Daisy Zamora (2): Druge žene i druge pjesme

Djevojka s kišobranom  

U žutom kombinezonu 

ona prelazi ulicu -

u ritmu hoda njiše 

velikim guzovima. 

 

Njena znojna leđa 

pod crvenom bluzom

- veliki suncokret 

s kišobranom.  

 

Djevojke s plaže 

Djevojke 

s usnama prerumenim  

i sjenilom 

precrnim. 

 

Smeđe su kao jegulje, 

odudaraju od šarenih 

kostima. 

Na vikendu su 

s nekim postarijim poduzetnicima 

koji piju viski 

dok odjećom i drangulijama plaćaju njihovo društvo. 

Velikodušno im se nudeći  

sve sa blagim halitozama

i impotentnim tahikardijama. 

 

Jata sirena ili sardina 

brčkaju se u valovima - vijenci i pjena. 

I skakuću bolje na usijanom pijesku 

negoli po uvelim posteljama. 

Majčin dan 

      mojoj djeci

 

Nema sumnje da biste voljeli imati 

divnu majku poput onih u reklamama: 

ženu sa sjajnim mužem i sretnom djecom. 

Koja je uvijek vedra - ako nekad i zaplače 

učinit će to lica lišenog šminke 

daleko od reflektora i kamera. 

 

Ali pošto sam vas ja već rodila, moram vam reći: 

otkako sam bila mala poput vas 

žudjela sam biti svoja - a ženi je to teško. 

(Čak je i moj Anđeo Čuvar digao ruke od mene 

kad je čuo da stvar tako stoji). 

 

Ne mogu vam sa sigurnošću reći kamo idem. 

Često pravim greške, 

moj život je bio bolno putovanje, 

izbjegavala sam grebene, kormilarila kroz oluje, 

oglušujući se o sirenski zov prošlosti 

bez valjana zemljovida ili kompasa 

da pokaže mi put.  

 

Ali idem dalje, idem dalje u nadi 

da ću u daljini ugledati mirnu luku 

kamo ćete vi, moja djeco, sigurna sam 

uploviti jednog jutra -

nakon moga brodoloma. 

 

Komandant 2 

Dora María Téllez1

                     22 su joj godine

tanana je i blijeda 

u čizmama, pod crnom beretkom 

u uniformi neprijatelja 

                 za nju preširokoj 

 

Gledala sam je 

preko ograde kako razgovara s momcima

dok joj pod beretkom 

       izviruje bijeli vrat            

i kosa nedavno potkresana 

(grlimo se na rastanku)

 

Dora Maria 

mlada partizanka 

zbog koje se u bijesu 

tresu srca tiranina

 

Terezina zvijezda

Zapravo se zovem Teresa Villatoro Dupont2 

– prezime Espinal je čista izmišljotina 

jednog meksičkog novinara – 

                                  Jako je smiješno 

bilo čitati svoje lažno prezime u novinama: 

Espinal, Trnovita, Trnoružica! 

Ovdje je trnje ono od čega krvare naša stopala.

Trnovite su noći u planini,

dani sprženi pod tropskim nebom, 

oluje prašine, buhe, krpelji, 

bitke, pljuskovi, 

put u Meksiko, žeđ zavarana 

                                    kapima iz lišća iscijeđenim,

glad, stalna prijetnja jenki aviona. 

Ali pala sam u trnje. On je taj trn 

                                     što me žulja 

od dana kad sam ga upoznala u mome malom hotelu

                                      tamo u rudniku San Albino. 

Trn koji već četiri godine ne mogu iščupati. 

Tereza Espinal, Trnovita, Trnoružica;

Trn je ovaj ožiljak koji sam zaradila 

                                       dok su granatirali El Chipote - 

ovaj ožiljak za koji on kaže da je moja zvijezda. 

 

IZVJEŠTAJ O DEMONSTRACIJAMA ISPRED VELEPOSLANSTVA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA ZBOG PINO GRANDE MANEVARA 

 

ŠTO JE REKAO LIONEL RUGAMA?3

                                        NEK VAM SE MATER PREDA!

