Dijala Hasanbegović: Poslužiti sirovo

„Nikad neću oprostiti sebi što mu nisam ispekla kafu taj dan...“

Moja je pokojna komšinica često ponavljala tu jednu rečenicu o svom mužu, koji je preminuo davno prije nje. A htio je da u bašti svoje rodne kuće popiju kafu poslije ručka. Ona je predložila da prvo malo odmore, jer djeca svakako dolaze kasnije. On je prilegao, i više se nikad nije probudio. 
Dok sam nizala na štapiće komadiće šampinjona, pilećeg filea, crvenih i zelenih paprika, male, začinjene, ukusne komadiće svijeta, shvatila sam da je moj život također pun neoproštaja i neoprosta. Opraštanja od sebe i drugih, opraštanja sebi i drugima. I da, kao i sa ovim ražnjićima, radim vrlo loš posao kad je to u pitanju. Sve pripremim kako treba, marinadu slanih suza začinjenu raznim pomiješanim osjećanjima, sve to pliva u crnom sosu ili ulju, sve se sliva dok se peče. Ali na kraju je suho i lišeno okusa. Moja oproštajna, emocionalna marinada isparava na visokim temperaturama. 

Ni moja pokojna komšinica nije se oprostila od svoga muža, možda je i provela cijeli život opraštajući se od njega. Ili opraštajući njemu. Ali znala je koja jela njegovoj duši najbolje mirišu. Ja sam morala da izmislim nova jela. Za nova, kratkotrajna prijateljstva. Za sebe samu. Nikad nisam znala dobro ocijeniti šta dušama miriše, kako bi znali da sam im oprostila za sve, kao da nije ničega bilo. I s onima s kojima sam se stigla pozdraviti, i s onima s kojima nisam. A među onima kojima nisam oprostila, a s kojim sam se bezbroj puta, nažalost, pokušala oprostiti sam – ja. Koja pravim ražnjiće za novo kratkotrajno prijateljstvo, unaprijed uvijerena da ću se pokajati, potražiti mir, a mir zahtijeva pozdrav od svih, i ostanak samo sa sobom. I iz noći u noć pokušavati oprostiti sebi i greške, i dobre poteze, oprostiti ih sve sebi, jer umjesto da spavam, ja o njima razmišljam. A spavati, to bi bio najbolji oproštaj samoj sebi. 

Vjerujem, da smo svi mi ukusni komadići nanizani na štapić našeg skeleta. Ukusni komadići duše, neki više, neki manje sočni. I da, dovršavajući ili gradeći sebe završimo u pogrešnoj pripremi. I u toj pripremi, nekako provedemo svoj život, na kraju zgotovljeni u nešto što nismo planirali. Naravno da moja komšinica nije htjela da njen muž položi glavu i ne probudi se. Ali što ona možda nije znala, je da je posljednja misao prije nego što je utonuo u san, kafa u bašti rodne kuće. Sa raznobojnim cvijećem, koje ne mora međusobno da se slaže u simfoniji mirisa i boja, ali miriši kao ništa drugo. I u oblaku te slike je zaspao. Nisam joj to nikad pokušala objasniti. Bila je od onih žena koja je nosila svoju duhovnost svugdje gdje je išla, racionalna, ali puna oprosta, i nadam se, iskreno se nadam da je na kraju oprostila i sebi. 

Nova prijateljica užurbano se kretala po kuhinji, otvarala pećnicu, probadala kolač nožem, radovala se da će ispasti dobro. Sad, kad ga je probola dugačkim štapićem, treba ga zaliti posebnim sokom spravljenim od naranče i đumbira, smanjiti vatru, i ostaviti da se još peče 10 minuta. Pomislila sam da će bit suh i prepečen, ali nisam ništa rekla. To je nova prijateljica, a za oproštaj od nje i moje sate „mira“ u kojima opraštam sebi samoj, još je prerano. Problem je u tome što sam počela potencijalne oproštaje prepoznavati prerano. To je loše, uništava radost, koje mi toliko mnogo fali. Uništit će i pokoji iskreni osmijeh ili zabavnu anegdotu. Jer, to su sad za mene postali ljudi. Zbirke problema i anegdota. To je, pretpostavljam, zato što sam i sama postala takva. Niz anegdota, nanizan na skelet, nekad izgledam kao cirkus pogrešaka, nekad kao heroina paćeništva, nekad sam sasvim nevidljiva. Ali to sam postala i sebi i drugima. Niz sitnih zalogajčića. 

Ispred mene su stajale dvije zdjelice marinade, jedna tamnosmeđa, druga zelenkasta, a u njima su plivali začini za komadiće naših života. Nekima bi trebali dati samo okus, jer nemaju nikakav, a nekima poboljštati već raskošni okus. Krompir koji se kuha i ja jedva išta vidim jer su mi se naočari zamaglile od pare. Krompir izgleda kao stisnute šake, omekšale od previše borbe, šake koje se tope i koje više nemaju snage da se tuku. Samo da oproste sebi, i svim drugima, s kojima su se borile. 

Moja nova prijateljica izvadila je kolač iz pećnice.

„Sad ćemo ga ovako vrućeg zaliti s još malo soka, pričekati jedno pet minuta, a onda zaliti topljenom čokoladom i staviti u frižider da se hladi. Kad se ohladi, ulupat ću pjenu od vrhnja, staviti odozgo, unutra naravno ide vanilin šećer i muškatni orašćić, možda jedan smrvljen klinčić, i sve će mo to premazati, da bude bijelo kao snijeg. Da ne bi bilo sasvim bijelo kao snijeg“ – zakikotala se – „Posut ćemo mljevenim orasima. I da, zaboravila sam spomenuti, prije premazivanja vrhnjem, izrezat ćemo ga na male, male kockice. Kao zalogajčiće. Ono, da ne moraš odmah pojesti cijeli kolač, nego da bude kao malo ukusno parče nečega, čega te još puno čeka!“ Osmijehnula se iz sve snage. 
Pogledala sam u kolač, zatim u zdjelice s marinadom, pa u nanizane ražnjiće. Pomislila sam na veliki, bijeli jastuk koji sam kupila ljetos i koji me čeka u spavaćoj sobi. Uzela sam jedan prutić ražnjića i mahnula njime značajno pred njenim licem. 

„Ja mislim da ovo trebamo poslužiti sirovo.“

I napustila kuhinju. 

(zurnal.info)