Na marginama kolumni Sinana Gudževića: Zanos i ljubav prema životu

                                    Sinan Gudžević, „Maksimir i Mirogoj“ (Fraktura,2018)

                                   (Nagrada „Mirko Kovač“ za najbolju knjigu eseja 2018)

Naše vreme, čini mi se, bolje je zabeleženo, sačuvano za budućnost, u nefikcionalnom, u novinskim tekstovima, dokumentima, svedočenjima, nego u klasičnoj literaturi, romanima, poeziji, drami. Istorija dobra i zla na prelazu milenijuma, čitaće se, ako bude radoznalaca, u kolumnama najboljih novinara s ovih prostora jer je stvarnost u kojoj živimo prevazišla svaku fikciju, zanimljivija je od najluđe izmišljotine, surovija od najsvirepijeg horora, često nepojmljivo užasna i nesvarljivo tragična, traumatična, ali i smešnija od najblesavije parodije. Knjige sabranih kolumni najboljih autora postaće jednom lektira iz istorije jer se u zvaničnim programima škola i medija skriva strašna i zato potencijalno oslobađajuća istina, ona koja bi raskrinkala vladajuće elite.  

Dobrog kolumnistu čini prepoznatljiv stil, duhovitost i vladanje jezikom, takvo da se kaže tačno ono što se želi, precizno. Kad osetim potrebu za bogatstvom svog jezika, što znači i za pročišćenjem percepcije jer na svet se gleda kroz jezik, i ako je on sterilan, izveštačen, banalan, jednosmeran, manipulativan, tup, neosetljiv, i svet koji on opisuje, gradi, postaje monoton, odbojan, nepodnošljiv, tj. lažan; dakle, ako mi treba „umivanje duše“, a od nje je, izgleda, nešto ostalo u meni - čitam živopisne kolumne Sinana Gudževića jer su njegovi tekstovi za mene čista radost, uteha, podsećanje na obilje smisla i lepote koje nas zapljuskuju sa svih strana samo što ih mi, zaronjeni u naviku i sitne interese, ne vidimo. 

Sinan Gudžević je spor ali svuda stiže. Tako je sa izvornim pripovedačima, sa onima koji znaju da povežu i nacrtaju svet, da ga prodube, osvetle i oboje, koji imaju nagon za pričom, veruju u nju, i tako se odupiru besmislu i zlu. Ono što je ispričano to je spašeno, pripitomljeno, osvešćeno, apsolvirano da se ne ponovi. Ono što se krije i prećutkuje, a posebno neistina, može biti pogubno. To je napunjena puška na početku tragedije. Uverili smo se i uveravamo se u to svaki dan. 

STRAŠNE LAŽI

Možda zato i nije čudno što je kolumna koja otvara dvotomnu čitalačku uživanciju „Maksimir i Mirogoj“ Sinana Gudževića a pod nazivom „Ajax i UDBA“ baš ona o strašnim lažima u pisanju. O lažiranju čitave biografije fudbalera Velibora Vasovića od strane američkog profesora Jima Sheparda. 

(Velibor Vasović)

U raskrinkavanju ovog zlodela Gudžević ima niz svedoka, sagovornika. Ovde se radi i o tome kako nas mnogi, čak i stranci, uveravaju i uče gde smo to i kako živeli u SFRJ, kao da mi to ne znamo i ne pamtimo. Kako smo bili u mraku i ropstvu a ne u najboljoj zemlji ikada na ovim prostorima. Revizija istorije je u punom jeku jer se najbolje prodaje. Gudžević je na promociji u Zagrebu rekao da je to slučajno ispalo da je to prvi tekst. Za mene nije. To je jedno od motivacijskih centara ovog pisanja. Međutim, umetnost pripovedanja nije prosta istinitost, fakti, nego i uverljivost. Kako voda sa izvora može da se zapali i ugasi duvanjem saznao je Gudžević još kao dete od starijih, arhajskih pripovedača, od onih koji su mu probudili i razgoreli nagon za pričanjem, u rodnom Grabu. Tamo se kaže „laži malo“ kad se neko moli da priča.  

