Vučićeva logika:Ko se protivi nasilju, taj je terorista i fašista
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Tomislav Marković

Vučićeva logika: Ko se protivi nasilju, taj je terorista i fašista

Predsednik Vučić savetuje policiji da ne radi svoj posao, da ne štiti bezbednost i živote građana. A oni građani s kojima bi demonstranti trebalo da se izbore su naprednjačke jurišne trupe koje su ove subote bile naoružane letvama, štanglama, čekićima i bagerom. Izgleda da bi i predsednik voleo da vidi neke oružane sukobe i da neko u njima pogine. Kad mu već nije išlo u Crnoj Gori, na sever Kosova ne sme da udari, a ni od Dodika nema vajde, bar da iskoristi prednost domaćeg terena

Ko se protivi nasilju, taj je terorista i fašista
Batinaši u Šapcu

 

 

O burnim događajima koji su se u Srbiji odvijali proteklog vikenda izveštavali su brojni nezavisni mediji, kako u zemlji, tako i u regionu. U medijskim izveštajima sve je vrvelo od činjenica, snimaka, uključenja sa lica mesta, svedočanstava onih koji su bili prisutni, živa dosada. Nigde maštovitog tumačenja događaja, izvrtanja faktografije, mentalnog zlostavljanja realnosti, na koje su naprednjački mediji navikli svoje verne konzumente. Neoprezni gledaoci koji su želeli da saznaju šta se dešavalo na protestima gledajući novinarske i snimke očevidaca, doveli su sebe u neprijatnu situaciju da više veruju svojim očima nego rečima predsednika Aleksandra Vučića, premijerke Ane Brnabić, ministra policije Aleksandra Vulina i ostalih ovlašćenih – što reče jedan pesnik – „urednika vidnog polja“. 

Slobodni mediji usredsredili su se na jednu stranu priče, pa su nemilice davali prostor učesnicima protesta, devojci koju je policajac maltretirao i prebacivao preko bankine, onima koje su policajci gurali i hapsili, ljudima koje su batinaši mlatili motkama i ostalim nezadovoljnim građanima. Nije poštovano osnovno novinarsko pravilo da treba čuti i drugu stranu – naprednjačku, navijačku, huligansku, batinašku, kriminalnu, onu koja politički dijalog sa neistomišljenicima vodi bagerom, drvenom letvom i čekićem. Tu nepravdu koja svedoči o jednostranom i pristrasnom izveštavanju neophodno je ispraviti. Evo šta se zapravo dogodilo.

 

Dati život i kuću za otadžbinu

 

U subotu, 28. novembra, Srpska napredna stranka na čelu s velikim vođom (srpski: firerom) Aleksandrom Vučićem zakazala je u beogradskoj Areni veliku skupštinu i svečanu akademiju u 18 časova, povodom 13-og rođendana partije. Baš na dan velikog nacionalnog praznika, šatro slučajno, nekoliko takozvanih ekoloških organizacija zakazalo je proteste širom Srbije na kojima su planirali da blokiraju saobraćaj na sat vremena, u periodu od 14 do 15 časova. Dotičnoj razmaženoj gospodi se ne sviđaju zakoni o referendumu i eksproprijaciji koje je Skupština donela pre par dana. Takođe, vajnim zaštitnicima prirode iz nekog razloga smeta sve veće zagađanje vazduha i vode, bune se što je Beograd stalno na listi najzagađenijih gradova na svetu, a najviše im ide na živce kompanija Rio Tinto koja bi u okolini Loznice da pokrene rudnik litijuma.

Nije jasno šta je sporno u pomenutim zakonima, ovaj o referendumu predviđa da ne može svaka šuša da pokrene referendumsko pitanje, već da to može samo onaj ko ima para. Predlog izmene Ustava košta oko50.000 evraa predlaganje zakona 10.000 evra, pa ko ima pare nek se bavi ovim demokratskim zaludicama. Ukinut je i cenzus od polovine upisanih birača, tako da je referendum legitiman čak i ako na njega izađu samo članovi SNS-a. Što se tiče Zakona o eksproprijaciji, tu još manje ima razloga za nezadovoljstvo. Država praktično može da proglasi projektom od javnog značaja šta god joj se prohte, a potom sledi oduzimanje privatne svojine za bagatelnu nadoknadu, i sve to po ubrzanom postupku. 

