SEDAM PJESAMA ZVONKA KARANOVIĆA: Burn, baby, burn!

Burn, baby, burn!

 

Niko ne želi da kupi

moje savršeno lice

glatke stranice uvoznih revija

koje sam skupljao i čuvao

za potpalu vatre

kada sneg 

zatrpa prozore

moje oči zovu se dosada

na ulicama koje su hladne ovog leta

moja majka je dugometražni film

koji ću zaboraviti

čim zatvorim vrata

potrebna mi je

pažnja

baš kao i umetnicima

deci i kriminalcima

tvoje guste obrve

tvoje bose noge

mladež iznad gornje usne

o, Sindi

ti si samo divlja čežnja

iz ulice u kojoj nikada ne pada sneg

vernost je esencija

koja se ne može dosegnuti

sećanja nisu dovoljna

za godine uzaludne borbe

osim Pepeljugi koju nosi matica

u hromiranom kovčegu

isekao sam kožu žiletom

jer hrli u starost

i ostavlja me

u ovoj 

mladosti 

koja ne prolazi

 

 

Sve najbolje pesme govore o čežnji 

i staklu i brzim automobilima 

i ostalim lomljivim stvarima

 

 

Ti i ja spavamo ispod stakla

i puštamo karavane 

da prolaze

kraj naših smrznutih prstiju

otišlim prijateljima 

šaljemo telefonske impulse

da oboje more na razglednici

na kojoj piše:

 

Rusi su u orbiti 

čajni kolačići na stolu 

u hrani za bebe

pronašli su metalne opiljke

i dalje je sve isto, isto, isto... 

 

a zatim pričamo o mesecu

i lajemo na TV ekran 

do kasno u noć

 

novi dan se rađa

mladi i snažni 

glodači mamutove kosti

polaze u bolje sutra

a ti bi se najradije

prerezanih vena

uspavala 

u kadi punoj tople vode

 

život je pun loših mogućnosti

saznala si to dok si kroz

umazani podstanarski 

prozor

gledala topole

kako igraju na vetru

 

ljubav je privilegija siromašnih

ljubav je dadilja ženskog srca

i zato sve najbolje pesme 

ne govore o ljubavi

a ti samo želiš da znaš

kuda je otišao tvoj život

i zašto si provela deset godina

s čovekom koga sada mrziš

 

ti i ja spavamo ispod stakla 

i ispraćamo vozove 

u najcrnjoj noći 

mašemo in belim maramicama

prislanjamo obraze na šine 

i puštamo

da se suze ponovo zalede

 

silazio sam u utrobu grada

kad si rekla

ti juriš u starost 

a ja za to još nisam spremna

 

želim da te odvedem odavde

negde gde ima više svetla

i gde su ljudi

srećniji

ali samo okrenem ploču

plastika pucketa u sobi s roletnama

elektricity

elektricity

elektricity

 

 

Mokar je put u brdima

 

hoćemo li sopstvena tela

oblačiti u svečana odela

i tako prkositi događajima 

ili ćemo opet odustati

i postati cinici

 

hoćemo li krenuti iz domova

i poći u susret svetu

ili ćemo ostaviti svoje žene

onima koji su spremni

da pobede

 

nesposoban da bes zadržim u sebi

izašao sam iz kuće

seo na klupu i posmatrao

automobile kako bacaju 

dugačka svetla na trotoare

i nestaju u noći

 

nema kreacije bez drskosti

ljubavi bez preterivanja

moraš izgledati kao da te nevolje

same traže a ti ih izbegavaš

 

jednog dana saznaćeš

kako je uzbudljivo

stajati

nasuprot gomile 

 

 

Eskimo sreće Albino

 

 

Kada sam nervozan kupujem stvari 

koje mi nisu potrebne

a sve što želim jesu

       uvek otvorena zelena svetla

       na semaforu

napila si se na igranci

i završila pred matičarem

ali hajde da pričamo o stvarima

koje me nagone da sklopim oči

i budem sasvim sam

oni koji su se

bar jednom probudili 

znaju da kožne pantalone

i

kao krv crvena košulja

znače bekstvo

ruke su gore i drže zastavu od staniola

grčevito kao poslednji pozdrav

s Titanika

pogledaj mene

ubogog krotitelja dosade

čije oči žmirkaju

od previše filmova i video-spotova

odrastao sam

ali nisam postao cinik

samoubistvo prezire hladne ljude

toplu kišu skrivenu na obrazima

pred

umornom gomilom

pokaži ljubav za mene

i biće u redu

  biće dovoljno

 