Dugo mi je trebalo da shvatim šta u stvari piše Sinan Gudžević u formi nedeljne kolumne, za tjednik Novosti. Ne radi se tu o društveno-političkoj kolumni na šta se prvo pomisli, mada ima i toga jer ne fali najfinije soli kritike savremenog sveta, jasnih autorskih stavova i opredeljenja. Po pravilu postoje jaki elementi autobiografskog ali to nikada nije cilj, nego izvor za priču, često je u pitanju tzv. istraživačko novinarstvo jer se autor polomi za informacijama na sve moguće načine: telefonom, mailom, odlaskom na traženo mesto, slanjem nekog drugog tamo, a ponajviše se služi zavidnom erudicijom i to na više jezika, i tako pronalazi fakte i moguća rešenja problema koji ga muče u staroj i novijoj literaturi; često tekst bude kao mali esej, o nekoj reči, pojmu, o sudbini izuzetne ličnosti. 

Teme su, da po sećanju navedem: novinarstvo, Brazil, fudbal, latinski pesnici, prijatelji, preminuli prijatelji, retki, izuzetni a nepoznati stvaraoci, prevoditelji, moderni pisci i pesnici, zavičajni pripovedači, nemoguće mi je sve nabrojati ali ovde se i ne radi o količini. U Gudževićevom slučaju radi se o raskoši i čudu običnog, o zlatu jezika kojim se izlaže npr. priča o nekoj životinji, vulkanu, uz lokalizme i strane reči koje su diskretno date, utkane u moćan i lagani tok priče, neobavezan, a sve se rasprskava od težine izraza i krasote, neretko, pomenuću i tu zaboravljenu reč – od dobrote. O dobroti i gospodstvenosti nekih dragih ljudi koje je poznavao Gudžević piše sa divljenjem i bez patetike. To su izuzetno retke, dragocene ali i najtiše stvari, u naše postapokaliptično vreme. 

Zbog svega toga, verujem, jednom će se moći izmeriti toplina ovih tekstova, emotivnost koja će biti negde na nivou pisanja npr. Bore Stankovića ili Laze Lazarevića. Baš zato jer živimo u civilizaciji koja se hladi i obesmišljava. 

NAJBOLJA TRI MINUTA 

Priča o brazilskom fudbaleru, neodoljivom dribleru Garinči iz ovih kolumni ostala mi je kao reperna tačka, kao jedan od najjačih utisaka, a evo i zašto. Kako nas izveštava Gudžević 29. maja 1958. godine, deset dana pre Svetskog prvenstva u fudbalu u Švedskoj, Garinča je protiv Fjorentine u Italiji dao jedan od svojih najčuvenijih golova. Predriblao je tri igrača i golmana i došao do linije praznog gola. Na zaprepašćenje svih sačekao je da se njegov čuvar Enco Roboti vrati, opet ga prevario naglom kretnjom i tek onda s loptom ušao u gol. Iako je utakmica bila prijateljska bio je kažnjen zbog neodgovornosti. Nije odmah zaigrao za Brazil na Svetskom prvenstvu, u prve dve utakmice. U meču protiv SSSR, koji je bio favorit na prvenstvu, na samom početku utakmice, Garinča i Pele igraju tako da su to kasnije nazvali „najbolja tri minuta u fudbalu svih vremena“. 

Sve ovo pišem jer mi se veza između izvrsnog kolumniste i fudbalera ukazuje na sledeći način: Svet je lopta koja izmiče, beži, odskače, juri, stalno u promeni. Kolumna je dribling rečima. Jezička veština je umeće baratanja, igranja: svetom, imaginacijom, kulturom, nalaženje novih uglova gledanja i izmicanja, naglih poput Garinčinih koji su obarali njegove čuvare. Svet je nešto nepojmljivo, nesamerljivo, čemu smo svedoci i gde smo se našli, šta pokušavamo da opišemo, ispričamo, nađemo mu bar neku logiku. Lopta-svet ima prošlost, ali i budućnost. 

