Kratak pregled propadanja:Od pionirske zakletve do carstva nebeskog
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Tomislav Marković

Kratak pregled propadanja: Od pionirske zakletve do carstva nebeskog

Razumem da država preko svojih ideoloških aparata mora da širi zvaničnu ideologiju, ali preporučivati deci od sedam-osam godina da krenu putem stradalnika i pobijenih, da daju život za otadžbinu, naciju ili nekog sličnog idola – ipak je prilično perverzno, nehumano i nekrofilno. Kakva je to država za koju možeš samo da umreš?

Od pionirske zakletve do carstva nebeskog
Scena iz filma "Gospodar Muha"



Pandemijsko doba uslovilo je i specifičan način rada obrazovnih institucija, online nastava je postala deo svakodnevice, ali je ovaj virtuelni metod primenjen i na proslavu praznika. Ove godine mnoge škole nisu mogle da proslave školsku slavu, svetog Savu, u svojim prostorijama, pa su uobičajenu priredbu zamenile online sadržajima. Tako je, na primer, osnovna škola „Vlada Aksentijević“ učenicima mlađih razreda preporučila da pogledaju animirani film „Presto svetog Save“ i tako svečano obeleže Savindan. 

Mediji su to okarakterisali kao skandalozan čin, jer film poziva decu da "izaberu carstvo nebesko i pođu putem jasenovačkih mučenika i boraca sa Košara”. Pre dve godine, kad je ovaj film pobedio na Bizantfestu, jedinom svetskom online festivalu pravoslavnog filma, niko nije bio skandalizovan, naprotiv. Mediji su radosnu vest propratili naslovima tipa „Čitav svet će odsad znati za svetog Savu”, naglašavajući kako je mladi reditelj, četrnaestogodišnji Jakov Popov, napravio „čudo od filma uz pomoć četvoro braće i sestara”, te uz podršku roditelja – majke Zlate koja je pisala scenario i oca Serjože koji je pomagao oko montaže. 

Film je nastao uz finansijsku podršku Ministarstva spoljnih poslova – Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, a mediji su preporučivali „da ga podrži i Ministarstvo prosvete, jer je njegova tematika izuzetno važna za očuvanje naše duhovnosti i tradicije“. Očigledno je apel urodio plodom, pa je i obrazovni sistem prepoznao prave vrednosti i omogućio đacima da se od malih nogu napajaju na vrelu pravoslavne duhovnosti.

 

Temelji prestola na steni večnosti

 

Kao što piše Luj Altiser, škola spada u „ideološke državne aparate“, njen posao nije samo da mališane nauči određenom korpusu znanja, već i da im usadi određene ideološke postulate na kojima počiva društvo u kojem žive. Na ovom malom i naizgled sporednom primeru vidi se kao na dlanu kakve vrednosti neguje današnje srpsko društvo i čemu uči decu. U filmu se neprestano insistira na dostizanju večnosti kao glavnom životnom zadatku čitavog naroda i svakog pojedinca. Nije tu bizaran samo onaj deo koji su mediji označili kao skandal, već i štošta drugo. 

Na primer, deca u ulozi naratora se pitaju, govoreći o srpskoj srednjovekovnoj državi: „Kako Srbi da dostigne večnost u državi kojoj prete bratoubilački ratovi i latinska i bogumilska jeres?“ Zanimljivo je potpuno nekritičko prihvatanje srednjovekovne ideološke matrice, po kojoj je rimokatolička varijanta hrišćanstva jeres i šizma, a bogumili, jedini pokret koji se borio za pravednost i ravnopravnost u ono mračno doba, takođe biva označen kao jeretičko zastranjenje.

„Srbija će ovako teško opstati“, kaže se u nastavku filma, postoji ipak rešenje za spas otadžbine: „Njoj je potrebna pomoć srpske crkve koja će zajedno sa državom narod voditi ka dostizanju večnosti“. Recept je jednostavan: „Potrebno je postaviti temelje prestola na steni večnosti, tada se više neće ljuljati”.

 

Dostizanje večnog cilja 

 

Ovde takođe vidimo srednjovekovni model mišljenja na delu, reč je o vizantijskoj doktrini koja zagovara simfoniju države i crkve, o savezu dva trona u kojem je verska zajednica uvek podređena vlastima. To neobično podseća na današnje stanje stvari, te na odnos koji SPC i država Srbija neguju i u savremenom dobu. Ipak su nadležna ministarstva i školske vlasti napravile pravi izbor i poslale pravu poruku deci, neka od malena nauče u kakvom društvu žive. Poruka je više nego aktuelna, govoreći o odnosima srednjovekovnih velikaša i duhovnika, film jasno ocrtava i odnos predsednika Aleksandra Vučića i patrijarha Porfirija. Valjda se to zove istorijski kontinuitet i čuvanje tradicije.