I ZAŠTO?

             ZATO ŠTO SE O SUVERENITETU NARODA  

             NE PREGOVARA. 

ON SE BRANI ORUŽJEM U RUKAMA.

 

Ispred Montojine statue

stižemo iz svih ulica Manague 

popodnevno sunce prži naša čela 

dok idemo naprijed                                        

                           napreduje

                                          UJEDINJENI NAROD 

                                                         prema veleposlanstvu.  

 

 

Duž ceste, oivičene stablima,

ispred tisuće i tisuće drugova 

još tisuće i tisuće su iza nas

njišu se glave 

stotine transparenata poput valova.                                   

 

OVO JE MOJA ZEMLJA

                   OVO JE MOJA VODA 

NIJEDNA JENKI MRCINA

                 NEĆE KROČITI U NIKARAGVU 

 

Ispred veleposlanstva su spalili Ujaka Sama.

Veleposlanik Quainton naređuje zatvaranje 

                                                    visoke kapije.

 

Prvo su govorile majke palih heroja. 

U oblacima dima njihova vriska i naricanje. 

Pozlaćeni prašinom, svi vrištimo. 

Ispred hermetički zatvorene kapije

                        vrištimo 

                                 vrištimo umorni i žedni 

Vrištimo 

         sve dok se u sutonu ne raspršimo.  

 

Vijesti iz samoposluživanja 

           a vida é uma agitação feroz e sem finalidade 

– Manuel Bandeira 

 

Kroz naslage povrća čujem njihov razgovor

pričaju o nadzorniku, žale se na svoje smjene 

na onu što nije došla na vrijeme 

i mizernu plaću s kojom ništa ne možeš.  

 

Rano jutros desila se nesreća 

na cesti ispred moje kuće. 

Mlada žena je sišla s autobusa

i kamionet je pokupio i usmrtio

dok je pokušavala prijeći na drugu stranu ulice.  

Narod je okružio tijelo, 

i neko je potreseno zaključio 

da nije mogla imati više od osamnaest godina. 

 

Najednom, svi razgovori prestaju. 

Neko je donio vijest 

što je poput mračnog i gluhog zemljotresa

odjeknula samoposluživanjem. 

 

Kako reći gospođi Marianni koja trenutno 

ljubazno služi meso svojim mušterijama 

da njena jedina kći 

za koju se toliko borila, 

koja samo što nije upisala fakultet 

i koja je jutros izgledala tako sretna, 

leži nasred ceste smrskane lubanje?

 

50 ljubavnih pjesama i jedna propuštena ispovijed Ernestu Cardenalu 

 

Da sam poznavala Ernesta dok je još izgledao 

kao na požutjeloj fotografiji koju mi je Julio pokazao: 

vitak, bradat, u kariranoj košulji i lanenim hlačama,  

s rukama u džepovima i onim bespomoćnim izrazom na licu, 

radi njega bih se pridružila Travanjskoj pobuni. 

Zajedno bismo išli prisluškivati Somozu

u veleposlanstvo jenkija na neki od onih njihovih domjenaka. 

 

Tko li je u ono vrijeme mogao biti njegova ljubimica? 

La Meche, Adelita ili možda Claudia, 

Ileana ili Myriam. Vječno slatke mlade djevojke 

što smiješe se sa drevnih fotografija 

zaturenih negdje - tko zna gdje - po starim komodama.  

 

Myriam koja izlazi iz crkve u žutoj haljini, 

pod kojom leluja futrola njenog tamnog i nježnog tijela. 

Ileana što prilazi iz velike udaljenosti, 

dalje i od Andromedine galaksije. 

Adelita čiji lik blijedi dok zamiče za ugao 

da bi iznenada naletjela na njega. 

Claudia koja više od Ernestovih epigrama 

voli pârtije i konjske trke. 

Samo Meche ostaje najzatajnija. 

 

Ernesta sam srela '72.

dok je vodio misu u maloj crkvi na Solentinamskom otočju. 

Nije mi se pritom čak ni obratio, jedva da je i okrenuo glavu. 