Kolumnista Gudžević voli svet, on ga zanosi kao u igri, plesu, meraku, nema kod njega mrve cinizma, ali zato je ironija uvek tu. Da li će pogoditi u moždanu mrežu, dati gol ili samo napraviti dobru priliku za drugog, nije važno. Efektan trk preko dve-tri stranice, to je ono što očekujemo od autora kolumne. Rečenica dobrog kolumniste-driblera drži pažnju, otkriva novo, uzbudljivo, nepoznato, poigrava se sobom i drugima, razobličava laži, opšta mesta, nemilosrdna je prema predrasudama, ali i puna ljubavi, vesela, laka, ne opterećuje. 

Jedno od najvažnijih pravila pisanja pokazao je na delu baš legendarni Garinča, zvani „narodna radost“. Garinča nije igrao na rezutat, čak ni za publiku, on je igrao da bi se pre svega sam zabavio, kao dete, kao genije, vođen paradoksalnom logikom igre, zanesen. Nije ga zanimalo gde se nalazi i koliko ga ljudi gleda, da trenutak nepažnje odlučuje. Ako je nešto larpurlartizam, umetnost, onda je to ovo o čemu nam Sinan Gudžević priča u vezi Garinče a koji je na psihološkim testovima bio proglašen skoro retardiranim. Kao čovek bio je neagresivan i s fizičkom manom, jednom kraćom i obe krive noge. Taj, posle se utvrdilo genetski nedostatak, u stvari je bio njegova prednost, bio je brži od drugih. Privatan život mu je bio katastrofa. Biografija prokletog pesnika fudbala!   

Zanos životom koji osećam u Gudževićevom pisanju, težak je i strastan kao dert, jer je istinski, starovremski, i nije slučajno povezan s latinskim i starogrčkim pesnicima, s mudrošću starine za koju skoro niko više nema vremena ni strpljenja. 

MAGMA JEZIKA 

Čitajući dve knjige odabranih kolumni Sinana Gudževića, izašlih u tjedniku „Novosti“, pod nazivom „Maksimir i Mirogoj“, često mi je padala na pamet podela na, hajmo reći, kulturološke i ontološke stvaraoce, na pesnike kulture, civilizacije, sećanja, očuvanja tradicije, s jedne, i poete bîti, nemuštih suština, intimnog, zaborava, snova, onostranog, oniričnog, rušitelje, s druge strane; prvi idu više u širinu, raznovrsnost, raspričanost, narativnost, epiku, drugi u dubinu, u otkrivanje nepoznatog, liriku, prvi su više u komunikaciji s drugima, putuju, uče jezike, drugi su skloniji osami, izolaciji, koncentraciji. 

Odmah treba reći da je svaka podela opisna, relativna, uslovna, može se lako srušiti kao koncept, ona nam služi samo da nešto malo jasnije vidimo. Znanje je razlikovanje, suptilnost, dok podele samo potvrđuju da je sve Jedno, beskrajno i neshvatljivo. 

Sinan Gudžević izmiče akademskim klasifikacijama jer je prvenstveno pripovedač, a život ne podnosi fioke, on je magma jezika, naroda, migracija. Življi je Gudžević od većine onih koji danas proizvode tekstove. Sinan Gudžević piše, prevodi, i po mom osećanju spada u najsvetlije, prosvetiteljske primere pomenute prve struje autora, onih koji su motivisani ljubavlju i željom za negovanjem najlepših tradicija usmene i pisane reči, raznovrsnosti svetske kulture i civilizacije a sve u duhu stalne zapitanosti, promišljanja i prostog, detinjeg oduševljenja.  

(zurnal.info)