PISMENA ZADAĆA (audio): Teret nepročitanih knjiga

Muči me to, gotovo proganja.

Skupljam te knjige, donosim kući, stavljam na police i onda tako ostaju nedirnute danima, mjesecima, neke i godinama.

Tamni drvoredi, tako se zove Bunjinova knjiga priča s kojom se gledam već danima. Stoji mi pored glave a ja ni da zavirim u nju. Kao da ću nešto strašno, nešto puno veće od mene spoznati ako otvorim te tamne korice. A plašim se novih spoznaja kako godine idu.

Okrenem glavu a tamo stari svesci Alana Forda i Mister Noa. Iznad njih drvena statua Sir Olivera. I sve kao da mi se ruga.

Eno, gledaju me Divlji detektivi. Moj život Lava Tolstoja. Ali najviše me plaši jedna knjiga. U nju se dugo ne usuđujem zaviriti. Stoji, nekako sam je nakrivo stavio, a ona se zove Mrak. Napisao ju je David Albahari.

Te se knjige najviše plašim.

Što li je u tom mraku od finog čovjeka Albaharija?

Ne mogu to ni zamisliti. Kakve bi on mogao imati veze s bilo kakvim mrakom? A, eto, opet je tu, stoji okrenuta na leđa i gleda me.

Kad li sam skupio sav taj nepročitani, nepoznati teret?

Ceri se odnekud i biografija Johnny Rottena. Sve mi se ruga, smije u facu. Kao neki nedovršeni poslovi.

Jedino se ne plašim Fjodora MIhailoviča. Dostojevskog sam pročitao i zato je pomnije složen od bilo čega drugog.

Pitam se koliko to govori o meni a koliko o svim tim knjigama koje sam posložio oko svoje glave?

Živim li u njima ili kroz njih? Kuda to putujemo? Zajedno ili se zajedno odvajamo od svijeta?

A Sotonski stihovi se mirno smiju s vrha police.

(zurnal.info)