Priča o jednom vozu (audio): Zato što tamo nema ničega

Prije dvadesetak godina, vjerovatno i više, odlučio sam da putujem vozom, prvi put nakon rata.

Upozoren sam da ću putovati najmanje devet sati do Beograda, da ću brže stići nekim autobusom, ali nisam odustajao. Poželio sam vozove, nisam ih se u životu ni nagledao kako treba. Sjećao sam se da kloparaju u ritmu slavonskog drmeša, tdm, tdm, tako nekako, tdm, tdm i da mirišu na pivu i pečeno meso. Voz u koji sam tada ušao mirisao je na dezinfekcijsko sredstvo od kojeg su suzile oči. Nikoga nisam sreo na putu do kupea. To me radovalo, mislio sam kako je lijepo da ćemo nakon toliko godina voz i ja malo biti sami.

Ali, tek što smo krenuli (tdm, tdm, zaista drmeš) već su u kupe ušli mladić i djevojka. Obradovali su se što me vide kako se pravim da spavam. Sjeli su prekoputa, ona je iz ruksaka izvadila fotoaparat sa ogromnim objektivom, a on se nagnuo prema meni i na engleskom jeziku rekao da su oni italijanski novinari koji žele napraviti reportažu u kojoj će voz predstaviti kao nešto što ponovo povezuje ljude i donosi nadu u bolji život – sve u jednom dahu. Djevojka je za to vrijeme škljocala aparatom, velika leća objektiva ljuljala se iznad čela, kao da sjedim ispod mikroskopa. Znao sam šta žele da im kažem, možda sam mogao i reći, ali nisam. Još tada mi je bilo dosta zavaravanja, ponavljanja fraza ispražnjenih od svakog značenja. U ratu smo ubili riječi koliko i ljudi.

Na lošem engleskom odgovarao sam da autobusi odavno povezuju gradove na ovoj relaciji i da ovo nije nikakav voz nade, nego običan, doduše jako star voz – imao je metalne pepeljare sa poklopcima, natpise “e pericoloso sporgersi” i uramljene razglednice Vrnjačke Banje. Ali, oni nisu željeli da čuju ništa o autobusima, iz nekog razloga prezirali su autobuse, navaljivali su da govorim o vozu, o nadi, o svjetlu na kraju tunela, o šinama kojima ćemo otklizati u bolje sutra, navaljivali, škljocali, navaljivali i škljocali, pa sam im rekao da sam policajac u civilu.

Škljocanje je odmah prestalo i izašli su u hodnik. Posmatrali su me kada sam izlazio da zapalim cigaretu uz prozor, pa sam se pravio da bolje namještam pištolj ispod pazuha.

Prolazili smo kroz tri države, odore otpravnika vozova mijenjale su se nakon svake granice. Na nekim stanicama otpravnici su bili uredni, zakopčani, oštro su salutirali vozu, neki su se klatili mrzovoljni i nestrpljivi da nas isprate, jedna otpravnica sa plavom punđom koja je izvirivala ispod šapke, marševskim korakom izašla je iz stanice, jedan gologlavi otpravnik psovao je nekome, neki su bili odjeveni u dijelove zaostalih ratnih uniformi...

Voz je odjednom stao uz jaku metalnu škripu, skoro mi je oborio glavu na koljena. Izašao sam u hodnik i otvorio prozor. Stanica je bila pusta, vjetar je dizao prašinu i fijukao kao u kaubojskim filmovima. Sa nekog tranzistora, odnekle, probijali su se komadići vijesti. Sa stanične zgrade gulila se stara narandžasta boja. Veliki crni prozori bili su premreženi čeličnom žicom. Kao da stanica ima oči muhe. Pored nje stajala je betonska kućica od cigle, slična kiosku, nemalterisana, sa rupom umjesto vrata. Njena unutrašnjost bila je otvorena pogledu – vidio sam ogromnu lubenicu u koju je zariven veliki nož. Nikoga nije bilo na stanici. Niko drugi, sem mene, nije gledao kroz prozor, u nož. Italijanski par je šaputao, a kada su vidjeli da ih posmatram, okrenuli su mi leđa.

“Sklanjaj se s prozora!”, neko je dreknuo. Ustuknuo sam, svjetlost se odbila od sječivo, novinari su čučnuli i voz je ponovo krenuo.

Pitao sam novinare zašto nisu fotografirali onu stanicu, kad već snimaju svaku kuću pored koje prolazimo. Djevojka je kratko odgovorila “zato što tamo nije bilo ničega” i nastavila se došaptavati sa kolegom. Htio sam da kažem da sigurno jeste, samo nismo dobro gledali, ali sam odustao. Jer, pravi policajci ne razgovaraju na taj način, mislio sam.

I to je sve što se desilo. Ostatak putovanja sam prespavao.

Stigli smo u Beograd sa dva sata kašnjenja. Italijani su  zaobišli džeparoša sa šarenim, svilenim šalom, mahnuli mi i otrčali. Mogao sam prestati da glumim policajca i nastaviti da glumim Sefketa koji se nada da će u Beogradu provesti dva dana bez suvišnog stresa. Dakle, ipak je tu bilo neke nade. Mogao sam im to reći, ali nisam se ranije sjetio.

Džeparoš mi je ponudio da me odvede do taksija. Tek izbliza vidio sam da su na njegovom svilenom šalu štampane male kriške lubenice. S rukom pod rukom krenuli smo ka izlazu iz stanice.

(zurnal.info)