MIGUEL DE UNAMUNO: Odvratni paradoks "Živjela smrt"!

Početak španskog građanskog rata zatekao je filozofa i pisca, Migela de Unamuna, u Salamanci. Unamuno jedan od tada (a i sada) najvećih španskih intelektualaca je u početku bio za falangistički pokret za koji je očekivao da će vratiti red u Španiji koju je godinama potresala kriza i nestabilnost, česte promene vlasti, štrajkovi sindikata, siromaštvo.

12. oktobra 1936. godine u Salamanci je održana proslava „Kolumbovog dana“ u svečanoj sali univerziteta. Sala je bila puna, među uglednim zvanicama su bili nadbiskup Salamanke, falangistički general Astraj, Karmen Polo (Frankova supruga). Skupom je predsedavao tada 72 godine star rektor Unamuno. Govornici su se smenjivali, došao je red na profesora Malonada koji je u svom govoru Katalonce i Baske nazvao kancerom nacije i poručio im da će ih Španija odstraniti.

Sala je bila ispunjena ovacijama, tada je neko uzviknuo poklič falangista „Živela smrt! (¡Viva la Muerte!)“. General Astraj je odgovorio pokličom „Španija!„, masa mu je odgovorila sa „Jedina!„, Astraj je opet uzviknuo „Španija!„, masa mu je uzvratila sa „Velika!“, po treći put Astraj je povikao „Španija!„, a masa je frenetično odgovorila „Slobodna!„.

Neki od falangista su ustali i salutirali Frankovoj slici na zidu, a masa je vikala: „FRANKO! FRANKO! FRANKO!„
Unamuno je sedeo. Masa se utišala, došao je red na rektora da progovori.

Svi iščekujete moje reči. Vi me svi znate i znate da ne mogu dugo ostanem nem. Nisam puno naučio u ove sedamdeset tri godine mog života. I sada, ne želim više da učim. Ponekad ostati nem znači laganje, ćutanje se može shvatiti kao znak odobravanja.

Hteo bih da komentarišem govor profesora Maldonada koji je ovde sa nama. Zanemariću lične uvrede prema Baskima i Kataloncima. Ja sam, kao što znate, rođen u Bilbaou. Nadbiskup, ovde prisutan“, i pokaza prstom na njega, „je Katalonac rođen u Barseloni. Ali čuo sam besmislen nekrofilski poklič „Živela smrt!“, ja koji sam ceo svoj život posvetio pisanju o paradoksima koji su provocirali one koji nisu razumeli o čemu pišem, i to me u neku ruku čini ekspertom u ovoj stvari, nalazim ovaj paradoks odvratnim.

General Astraj je invalid. Nema potrebe stišavati glas zbog toga. On je ratni invalid, i Servantes je bio. Ali nažalost Španija danas ima previše invalida. I ako nam Bog ne pomogne, imaćemo ih još mnogo više. Muči me pomisao da general Astraj može diktirati obrasce psihologije masa. Bogalj, kome nedostaje duhovna veličina Servantesa, se nada da će naći  utehu okružujući sebe bogaljima. General Astraj nije jedan od izabranih umova, čak iako je nepopularan, ili možda zahvaljujući tome. Zato što je nepopularan, general Astraj bi hteo da stvori novu Španiju, negativnu kreaciju, po svom liku i naličju. Iz tog razloga on želi da vidi Španiju ubogaljenu, kao što je to jasno istakao.

U tom trenutku Astraj nije mogao da se suzdrži, proderao se: „SMRT INTELIGENCIJI! ŽIVELA SMRT!„. Povici su dobili salve aplauza od prisutnih falangista.

„Ne, živela inteligencija! Smrt pokvarenim intelektualcima!„, rekao je Hose Maria Peman, falangistički pisac, koji je pokušao da umiri publiku.

Unamuno je nastavio:

Ovo je hram intelekta, i ja sam njegov najviši sveštenik! Skrnavite sveto mesto. Vi ćete pobediti, zato što imate dovoljno brutalnosti. Ali nećete ubediti. Zato što ubediti znači uveriti. Da biste uverili nekoga, potrebno vam je ono čega manjkate – razuma i prava u borbi. Vidim da je besmisleno da od vas tražim da mislite o Španiji. Završio sam sa govorom.

Profesor prava, don Madruga, uhvatio je Unamuna za rame i, pomogao mu da ustane, ponudio je njegovu njegovu ruku Karmen Polo, koja je prihvatila Unamuna pod ruku i stavila ga pod svoju zaštitu. Unamuno je izašao uspravan.
Nakon toga, Unamuno je dva meseca pred smrt proveo u kućnom pritvoru. Malo je nedostajalo da bude streljan, ali su Franku savetnici rekli da bi to nanelo štetu falangističkom pokretu u svetu.

                                            ...

Nažalost fašistička misao i ideja nije pobeđena u Srbiji, i sigurno neće biti još dosta dugo. U tom uverenju me drži facebook, sajtovi, forumi, književna produkcija. Večiti lament i pozivanje na uzvišenu smrt, večno podsećanje na reke krvi (koju smo „mi prolili“). Španski građanski rat je nešto što me iznova privlači da se vratim u razmišljanjima i čitanjima. Večito ponavljanje raznih zaveta, od škole pa nadalje, na skupovima, televiziji, dovela je do ispiranja mozgova velikog broja ljudi u ovoj zemlji. Da se ja pitam, štampao bih Unamunov govor kao obavezno štivo za osnovne i srednje škole.

Preuzeto sa bloga Između

(zurnal.info)