Ako se nečija rodna kuća, šljivik, oranica ili dedovina nađe na nezgodnom mestu gde je predsednik Vučić u svojoj genijalnosti zamislio nacionalni stadion, rudnik, gondolu, jarbol ili prosto vilu sa okućnicom za nekog zaslužnog naprednjačkog funkcionera – ko je građaninu pokornom kriv što mu je imovina prepreka na putu napretka. Privatna svojina je svetinja na trulom Zapadu, baš kao i individualna građanska prava, mi smo srećom daleko od te dekadencije, kod nas je država svetinja. Ako je najveća čast dati život za otadžbinu i ratne profitere, zašto bi bio problem dati nešto što ima neuporedivo manju vrednost: kuću, štalu, pomoćne objekte, dvorište, imanje i ostale tričarije do kojih drže samo nesrećnici lišeni duhovnosti, ogrezli u zapadnjački materijalizam i šićardžijstvo? 

 

Ko ima srca da zaustavi progres?

 

Treba priznati da su i zeleni aktivisti u ponečemu u pravu, Srbija zaista postaje sve zagađanija, kod nas ti zapadnjački ekološki standardi nisu na velikoj ceni, a i navikli smo da bacamo smeće u reke i po livadama naše zemlje ponosne, pa nam to ne pada teško. Zagađenje vode, vazduha i zemlje od kojeg godišnje premine oko 15.000 ljudi je cena progresa. Ne možete živeti u zlatnom dobu kad se gradi više nego ikad, kad putevi niču na sve strane, kad strani investitori hrle da otvaraju fabrike sa obespravljenom i jeftinom radnom snagom, kad Srbija svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje, a da to ne košta baš ništa. Tih petnaestak hiljada života godišnje realno nije prevelika cena. Setite se samo devedesetih godina kad smo žrtvovali mnogo više ljudi zarad ostvarenja velikodržavnog projekta, doduše mahom drugih vera i nacija, tad niko nije imao primedbe, osim šačice izdajnika, drugosrbijanaca i autošovinista.

Što se tiče kompanije Rio Tinto, zaista je nerazumljiva mržnja lokalnih đilkoša prema ovoj moćnoj svetskoj firmi. Reč je o jednoj od najvećih rudarskih kompanija na svetu o čijem ugledu najbolje svedoče velikani sa kojima su sarađivali, pomenimo ovom prilikom samo španskog generala Franciska Franka. Rio Tinto je poznat po dobru u celom svetu, prošle godine su u Australiji srušili aboridžinsko svetilište staro 46.000 godina i digli u vazduh starudije koje su tamo skupljale prašinu. Umesto hvala da im kažu, Australijanci su se ostrvili na svoje dobrotvore, čudan neki svet. Kod nas je praksa drugačija: mi rušimo stare objekte, čak i one koji uživaju status značajnih spomenika kulture, da bi neki podoban investitor na njihovom mestu izgradio ganc nove višespratnice. Što bi rekao jedan junak Bore Ćosića: „Ko ima srca da zaustavi progres?“

Možda rudnik litijuma malo zagadi vodu i zemljište u zapadnoj Srbiji, ali to će proći za hiljadu-dve godina, u najgorem slučaju za par milenijuma. Nema smisla oko takve sitnice podizati prašinu i pozivati na ekološki ustanak. Srbi su nebeski narod, još od kosovskog zaveta opredeljen za carstvo nebesko, šta je koja hiljadica godina u odnosu na večnost? Uostalom, neoprezne demonstrante bi trebalo podsetiti na činjenicu da Rio Tinto ume i drugačije da razgovara sa nepokornima koji se bune protiv njihovog profita i podrazumevajućih provizija onih na vlasti. Dovoljno je pomenuti samo slučaj ostrva Bugenvil na Papui Novoj Gvineji, gde je Rio Tinto držao rudnika bakra i zlata Panguna. Kad su se stanovnici pobunili zbog navodnih kršenja njihovih prava, rasne diskriminacije i robovskih plata, i zatvorili rudnik – Vlada je dovela trupe da ga ponovo otvore. U toj akciji uprava Rio Tinta nije sedela skrštenih ruku, već je obezbedila vozila i helikoptere za prevoz trupa. Uspostavljena je vojna blokada koja je trajala do 1997. godine, što je dovelo do 10.000 mrtvih. Pametnom dosta.