Tad smo se sreli, 

a on se čak ni ne sjeća da me vidio. 

Da bi me tek nakon Ustanka '78.

napokon počeo primjećivati. 

Pojavio se jednom na ilegalnom Radio Sandinu

zato jer je čuo da sam pjesnikinja

i borac. 

Ni u najluđim snovima nisam zamišljala 

da bi se naš susret 

mogao tako odigrati. 

Pojavio se tek tako -

izronio iz planinske kiše. 

Ušao u baraku i pitao za mene. 

 

Zašto je pitao? Bio je to presudni susret. 

Odmah sam se s njim počela slagati, 

kao sa svojim djedom u neka druga vremena. 

Naša duga povijest baš tu je počela: 

četiri sam mu godine pomagala izumiti novi svijet, 

organizirati Ministarstvo kulture

dječjom privrženošću i žestinom

djeteta na prvoj pričesti. 

Bile su to gotovo sretne godine (što bi rekla Mejía Sánchez). 

I premda ga još uvijek gane poneko sjećanje, 

nijedna od tih cura nije bila ono što je želio: 

čak ni Claudija, ni mnoge druge 

koje nisam ni spomenula. 

Kao Sveti Ivan od Križa

ili Sveta Terezita od malog Isusa

(što nije željela lutku, već sve lutke ovoga svijeta) 

mogla ga je zadovoljiti samo Ljubav cijelog svijeta. 

 

I sad zahvaljujući ljudima raspolaže Bogom: 

za Boga je vjenčan!

I zato mu kažem, da sam mu ja onda bila 

dragana, pjesme koje bi mi napisao ne bi bile uzaludne.

On odgovara: „Kakva šteta što vrijeme nije bilo na našoj strani!“

Ali ja ne slušam.  

 

Brakorazvodna parnica 

hommage Sylviji Plath

 

Jučer sam otišla u London da se nađem s odvjetnikom:

iskustvo od kojeg ti se cijepa srce, ali neizbježno.  

Nisam čak ni znala gdje potražiti Teda...

Nadam se da ćemo iznaći sporazumno rješenje.  

 

Zakoni su, naravno, očajni: ženi 

se dodjeljuje trećina suprugovih prihoda, 

a ako on na to ne pristane,  

slijedi duga i skupa žalbena procedura. 

Ako žena nešto i zarađuje, 

njezin se prihod pridodaje muževljevom 

pa nakraju snosi sve troškove. 

 

Kako li je samo ponižavajuće biti bez prebijene pare, biti prisiljena 

podizati kredite od onih koji tvoja preklinjanja ne žele uslišiti. 

Ove godine smo zajedno uprihodili 7.000 USD, 

uključujući i moju trećinu. I sve je već otišlo...

Globit će me zbog zarade, a ako ne uspijem nešto zaraditi, 

morat ću moliti. 

Znači, biram ovo prvo. 

 

Odvjetnik mi je rekao

da mogu djecu povesti u Irsku. 

Nadam se da ću iznajmiti ovu kuću i pisati kao luda 

(kako samo čeznem opet pisati o vlastitim iskustvima!)

ali moram ići, premda ne mogu

jer moram vlastiti život staviti pod kontrolu, 

to malo što je ostalo.  

 

Susjedi 

Kao i drugi parovi 

oni liče svoje kuće 

brinu se za vrt 

kupuju novi auto 

i nose najmoderniju sezonsku odjeću. 

On poslovni čovjek, ona tajnica

ili nešto slično. 

Sinovi im se školuju 

da bi jednog dana predsjedavali 

važnim tvrtkama. 

 

Slave rođendane 

i idu na plažu, s tim što se 

tu i tamo malo žešće 

posvađaju. 

Nedjeljom su na misi. 

 

Ne bih ih ni spominjala 

da nije te proklete navike kojoj su skloni, 

a ta je da se svake subote uvečer naroljaju s prijateljima, 

pa urliču i vrište sve do zore

dok pokušavam pisati. 

 

Prvi nastavak čitajte na ovom linku

(zurnal.info)