 

Obešeni o mesec

 

Navikli smo da stvari dobijamo

presporo ili prekasno

i ta nam brzina

ne znači ništa

presporo ili prekasno dobijati

a vrlo brzo trošiti

talenat je 

hendikep za hepiend

 

sjajna sezona za široka odela

za ramena koja se ne stide 

svoje nemoći

sjajna sezona za brojanje pahulja

iz baršunastog podzemlja

pokaži moć

jer niko ne veruje rečima

 

uvek sam sedam ličnosti 

udaljen od sebe

rekao je Kepten Bifhart

i još uvek se tražim

imao sam potrebu da otputujem

izašao sam iz jedne ličnosti

i pošao ka drugoj

 

krunisana pank princeza

u crnoj kožnoj jakni na nagom telu

igrala je pogo

po rasturenim kontejnerima

dok je široki starinski automobil

klizio preko bioskopskog platna

i njena ruka pulsirala

na vratu Telekastera

 

do glečera i nazad

kroz napuštene sobe i prazne vozove

nosio sam viziju prostora

u kome ću odmarati ruke

i sakupljati

leptire i teleskope

 

ne, nikada neću da prodam

svoju radionicu pejzaža

ali ti 

ti moraš da beležiš svoje snove

i ne dozvoliš da ih ljudi povrede

 

 

 

Ružičasto raspeće

 

Seti se

bili smo zaljubljeni u istu devojku

zajedničkim novcem kupili kola 

i vozili se okolo bez cilja

svakome po jedno rame

i jedan prozor

pravili planove 

da pobegnemo u Ameriku

i tamo živimo u prodavnici ploča

seti se

kako si razbio pepeljaru 

ispod koje ti je majka 

ostavljala novac

svakog jutra kad bi pošla na posao

ružičastog raspeća kome si se molio 

svako veče pred spavanje

seti se 

kako smo verovali da stvari mogu 

da se promene

ali

život uvek krade poljupce

za nekog drugog

došla je kod mene u stan

a da je nisam pozvao

uostalom

bio si suviše odsutan da shvatiš

kako je došetala u moju sobu

i s lakoćom mi se uvukla

u krevet

i reči sada ne pomažu 

ćutao si danima 

i čekao

da te neko pokupi 

kao nežnu i lomljivu

japansku salvetu između 

praznih listova sveske

 

 

 

Mahniti disko igrač

 

Nostalgija je postala industrija

video sam

 

poezija je vrsta pozitivne utopije

lagao sam

 

disko kugla propada kroz razjapljena usta panike 

doživeo sam

 

skupocene bunde lebde nad pokislom američkom zastavom

sanjao sam

 

bog je žena

saznao sam

 

zabava je nova religija 

shvatio sam

 

manekeni vladaju svetom

pročitao sam

 

nijedan dan bez skandala

zapamtio sam

 

svi moji heroji imaju preko sedamdeset godina

priznao sam 

 

najjeziviji horor je protraćeni život

čuo sam

 

ja sam impresionist – bavim se emocijama

rekao sam

 

 

                                            (Izbor iz „Pepeljuge u hromiranom kovčegu”)

 

 

Rođen je 1959. u Nišu. Piše poeziju i prozu. 

Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje. Pjesme su mu prevedene na dvadeset jezika. Zastupljen je u mnogim pjesničkim antologijama, najznačajnije u New European Poets (Graywolf Press, USA, Minnesota, 2008). Objavio je knjige pjesama: Blitzkrieg (1990); Srebrni Surfer (1991); Mama melanholija (1996); Extravaganza (1997); Tamna magistrala (2001); Svlačenje (2004); Mesečari na izletu (pesme u prozi) (2012); Kavezi (2013), Najbolje godine naših života – izabrane pesme 1991 – 2004 (2014); Zlatno doba (2015); Iza zapaljene šume (2018). 

Objavio je dva romana i osam samostalnih knjiga izabranih pjesama u inostranstvu, najznačajnije u USA, It Was Easy To Set the Snow On Fire – Selected Poems (Phoneme Media, L.A., USA, 2016) i Sleepwalkers on a Picnic – prose poems (Lavenderink, New Orleans, USA, 2020). 

Napisao je trilogiju Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004) Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009). 

Živi u Beogradu.

(zurnal.info)