 

Opravdati čast profesije

 

Elem, okupila se ekološka šačica u subotu i blokirala saobraćajnice po brojnim gradovima širom Srbije. Policija je uglavnom reagovala mlako, koliko čujemo bilo je čak i nekih pripadnika snaga reda koji su blagonaklono gledali na proteste, jedan je čak rekao da su i njegova zemlja i kuća ugroženi i da neće napasti građane, njegov identitet još nije utvrđen, ali nadležni rade na tome. Prosto je neverovatno što dobar deo policije nije spreman da premlati mirne demonstrante, od koga su ti ljudi učili zanat ostaje zagonetka. Njihove starije kolege su devedesetih vršljale po ratištima diljem bivše Jugoslavije, kakva su čuda od herojstva tamo počinili ima sve detaljno opisano u zapisnicima Haškog tribunala. 

Srećom, bilo je i policajaca koji su opravdali čast profesije, posebno major Aleksandar Krstić, komandant stanice Savski Venac, koji je prvo bio agresivan prema okupljenima, a potom je dohvatio prvu ženu koja mu se našla na putu i grubo je bacio sa puta, preko bankine. U Lazarevcu je jedan protestant prišao da pomogne policajki u civilu koja je pala, pa je odmah popio prijavu za napad na službeno lice pri vršenju dužnosti, kao što je i red. U nekim gradovima su demontsrantni bili domišljati, što je zbunilo policajce. Na primer, u Topoli je jedna grupa neprestano prelazila pešački prelaz bez semafora, tamo-amo, u oba smera – em su blokirali saobraćaj, em ne krše zakon. A naprednjaka sa palicama i štanglama nigde na vidiku i to kad su najpotrebniji, da malo zavedu red.

U drugim mestima nije bilo tako mirno, u Zrenjaninu je neformalni jurišni odred SNS-a udarcima prevaspitavao lokalne aktiviste koji su razvili transparent sa natpisom “Dosta smo pili laži”, i to baš na mestu gde su se okupljali naprednjaci da se smeste u autobus i krenu na stranački rođendan. Policija je postupala u skladu sa naprednjačkim zakonima, pravili su se da ne vide šta se događa, a kad se mlaćenje okončalo došli su na lice mesta i pohapsili prebijene aktiviste, jer su protivljenjem lažima nasrnuli na državni poredak. Jedan premlaćeni demonstrant se lukavo spasao od privođenja tako što ga je hitna pomoć odvezla u bolnicu, samo zato što je srčani bolesnik sa ugrađena tri stenta. 

 

Naprednjački Sturmabteilung u Šapcu

 

Najzanimljivije je bilo u Šapcu. Tamo se grupa neodgovornih građana isprečila na putu koloni najnaprednijih naprednjaka na putu prema Beogradu i Vučiću. Policija je odmah obaveštena da počinje intervencija, pa se se pokupili i napustili svoja radna mesta. Na čelu naprednjačke kolone bio je Nebojša Stojićević koji je bageromkrenuo na rođendan strankeu društvu zeta Duška Prokića obučenog u tradicionalnu narodnu nošnju –kapuljača, fantomka, trenerka. Stojićević je mirno krenuo bagerom na okupljenu gomilu među kojima su se neki lažno predstavljali kao žene i deca, ali to nije naišlo na razumevanje demonstranata. Umesto da puste da ih bager od nekoliko tona pregazi, neposlušnici su se usprotivili, a jedan od njih, Dragan Milovanović Crni, baš se nameračio da zaustavi mašinu i spreči smrt okupljenih građana, što je revoltiralo Prokića koji ga je zveknuo nogom u glavu. Potom je Milovanović skočio na bager, nekoliko puta udario Prokića levicom, te uspeo da zaustavi vozilo.

