DIJALA HASANBEGOVIĆ: Nema stvari koja je naša (audio)

Pitala sam ga, pitala sam ga više puta. 

„Sviđaju li ti se te stvari? Trebaju li ti?“
„Želim ih. U tom ih momentu želim.“
„Zašto?“
„Zato što je to sve što ću od tog momenta moći ponijeti sa sobom. Ništa više. Jednom, kad ljudi shvate šta radim, nikada ih više neću vidjeti. Prosto, ostat ću sam.“

Njegovo opravdanje da „nema te stvari koja je potpuno naša“, nije baš dobro prolazila kod ljudi kojima su otuđene skupe stvari. Tableti, mobiteli, pametni satovi, baby monitori... sve one stvari koje su nam jako, jako važne i potrebne. Oni su ga potpuno odstranili iz svoga života. Istina, ja nisam. Ostala sam bez jako lošeg i pokvarenog mobitela, električne cjedilice za limun i nekoliko desetina gumica za kosu. Nikad nije poželio odnijeti niti jedno moje mače. Na neki čudan način, bila sam mu zahvalna za to. Moj prijatelj, glasan, veseo i velikodušan, bio je kleptoman u Sarajevu. 

Danas, kleptoman je u Kanadi. I dalje je mišljenja da nema te stvari koja je u potpunosti nečija, da će momenti proći i nikada se više neće njemu vratiti. Ide na psihoterapiju, i često se suočava s ljudima čije je stvari odnosio. U džepu od košulje, nosi karticu sa dijagnozom, ako otuđi nešto iz prodavnice, u kojoj zaista ništa nije ničije, dok se ne plati. Novaca ima, ali ta čudna država mu je dala pravo da vrati te svoje momente materijalizirane u stvari, i vrati ih bez plaćanja. Kaže mi da mu je to puno, puno teže. 

Niti novac, niti stvari, svoje ili tuđe, nije smatrao ničijim. Samo ljude i momente. I osim mene, i još jedne prijateljice, ne postoji osoba u njegovom životu koja je razumjela o čemu on priča, i koja ga je pokušala razumjeti. Osim psihijatara, naravno, ali to im je posao, i smatrali su to bolešću koja se jako teško može liječiti, i djelimično kontrolirati. A to su potpuno različite stvari. Uostalom, ako je želio dobrog psihijatra, morao ih je plaćati tim novcem kojeg nije smatrao svojim, pa ni psihijatrovim, ničijim. Samo da ne bi otuđivao nasumične stvari, one koje uglavnom stanu u džep, od ljudi koji su ih smatrali svojima. Da stvar bude ironičnija, omiljena izreka kad bi mu se neko požalio da mu neka osoba fali, bilo da je preminula ili prosto nestala iz života, da bi „i kamen falio, da ga dugo nosiš u džepu, a onda izvadiš i baciš.“ Ode kamen iz džepa, ode osoba, odu godine, ode trenutak. 

Dala sam mu ime Svraka. Sviđalo mu se „svraka“, išlo je uz njegovo prezime sasvim melodično, a meni je bilo tako, na prvu, metaforično. A ja ne volim metafore na prvu, osim onih koje su tako očite. I zamišljala sam njegov život kao svračije gnijezdo, puno sjajnih, nevažnih, prebitnih, veličanstveno sićušnih i sumanuto skupih, malih stvari i trenutaka. Dakle, zamišljala sam, a onda sam mu vidjela stan. I moja metafora na prvu je prhnula kao švrače iz gnijezda. Njegovo mjesto prebivanja je izgledalo tačno onako kako sam ga vidjela u metafori. 
Ideja da preseli u tu drugu, daleku, čudnu i ljubaznu državu Kanadu, došla je od njegovog strica. Njegov je stav bio izuzetno zdrav za našu sredinu: pošaljite mi Svraku, ja ću se brinuti o njemu. Ovdje se svi brinu o svima koji imaju neke poremećaje. Naći ću mu smještaj. Neće biti sam. Govori jezik, onaj francuski, a govori i jezik kojim govore svi kleptomani ovoga svijeta. Koliko loše može biti?

Bilo je loše. 

Uvjerili su ga da je to što on smatra svojim životom, nešto što se mora, a skoro pa ne može ispraviti. Rekli su mu da njegovo postojanje razumiju, ali ne mogu tolerirati na račun drugih. Nije im ništa značilo ni to što je rekao da nikad nije oduzeo nikome živo biće, niti novac. Njegov je mozak, u svakom dijelu svijeta, bio programiran da smatra, da čovjek ne posjeduje stvari nego trenutke. I u svakom kutku svijeta, to je bila bolest. 

Godinama nakon što je odselio iz mog grada, slao mi je pakete tuđih stvari, koje bih ja ostavljala u kutiji, u sobi u kojoj sve s kojim ne znam šta bih. Možda se neki vlasnik javi. Niko se nije javio. Uskoro je prestao. Čula sam da se oženio, od strica sam čula i da je čak sretan. Čudno, pomislila sam. Nikad, sve vrijeme našeg prijateljstva, nisam osjetila da je sretan. Baš nikada.

(zurnal.info)