Tabloidni, televizijski, internetski i svi ostali bubnjevi toliko su zaglušili uši i poslednje ostatke razuma da su gotovo u potpunosti izbrisali stvarnost i na njeno mesto instalirali razne deluzije. Jedna od tih široko rasprostranjenih deluzija jeste da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić genijalni vođa, najveći sin našeg naroda, čovek od koga zavisi sudbina naše zemlje i svakog pojedinca.

Problem sa bojkotašima je što zapravo neće bojkotovati izbore svuda, već samo u Beogradu. Odborima po Srbiji će preporučiti da ne izađu na izbore, ali će svaki odbor imati pravo da odluči za sebe. Lokalni odbori će, logično, izaći na izbore, kako bi bar pokušali da uđu u institucije, da imaju bar neki uvid u ono što radi vlast, ako već ne mogu da imaju kontrolu, te kako bi imali bolju poziciju za nastavak političke borbe. Neizlazak na izbore na lokalu znači političko samoubistvo, što je svakome jasno.

Poricanje je poslednja faza genocida, tako kažu učeni ljudi koji se bave kulturom sećanja. Tu fazu su srpske vlasti, deo opozicije, intelektualna, medijska i crkvena čaršija odavno prevazišli, pa su udarili u dodatnu fazu – veličanja počinitelja najstrašnijih ratnih zločina i genocida. Srpski nacionalistički korpus uporno čuva ideologiju koja je dovela do ratova, zločina i genocida...

Mediji se nisu zaustavili čak ni posle saopštenja da je devojčica ubijena. Nastavili su sa kršenjem svih mogućih etičkih pravila novinarskog posla, samo su malo pomerili fokus. Dok je sudbina Danke Ilić bila neizvesna, medijski trovači su se iživljavali nad njenim roditeljima i praktično su im presudili. Sad su se usredsredili na iznošenje navodnih detalja ubistva, što jezivije i morbidnije – to bolje, jer je to, kao što smo naučili, dobro za šer.

Zastupnici ideologije koja je onomad harala po susedstvu, razorila i uništila sve što joj je palo šaka, zbrisala sa lica zemlje onolike ljudske živote – organizovali su hajku na čoveka kome savest ne dozvoljava da ćuti, već jasno i glasno izražava svoje gnušanje prema najgorim pripadnicima ovog naroda koji se lažno predstavljaju kao patriote. Svako ko govori istinu o nedavnoj prošlosti, svako ko se bori protiv zločinačke ideologije – njihov je zakleti neprijatelj.

Za Vučića i ostale nacionalističke vođe, kao i za ideologe i propagandiste ovog neljudskog svetonazora – ratovi devedesetih su počeli 24. marta 1999. godine. Prema oficijelnoj politici sećanja, nije bilo ni razaranja Vukovara, ni granatiranja Dubrovnika, ni zločina na Ovčari, ni četvorogodišnje opsade Sarajeva, ni etničkog čišćenja po Podrinju, ni silnih konc-logora za nesrbe, ni Korićanskih stijena, ni živih lomača u Višegradu, ni stotina porušenih džamija, ni preko sto hiljada mrtvih, ni masovnih silovanja, ni genocida u Srebrenici, ni raseljavanja miliona ljudi, ni svih ostalih nebrojenih zločina.

Ministarka zdravlja je odavno obećala da će liste čekanja na operacije biti ukinute, čim je stupila na dužnost, ali od tog posla nije bilo ništa, kao ni od najavljene reforme zdravstvenog sistema. Sasvim logično, pošto je partijska pripadnost osnovni kriterijum za postavljanje kadrova na rukovodeća mesta u zdravstvenim ustanovama, a sa slepim poslušnicima se nikakva reforma ne izvodi. Sudeći po idejama koje ministarki padaju na pamet, zdravstvo će pod njenom palicom samo nastaviti da truli.

Intelektualci koji su huškali na rat, smišljali planove za humana preseljenja, crtali mape Velike Srbije, procenjivali koliko desetina hiljada Srba treba da pogine zarad ujedinjenja srpstva, širili otrovnu mržnju prema drugim nacijama, kljukali građanstvo šovinizmom kroz svoje knjižurde i masovne medije – bili su adekvatno nagrađeni za svoj rad na “nacionalnom buđenju”.

Većina poslušno pristaje uz trenutnu političku nomenklaturu, radi šta joj se kaže i trudi se da joj nikakva izdajnička misao ne padne na pamet. Što je najstrašnije, čak ni karnevalske manifestacije ne koriste da osete ukus slobode, već i na njima demonstriraju svoju ropsku dušu, simbolički spaljujući one koji su se usudili da žive, misle i govore slobodno.