Za to vreme iz crnih „škoda“ koje su pratile bager izletela je grupa mlađih naprednjaka, vidno iznervirana što ne mogu da prođu i što građani nisu pregaženi. Vozila kojima su došli su službena, jedno od njih koristi i gradonačelnik Šapca, a RTS je u svom izveštaju ove momke nazvao „grupom koja je krenula na skupštinu Srpske napredne stranke“, a nema razloga da ne verujemo javnom servisu koji poštuje naše pravo da znamo sve. Pomenuti mladići su takođe bili obučeni u navedenu tradicionalnu narodnu nošnju, a u rukama su nosili motke, štangle i čekiće, što su takođe uobičajeni naprednjački rekviziti. Na veliko iznenađenje naprednjaka sa hladnim oružjem, demonstranti su masovno počeli leđima, glavama i drugim delovima tela da brutalno nasrću na motke, štangle i čekiće, u nameri da se samopovrede i tako izazovu nezadovoljstvo i bes javnosti prema nenasilnim naprednim momcima. 

Šabac nije preveliki grad, tako da su naprednjaci brzo prepoznati kao lokalni kriminalci, zelenaši, narko-dileri, za jednog od nosača čekića kažu da se zove Čeda Srnić i da je donedavno nosio nanogicu. Reč je o nesporazumu i nerazumevanju suštine naprednjačke pravne države. Kad se neko bavi kriminalom na svoju ruku, kao individualni proizvođač kriminala, rizikujući robiju, onda je to kriminalac, što i sama reč kaže. Međutim, kad neko svoj nezakonit rad obavlja pod zaštitom države, onda je on običan građanin, državni službenik, ugledan čovek i stub društva. Uostalom, da je Hitler računao samo na pošten svet nikad ne bi napravio Sturmabteilung.

 

Ustavno pravo na gaženje

 

Po okončanju protesta uhapšen je Dragan Milovanović Crnikao i mnogi drugi demonstrantiusledili suprotesti za puštanje uhapšenika na sloboduali i kontramiting u Šapcu u režiji SNS-a na kojem su pripadnicipartije koja vlada Srbijom zatražili da uzmu pravdu u svoje, partijske ruke. Odmah su počeli sa vežbanjem pravde, pa su pretukli dvojicu građana koji su se drznuli da nešto dobace, a potom su premlatili i fotografa Andriju Vukelića koji je pokušao da uslika naprednjačko izvršenje ulične pravde.

Mladići sa kapuljačama iz jurišnih odreda su se već dokazali na lakšim zadacima kao što su ispisivanje uvredljivih grafita na vratima prostorija Žena u crnom, crtanje i čuvanje murala Ratka Mladića, pisanje genocidnih parola, napad na novinarku lista „Danas“ Snežanu Čongradin, skrnavljenje spomenika narodnim herojima na Kalemegdanu, red je da pređu na viši nivo. Izgleda da bi za iskazivanje njihovih sposobnosti najbolje bilo ako bi im predsednik organizovao kakav mali građanski rat.

Državni funkcioneri i njihovi propagandisti izložili su svoju verziju subotnjih događaja, samo za one koji ne veruju svojim očima, niti su skloni zamaranju moždanih ćelija. Aleksandar Vučić je objasnio da niko nema pravo na građansku neposlušnost, da su to neobavešteni mogli da pročitaju u stripovima o Komandantu Marku, Blafu i Žalosnoj Sovi, a objasnio je i da je Stojićević vozio bager u skladu sa Ustavom Srbije, jer najviši pravni akt garantuje svakom pravo da se slobodno kreće. A ako usput nekog pregazi, nije bitno, naprednjacima i njihovim slugama je i inače dozvoljeno da gaze ljude. O tome da li Ustav garantuje i pravo na život predsednik nije govorio. Ipak je reč o čoveku koji je svoju političku karijeru izgradio na brdu leševa, pa bi bilo malo neukusno da pominje dotično pravo.

