Srebrenici počinili su, dakle, ljudi koji su za sebe verovali da su vojnici, nad ljudima za koje su verovali da su vojnici, a sve pred očima profesionalnih vojnika s vokmenima, pod čijom zaštitom se Srebrenica zvanično nalazila. Stoga se stravični rezon srebreničkog zločina može rezimirati u tri rečenice koje glase identično: „Mislili su da su vojnici.“


Mislili su da su vojnici 1 – “Ja sam general, a ko ste vi?”

Kada se Ratko Mladić, „srpski heroj“, posle godina skrivanja pojavio pred svetom, on nije govorio o srpstvu i herojstvu, već je insistirao da je on vojnik i general koji je ratovao za svoju zemlju i svoj narod, valjda onako kako dolikuje svakom vojniku. Ovde Mladić nije izmislio ništa novo. Srebrenica je, podsetimo, od 1992. bila jedna od opština koje su slovom ustava Republike Srpske ušle u RS kao jedno od „mjesta gdje je srpski narod manjina zbog genocida nad njim tokom Drugog svjetskog rata“. Osvajanje Srebrenice je, dakle, bio jedan od vojnih ciljeva Vojske Republike Srpske. Konačno, ovde zabeleženo Mladićevo poklanjanje Srebrenice srpskom narodu jeste i međunarodno proknjiženo u Daytonu: Srebrenica je i danas u sastavu Republike Srpske.

Počinioci su, dakle, verovali (i dobrim delom veruju) da se radi o vojnoj akciji, kojom su eliminisani rezervisti Armije Republike Bosne i Hercegovine. Budući Bošnjaci, ovi muškarci su jedino mogli biti mobilisani u ovu oružanu silu i stoga su smatrani vojnicima.

To da se zarobljeni vojno sposobni muškarci nisu puštali, a ni zadržavali, bilo je već postalo pravilo te 1995. u istočnoj Bosni. O politici nedržanja zarobljenika govori se već 1993. Tako Philippe Morillon, tadašnji glavnokomandujući mirovnim snagama u Bosni ovde govori kako su na pravoslavni Božić 1993. jedinice Nasera Orića iz Srebrenice izvršile masakr u nekoliko okolnih srpskih sela, nakon čega mu je Orić objasnio: „Zakon je takav, ne mogu da držim zarobljenike.“ Tako i jedan Nenad, nekadašnji pripadnik crvenih beretki, objašnjava novinaru The New York Timesa da je postojala stroga politika da nema zarobljenika, te su tako svi Bošnjaci koji bi bili uhvaćeni u principu ubijani. Taj isti Nenad priča kako su ponekad zarobljeni Bošnjaci predavani lokalnom srpskom stanovništvu kako bi im ono presudilo, ali da on to nikada nije činio jer je bio „profesionalac“ i naprosto provodio politiku ubijanja. Na kraju, Nenad zaključuje da bi prosto oslobađanje 7000 vojnosposobnih muškaraca značilo da Mladićeve snage ostanu sa 7000 „zmija u džepovima“.

Srebrenica, dakle, nije donela nikakvu kvalitativnu inovaciju u rat koji je tada već tri godine besneo Bosnom: u njoj je radikalno i u ogromnim razmerama primenjen princip koji se već bio uspostavio – da nema držanja (a ni puštanja) zarobljenika. Zato su počinioci verovali da vode rat i da su vojnici, te da naspram sebe imaju – neprijateljske vojnike.


Mislili su da su vojnici 2 – Srebrenica više nije bila grad

Verovali su, dakle, počinioci da je svaki bošnjački muškarac između 15 i 60 godina – vojnik ARBiH; a znali su već da je svaki muškarac između 15 i 60 godina koji se tog jula 1995. nalazio u Srebrenici – Bošnjak. Srebrenica, naime, više nije bila grad, već ono što se jezikom te nove realnosti zvalo „bošnjačka enklava“, a što je mnogi stanovnik doživljavao kao koncentracioni logor. U ovoj enklavi, gde su bili okupljeni Bošnjaci iz raznih mesta istočne Bosne (pre svega iz etnički očišćenih gradova u kojima su pre rata činili većinu, kao što su Bijeljina, Višegrad, Zvornik i Foča), preživljavalo se, bez struje i vodovoda i s malo hrane, u potpunoj etničkoj homogenosti i, dakle, u potpunoj upućenosti na ARBiH za bilo kakvo konačno rešenje.

