Dijala Hasanbegović: Slatko zaspati

Kao i ja, Nejra je uvijek imala problema sa spavanjem. Zapravo, to je jedini problem koji je imala. Sve ostalo je, barem neko vrijeme, bilo savršeno. U školi je imala odlične ocjene, prijatelji su je voljeli, profesori su je voljeli. Išle smo u različite škole, ali nesanica nas je zbližila. Obje smo imale nesanicu kad je niko nije imao: u tinejdžerskoj dobi. Zapravo, ja sam je imala i prije, ali zadržala sam to za sebe. I dok sam se ja informirala listajući knjige, o tome čega zapravo može biti simptom nesanica kad ti je šesnaest godina, kad ti je šest godina, Nejra je našla utjehu u pretvaranju nesanice u eksplozije užitka. 

Naime, pod krevetom je skrivala slatkiše. Čokolade, bombone, kutiju Eurokrema i kašiku, gumene bombone (koje je kasnije prestala štekati jer se umalo nije udavila zaspavši s tri u ustima). Govorila je, „Obori me nekad pred zoru, i tako slatko zaspim. I makar znam da sam uživala.“ Ja sam, s druge strane, noći provodila čitajući, ili prosto gledajući u stranice otvorene knjige. I kad bi me oči zaboljele, zaspala bih. Gorko i bolno, žuljali su me korijeni trepavica. Ja bih išla u prvu smjenu kako bih odspavala na časovima matematike i francuskog (što mi francuski nije zamjerio, ali matematika jeste), a ona bi, teturajući od šećernog mamurluka, provela hiperaktivan i produktivan dan. 

Udala se rano, za svoju srednjoškolsku ljubav. Stvari se, dabome, nisu odmah posložile. Kako to obično biva, uselili su se u njegovu porodičnu kuću i Nejra je živjela sa svojom svekrvom. Gospođom najužeg struka na svijetu. Nosila je starinske haljine, od skupih materijala, uglavnom jednobojne, ali s pojasom čvrsto stegnutim oko struka. Zapravo, sve u kući je bilo čvrsto stegnuto i zategnuto, ispeglano. Paravani, zavjese, prekrivači preko kauča, dugodlaki počešljani ćilimi, odjeća, stolnjaci. Njeno lice. I takav je postao i Nejrin život. Više nije mogla slatko zaspati. Nije moglo biti govora o guranju slatkiša pod njihov bračni krevet. Ionako, u bračnom se krevetu kriju neke druge slasti, kako je rekao njen muž. I ona se pomirila s tim. 

Jedan dan, došli su gosti, s troje djece, i to je bio jedan od onih rijetkih dana kada su primali ikoga u kuću, i sve je moralo biti, i bilo je – savršeno. Sto postavljen kao na reklami. I Nejra postavljena kod vrata, ispeglane haljine, ali bez pojasa, u poodmakloj trudnoći. Dubokih podočnjaka koje nikakva šminka nije mogla sakriti. 

I dan je tekao polako. Djeca su bila pristojna i jela za stolom postavljenim samo za njih. Od slatkiša, nije bilo ničega. Nejrin je muž, kad je već trpeza bila poluprazna, rekao: „Hajde, mama, izvadi djeci jednu čokoladu.“

„Koju čokoladu?“ – sjevnula je očima.

„Pa iz tvoje sehare“ – nasmijao se.

„Kakve sehare, šta pričaš gluposti, slatko nije dobro ni za koga, a kamoli za djecu". 

Djeca su ostala bez čokolade, odrasli bez teksta, ali Nejra je sad znala da postoji sehara. Sa čokoladom. U kući. I to je postala njena opsesija. 

Veliku je kuću punu soba koje niko ne upotrebljava, cijelu obišla, i našla samo sanduke sa tkaninama, posteljinama, haljinama, nakitom. Sve dok jednog dana, nakon što nije spavala cijelu noć, nije sačekala da svekrva siđe u kuhinju, gdje bi ranom zorom sama pila kafu, i odlučila ući u njenu spavaću sobu. 

Stara vrata su škripala, Nejra je stiskala oči. I ugledala je. Bila je tu – sehara, podno svekrvinog kreveta. Prišla joj je brzo, nije imala mnogo vremena, i pokušala otvoriti. Bila je zaključana. Imala je katanac. Prolazile su minute, Nejru više nije bilo briga. Otvorila je svaku ladicu, kutiju, ormare, u potrazi za ključem. Prolaze minute, Nejra, prolaze. 

Odjednom, u očima joj se zacaklila velika sablja koju je iz Istambula donio njen pokojni svekar. Nikad ga nije upoznala, ali osjećala je da bi bio na njenoj strani. Bez razmišljanja ju je skinula sa zida, i bez razmišljanja ima li snage i vještine za to, odvaljivala katanac preko velikog svog stomaka, svom snagom koju je imala. Glasno je lupala. Kuća se tresla. Sva u znoju, ugledala je svekrvu na vratima. Otpuhnula je pramen kose s mokrog lica i gledala je u lice. Ispeglano. I nije mogla vjerovati kad je svekrva posegnula negdje ispod haljine i izvadila mali ključ. Prišla je i otključala katanac, a Nejra je bacila sablju na pod. Otvorila je seharu, u kojoj su bile čokolade, složene i netaknute, do vrha. I skinula je pojas koji je stezao najuži struk na svijetu. I rekla: „Jedi!“. 

I jele su. Dugo su jele, jednu po jednu. S vrha do dna. I slatko bi zaspale, tako slatko, da su mogle disati. Svekrva je rekla: „Ja sam ovo čekala cijeli život.“

Ja sam tu noć vjerovatno zaspala, ali ne slatko. Ali mogla sam disati. Disati i slušati kako ostatak svijeta slatko spava. 

(zurnal.info)