Na kraju filma nalazi se najsporniji deo, kada se govori o svetom Savi i njegovom bratu Stefanu, naglašava se kako su dva brata služila narodu rame uz rame, „pomažući mu u dostizanju večnog cilja“. Potom sledi i jasnije definisanje tog večnog cilja koji je sinonim za carstvo nebesko, a onda se priča o srednjem veku direktno povezuje sa današnjicom, stvarajući privid kontinuiteta od davnih vremena do aktuelnog trenutka. 

U završnom delu filma slušamo sledeće reči: „Oni zadužiše svoje naslednike, kraljeve, crkvene vođe i ceo narod da izaberu carstvo večno radije nego zemaljsko. Ovu krilaticu su poštovali Nemanjići, sa njom knez Lazar povede svoju vojsku protiv Turaka, poštovahu je i Brankovići, ona se mogla čuti sa usana srpskih mučenika, jasenovačkih i prebilovačkih, i ostalih mučenika postradalih u jamama, ona je vodila vojnike koji se hrabro boriše na Košarama. Izabrati carstvo nebesko je krilatica upućena i nama danas od strane svetoga Save i svih Srba koji se nje pridržavaju. A onome ko je prihvati cela vojska srpskih svetitelja, od svetoga Save pa do danas, pomagaće na njegovom putu“.

 

Bezbožna nacionalistička ideja

 

Istorijske falsifikate možemo i da zanemarimo, jer narativ o carstvu nebeskom potiče iz kasnijeg perioda, a ne iz epohe Nemanjića. Razumljiva je potreba za izmišljanjem tradicije i uspostavljanjem nepostojeće nepretrgnute linije koja se proteže kroz čitavu nacionalnu istoriju, ali ipak priča o carstvu nebeskom potiče iz epskih pesama kosovskog ciklusa, tu se nalazi zametak kosovskog mita i zaveta, što je aktuelizovano u XIX veku, kao deo borbe za nacionalno oslobođenje i izgradnju države. Mnogo je problematičnije nametanje carstva nebeskog kao ideala današnjoj deci kroz potpuni galimatijas karakterističan za sva nacionalistička snatrenja. Borba za apsolutno zemaljske ciljeve koju su vodili Nemanjići, za uspostavljanje sopstvene države feudalnog tipa, ipak je sušta suprotnost biranju carstva nebeskog, šta god pod njim podrazumevali.

Ko se osloni samo na nacionalističku propagandu, pomislio bi da je carstvo nebesko neki originalan srpski izum, autentični plod domaće pameti. To se vidi i na ovom primeru koji se deci preporučuje kao uzorna priča za školski praznik, tu nema ni reči o Isusu Hristu koji je zapravo rodonačelnik pojma. Carstvo nebesko, odnosno carstvo Božije ili Nebesko kraljevstvo, centralna je tema Isusovih propovedi. To nije ovozemaljska, već eshatološka kategorija, reč je o stvarnosti koja će nastupiti na kraju vremena, nakon apokalipse. 

Carstvo nebesko je carstvo pravednosti i istine, pali svet pogružen u zlo tek će se preobraziti u takvo idealno stanje, to nema ama baš nikakve veze sa oružanim bitkama, kosovskim bojevima, srednjovekovnim državama, a ponajmanje sa činjenicom da je Miloševićev režim žrtvovao nesrećne mladiće na Košarama, dok je u drugim delovima Kosova sprovodio masovno etničko čišćenje, trpao pobijene ljude u hladnjače i bacao ih u masovne grobnice. Priča o carstvu nebeskom u verziji domaćih nacionalista je profanisana, sekularizovana i zloupotrebljena u ideološke svrhe koje su sušta suprotnost Hristovoj poruci i hrišćanstvu. Što reče fra Ivan Šarčević: „Nacionalizam je najsekularnija – bezbožna ideja jer naciju stavlja na mjesto Boga”. A u verziji srpskog nacionalizma – to je bezbožna ideja koja stavlja kosovski zavet na mesto Novog zaveta.

 

Prinošenje ljudskih žrtava na oltar otadžbine

 

Nije problem samo u tome što se u državi koja je zvanično sekularna, u kojoj je država odvojena od crkve, u kojoj su sve konfesije nominalno ravnopravne – u školi propagiraju ideje jedne religije, već i u tome što to uopšte nisu hrišćanske ideje, nego nacionalizam maskiran u versku odeždu. A pritom se širi i diskriminatorni sadržaj, inače zabranjen Ustavom Srbije, da je pravoslavlje jedina istinita vera, dok su sve druge religije naprosto jeresi, u konkretnom slučaju rimokatolicizam. Nesrećni, odavno iščezli bogumili našli su se u celoj priči kao kolateralna šteta.