Enklave u istočnoj Bosni, koje su već od 1993. bile proglašene “zaštićenim zonama UN” postale su tako mesto potpunog etničkog determinizma. Ljudi koji su svoju etničku pripadnost do samo četiri godine pre toga mogli nositi na hiljadu načina, od fundamentalizma do sarkazma (baš kao što se danas može nositi npr. holandsko državljanstvo), postali su na tom mestu deo savršeno determinističkog sistema bez ikakvog individualnog izbora o tome čemu će i kako pripadati. I tek se takvim populacijama moglo suditi kao da se sudi jednoj porodici – žene, deca i starci kod svojih, vojno sposobni muškarac na streljanje. Tek nakon što su uspostavljena mesta apsolutnog etničkog determinizma, moglo se tog jula 1995. umarširati u to što je nekada bilo grad i „pokloniti“ ga svom narodu ubijanjem sveg odraslog muškog stanovništa.

Ipak, nisu počinioci i žrtve bile sami, ovaj je zločin dobrim delom odgledan plavim očima holandskih plavih šlemova.


Mislili su da su vojnici 3 – „Nastavili smo sa svojim svakodnevnim aktivnostima“

Mislili su ljudi u Srebrenici da ih čuvaju holandski vojnici Ujedinjenih Nacija. Ti vojnici su bili sve ono što druge dve vrste „vojnika“ nikako nisu: bili su plaćeni, obučeni vojnici, koji predstavljaju jednu državu jasnih granica i jasnog komandnog lanca. Ipak, možda je najvažnije to što su svi ovi vojnici bili vojnici vlastitim izborom – to im je bio posao.

Bili su to dobro trenirani i disciplinovani vojnici. Bili su toliko disciplinovani da su, kako ovde govori jedan holandski vojnik, nakon što je Srebrenica ostala prazna, “nastavili da rade svoj posao, nastavili sa svojim svakodnevnim aktivnostima, mada je bilo čudno jer je enklava već bila prazna”. Ovi su vojnici toliko bili zauzeti onim što su smatrali svojim poslom da su propustili da učine bilo šta od onoga što u običnom životu smatramo dužnošću svakog čoveka. Ovi vojnici ne samo da nikoga nisu zaštitili od egzekucije, već su, kako je nedavno potvrdilo i holandsko pravosuđe, značajan broj muškaraca koji su se pokušali skloniti u njihov kamp, kao i određeni broj svojih lokalnih radnika, isterali iz kampa i predali Mladićevevim snagama. Holandski vojnici su tako hodali po terenu gde su se vršila izdvajanja muškaraca (u jednom zvaničnom izveštaju piše kako je „skrining muškaraca tada shvaćen kao akcija koja nije neuobičajna s obzirom na zakone i običaje ratovanja“), gledali kako ljudi koji govore istim jezikom jedni drugima naređuju kuda da idu i sanjali povratak kući. Možda im je taj san o povratku kući izgledao tako prioritetno zato što su oni, za razliku od stanovnika ovog pakla u kome su se našli, imali čitave kuće i porodice koje su ih čekale. Ti vojnici ništa nisu razumeli i nisu se znali umešati u zločin kome si prisustvovali i tako su se na kraju srdačno oprostili od počinilaca najvećeg zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Nakon toga su otišli u Zagreb, odakle je komandant Dutchbata Thom Karremans izjavio da je „bitka za Srebrenicu sa srpske strane bila korektna vojna operacija“.


Koliko je vojnika bilo u Srebrenici jula 1995?

I tako mi ostaje ovo pitanje, kao morbidna zagonetka na koju mogu odgovoriti samo uslovno, samo podrazumevajući nečije premise i zauzimajući nečiju perspektivu, ma koliko verovao da su u Srebrenici moji pobili 8000 mojih, dok su moji gledali. Ostaje mi, dakle, da se o njega saplićem, da se u njemu gubim i da ga postavljam onima koji misle da sve razumeju. Ostaje mi, na kraju, i da me podseti da reagujem svaki put kada mi neko najavi neku mobilizaciju, koliko god ona bila daleka, neverovatna i u „vrlo iznimnim okolnostima“.

preneseno sa pescanik.net

(zurnal.info)