Premijerka Ana Brnabić je takođe dala svoju verziju događaja, za nju su demonstranti prosto – fašisti. Njoj nije ni zameriti, tek je nedavno upisala početni kurs srpskog jezika pri Savetu za kreativne industrije, u okviru programa „Srbija stvara“, podsekcija – „Srbija stvara premijerke koje znaju srpski“, tako da nije baš sigurna u značenje reči koje koristi. Takođe pohađa i kurs istorije na istoj instituciji, ali kreativci imaju kreativan pristup svemu, pa i povesti, tako da nije čudo što premijerka misli da su ekološki protest, odbrana privatne svojine, građanska neposlušnost, blokada puteva i nužna samoodbrana – fašizam. Poznato je da se fašisti ničim drugim nisu ni bavili, osim pomenutim fašističkim delatnostima, te da je svako ko se brani od nasilja - fašista. Po premijerkinoj logici, u istoriji nije bilo većih fašista od Saveznika.

 

Beli orao na TV Pink

 

Mnogo je lakše utvrditi šta nije fašizam. Recimo, prizivanje nasilja na TV Pink, gde su demonstranti proglašeni za teroriste. Tu se posebno istakao Dragoslav Bokan, onomad vođa paravojne jedinice „Beli orlovi“, a danas dežurni reditelj velikih državnih manifestacija, po milosti Božjoj i Aleksandra Vučića. Bokan se ostrvio na Mariniku Tepić iz Stranke slobode i pravde, koja je prva na jednoj opozicionoj listi, a podržala je subotnje proteste. Veli Bokan: „Marinika Tepić je pripadnik nacionalne manjine koja mrzi Srbiju i srpski narod“. Pa kaže još i da je Tepić „ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala štaRumunski jezik! Iz rumunske porodice! Rumunska mama, rumunski tata, radila u rumunskoj organizaciji, i ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički.“

Stvarno je bilo krajnje vreme da nam i Rumuni postanu neprijatelji, sa ostalim susedima smo ratovali bar po jednom u istoriji, a s Rumunima ništa. Uopšte, šta će te nacionalne manjine u Srbiji? Da se Bokan pita, takvih ne bi bilo ni od korova. Vaska Popu pod hitno treba izbaciti iz lektire, kao nacionalnog neprijatelja, da nam više ne truje decu tim pogubnim rumunstvom. Kao što rekosmo, za premijerku, predsednika i naprednu Srbiju ovo nije fašizam. A kako i da bude kad je Bokan njihov megafon?

 

Vučićeva nostalgija za oružanim sukobima

 

Nastavak protesta najavljen je za sledeću subotu, kada je predviđeno da se izvede blokada saobraćajnica automobilima. Od Vučića se traži da povuče sporne zakone, ali izgleda da je on bliži ideji da usvoji zahteve sa naprednjačkog kontramitinga. Predsednik je rekao da je njegov savet policiji da se skloni sa strane i da pusti građane da blokiraju, „da vidi dokle će i kako će se izboriti sa građanima“. Potom je dodao: „To je moj lični stav i savet ministru Vulinu“. 

Vučićev savet na naprednjačkom jeziku znači naređenje. Dakle, predsednik savetuje policiji da ne radi svoj posao, da ne štiti bezbednost i živote građana. A oni građani s kojima bi demonstranti trebalo da se izbore su naprednjačke jurišne trupe koje su ove subote bile naoružane letvama, štanglama, čekićima i bagerom, što ne znači da sledećeg vikenda neće biti ozbiljnije opremljeni. Izgleda da bi i predsednik voleo da vidi neke oružane sukobe i da neko u njima pogine. Kad mu već nije išlo u Crnoj Gori, na sever Kosova ne sme da udari, a ni od Dodika nema vajde, bar da iskoristi prednost domaćeg terena. I da se podseti burne mladosti, kad su radikalske paravojne jedinice ratovale protiv golorukih civila po komšiluku.


(zurnal.info)