Takođe se propagira i nacionalistička nekrofilija, nacionalizam je bezočna, neljudska ideologija koja će sve da zloupotrebi za svoje nečasne svrhe, pa čak i žrtve iz sopstvenog naroda. Film stavlja u istu ravan Lazara koji je dobrovoljno izabrao carstvo nebesko i pogibiju (u verziji koju propoveda kosovski mit) i žrtve Jasenovca, sugerišući deci da su jasenovački mučenici sami izabrali svoju sudbinu i opredeljenje za carstvo nebesko, a ne da su bili žrtve ustaškog režima. 

Razumem da država preko svojih ideoloških aparata mora da širi zvaničnu ideologiju, ali preporučivati deci od sedam-osam godina da krenu putem stradalnika i pobijenih, da daju život za otadžbinu, naciju ili nekog sličnog idola – ipak je prilično perverzno, nehumano i nekrofilno. Kakva je to država za koju možeš samo da umreš? Takva tvorevina nimalo ne liči na ono što bi po zakonu trebalo da bude, servis građana, već na kumira kojem se prinose ljudske žrtve.

 

Pionirska zakletva

 

Kad je onomad započelo rušenje socijalizma, kad su mase navodno ustale protiv jednoumlja, kad su krenule priče o tome da društvo treba osloboditi od terora jedne ideologije koja se svuda uvukla – govorilo se mnogo i o oslobađanju škole od ideoloških manipulacija. U to vreme sve socijalističke tekovine bile su izvrgnute ruglu, pa tako i institucija pionira, a čuvena pionirska zakletva postala je predmet sprdnje. Dobro, terati sedmogodišnju decu da se uniformišu u pionirske kape i marame, te da svečano izgovaraju reči pionirske zakletve na zvaničnoj ceremoniji zaista izgleda kao ideološki dril. Demokratska društva takve stvari naprosto ne rade.

Međutim, iz perspektive današnjeg sunovrata, pionirska zakletva izgleda kao svetla prošlost. Tu su se mališani zaklinjali da će marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, da će biti verni i iskreni drugovi koji drži datu reč. Šta ima loše u tome? Da nije možda bolje da se opredele za carstvo nebesko i da ginu za otadžbinu dok se njene vođe bogate? 

Pioniri su se zaklinjali da će voleti svoju domovinu, SFRJ, ta država je i mogla da se voli, za razliku od današnjih državolikih tvorevina koje su usmerene na zlostavljanje i izrabljivanje sopstvenih građana. Pioniri su se zaklinjali da će čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti. Eh, kamo sreće da smo održali zakletvu koju smo položili, umesto što smo dozvolili najgorima da rašire šovinističku mržnju. Pionirska zakletva se završavala obećanjem da ćemo ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir. Ništa se tome ne može prigovoriti. 

 

Socijalizam i carstvo nebesko

 

Ako se oslobodimo nametnutih predstava i malo pažljivije pogledamo, dolazimo do zaključka da pionirska zakletva kudikamo tačnije i iskrenije zagovara carstvo nebesko nego svetosavska doktrina i svi kosovski zaveti zajedno. Carstvo nebesko, carstvo pravednosti, ljubavi i istine jeste eshatološka kategorija, ali se projavljuje i na zemlji, u ovom životu. Ovu ideju je najbolje definisao Teri Iglton tumačeći Valtera Benjamina u knjizi “Razum, vjera i revolucija”. 

Veli Iglton: “Kraljevstvo Božje ne dolazi kao najviša, trijumfalna nota u uzlaznoj melodiji povijesti. Ono je dovršetak ne neke veličanstvene povijesne evolucije, nego svih onih bljeskova u povijesti kad su se muškarci i žene borili za pravdu i time nagovijestili došašće sveopćeg mira i pravde koji jesu kraljevstvo Božje. (…) Kao što je uvidio Walter Benjamin, kraljevstvo Božje su naprosto one raspršene, često na propast osuđene borbe u ime potlačenih gledane tako reći s motrišta vječnosti, sabrane u nunc stans, ili jedinstvenu točku, gdje se združuju da bi bile ispunjene i iskupljene kao suvisao narativ”.

Ako pogledamo iz ove perspektive, blizu je pameti da je u celokupnoj našoj istoriji epoha socijalizma najbliža tom famoznom carstvu nebeskom. U tom periodu ideje ravnopravnosti, emancipacije, pravednosti, mira, nacionalne tolerancije, jednakosti – bile su otelotvorene u neuporedivo većoj meri nego u bilo kom drugom razdoblju povesti. A u pionirskoj zakletvi deca su se čvrsto zavetovala da će se boriti za ostvarenje carstva pravednosti na zemlji. Za razliku od tih nesnosnih vremena jednoumlja, današnja deca polažu prećutnu zakletvu državi koja počinje rečima “Danas, kada postajem mučenik za Nebesku Srbiju, predsednika, crkvu, patrijarha i tajkune”. To je nama naša nacionalistička borba dala.

(zurnal.info)