Lideri koji sebe doživljavaju kao slobodare, kao alternativu zapadnom demokratskom svetu, okupljaju se i stvaraju sve čvršće veze. Rat u Ukrajini traje već pune dve godine, pomoć sa Zapada je nedovoljna, opstrukcije su prisutne na sve strane, od američkog Kongresa do nemačkog Bindestaga. Zapadni političari se ponašaju neozbiljno, kao da ne znaju kakav je ulog na stolu, te da se Ukrajinci bore ne samo za celu Evropu i zapadni svet, već i umesto njih.

Vučić ne može da pokaže poštovanje prema udovici Alekseja Navljanog, ne može da se pokloni žrtvama diktature, progonjenima pravde radi, borcima za slobodniji svet, jer stoji na drugoj strani, na strani diktatora, ubica, progonitelja i porobljivača. On se divi Putinu, predsedniku zemlje u kojoj je zločin ostaviti cveće i zapaliti sveću za nastradalog nevinog čoveka. Nema sumnje da mu i zavidi na apsolutnoj vlasti, ogromnoj moći i odrešenim rukama da čini šta mu se prohte.

Vlast uporno i sistematski zloupotrebljava institucije i medije, nema minimalnih demokratskih standarda, nema institucionalnog odgovora na izborne manipulacije, što takvu praksu čini nekažnjivom i obezbeđuje njen kontinuitet u budućnosti, izborne mahinacije po svoj prilici krše zakone i Ustav same države Srbije, državni funkcioneri optužuju zemlje Evropske unije da organizuju proteste, mediji lojalni naprednjačkom režimu šire antievropsko raspoloženje itd.

Petar Luković bio je čudo od novinara, jedinstvena pojava na našem medijskom prostoru. Briljatno je pisao sve postojeće forme, izmišljajući usput i neke nove. Intervjui, reportaže, recenzije, kritike, kolumne, komentari, satire, persiflaže, parodije, travestije, dramoleti – u svemu se ogledalo njegovo jezičko volšebništvo i majstorstvo.

Najpoznatije ubistvo novinara na kraju ostaje nerazrešeno, počinioci, organizatori i nalogodavci nisu kažnjeni. Ni druga ubistva novinara nisu doživela sudski epilog, iako je Vučić čvrsto obećao da će ovi zločini biti rasvetljeni. Doduše, obećavao je i da će dati ostavku ako Ćuruvijine ubice ne budu kažnjene, pa ništa od toga. Ta obećanja predsednik je davao u vreme kad je glumio evropejca, želeći da se pred međunarodnom javnošću predstavi kao reformisani radikal.

Dok je Vulin bio ministar policije, u Beogradu su prisluškivani ruski opozicionari, saradnici Alekseja Navaljnog. Opozicioni političar Vladimir Kara-Murza, jedan od učesnika sastanka u Beogradu, tvrdio je da je Vulin o tom sastanku obavestio prvog čoveka Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikolaja Patruševa, sa kojim se sastao u Moskvi. Tom prilikom, Vulin je Patruševu predao transkripte razgovora ruskih opozicionih aktivista, a na osnovu toga je uhapšen Andrej Pivovarov. Kasnije je uhapšen i sam Kara-Murza i osuđen na 25 godina robije.

Predsednik je poručio da je sasvim normalno poginuti na radnom mestu. Koga briga za prevenciju, poštovanje zakona, bezbednost na radu i slične trice i kučine. Život običnih građana Srbije, onih koji nisu deo oligarhije, onih kojii nisu u talu s moćnicima, onih koji nemaju vezu, važna poznanstva, novac ili moć – vredi manje od petoparca.

Udaviše nas sa svih strana pričom o povratku tradicionalnim vrednostima, o veri, crkvi i Bogu, a ništa od tih proklamovanih ideala nije prisutno u javnom životu. Toliko smo se navikli na sveopšte licemerje, na laž kao temelj našeg poretka da se više i ne čudimo vapijućim paradoksima koji ispunjavaju našu stvarnost, pretvarajući je u poprište apsurda.

Džaba sve strategije, povelje, edukativni priručnici, dani nacionalnog jedinstva i ostale državne ujdurme, džaba silna ideološka propaganda koja traje decenijama. Kad su onomad i Užičani bili pod sumnjom, a danas se i Piroćanci, Prizrenci, Vranjanci ili Leskovčani doživljavaju kao drugi i drugačiji, čemu da se nadaju Srbi iz Republike Srpske. Pardon – Bosanci.

Opozicioni deo srpskog društva samo želi da Vučić ode sa vlasti i da se nikada više ne vrati, a malo ko razmišlja o tome otkud uopšte Vučić tu, na mestu samodršca i gospodara Srbije. Malo koga zanima kako je nastao radikalski zločinački mulj iz kog se samodržac izlegao i kako je srpsko društvo tako lako podleglo sumanutoj nacionalističkoj propagandi. Malo ko želi da se seća masovne euforije s kojom je dočekan Slobodan Milošević, gotovo kao mesija.