Poezija Predraga Čudića: Malograđanin u majčinskoj utrobi nacije

„Ja upoznah slatko-gorku smešu

Jad života i života čar!

Tu osetih ljubav materinsku

Nežnost, brigu i nadljudski trud,

Tu zamrzeh masnu šniclu svinjsku

Još dok bejah mlad, srećan i lud.“

(P. Č.)

 

Kako izgleda srpska književnost danas, a kako kada se uporedi sa svojim jugoslovenskim periodom, posle Drugog svetskog rata, da ne idemo dalje? 

Koji su pisci i pesnici, kritičari i esejisti, uopšte ostali interesantni, relevantni, iz poslednjih sedamdesetak godina naše predivne povijesti pisanja? 

Zašto kada se to pitam imam utisak da gledam u veliku pustoš? U njoj se gde-gde pojavljuju raskošni talenti, retko, upečatljivo, i skoro po pravilu nisu prepoznati odmah, ma koliko da su dobri, nego najčešće bivaju napadani i doživljavani kao pretnja tekućoj književnoj manufakturi ideoloških snova, svejedno levih ili desnih, a, hvala bogu banalnosti, uvek ima dovoljno državno prihvatljivih, promovisanih pisaca, „vejača ovejane suštine“, kako bi rekao savremenik, očevidac i proučavalac navedenog perioda, književnik Predrag Čudić u istoimenoj knjizi, briljantnoj studiji o fenomenu „srpske književne laži“. 

SRPSKA KNJIŽEVNA LAŽ

Stvarno vredni autori, praktično ostaju na margini do kraja jer se samo menja ideološka matrica u kojoj je jedan od ključnih mehanizama odstranjivanje onog što je živo, misleće, kritičko, istinito i jednostavno, duhovito i nežno, duboko u emotivnom i estetskom smislu, jer sve to rasteruje maglu koja se širi iz opipljivih interesa i u kojoj korumpirane elite glume kulturu. 

Književnost je elitna delatnost, u njoj, kada je prava, nema kalkulacija, čak ni poređenja, svaka knjiga i autor stoje kosmički usamljeni, kao pošiljalac i pismo čiji se primaoci sami kandiduju. U pisanju je nemoguće lagati, pretvarati se, to se oseti u tekstu kao stilska omaška. 

Ove činjenice direktno su suprotstavljene našoj večito palanačkoj sredini. Književnici kao što su bili i to jesu: Miodrag Stanisavljević, Milan Milišić, Ibrahim Hadžić i Predrag Čudić, svako na svoj način, nisu preterano dobrodošli, izazivaju nelagodu jer su nepredvidivi, u sredinama u kojima su pisali i pišu. Književnost je subverzivna delatnost u najlepšem smislu jer je istina koju ona konzervira bolna i okrepljujuća. Ovih četvoro pesnika i pisaca, koji su međusobno i sarađivali, družili se, neki su od retkih najboljih koje smo imali u pomenutom periodu i čijim knjigama imam potrebu da se vraćam. 

U njihovim stihovima, rečenicama, još uvek nalazim trenje između života i duha, i kada ih čitam ponovo – iznenadim se, osetim kao da ih čitam po prvi put, kao da ne mogu biti pročitani, otkrivam nove momente, misaone, emotivne puteve koji traže saradnju čitaoca, punu koncentraciju i osetljivost, širinu pogleda i mirnoću. Nema poze, umišljaja, teorije, pre bi se moglo reći da se radi o surovosti istine. Nije onda čudo da ih nema u medijima, ili se to desi slučajno i uprkos. Oni se ne mogu ukalupiti u profesorske i kritičarske fioke, umrtviti i zaboraviti, što je jedini tretman koji možete imati ovde. Niko ne želi da razmišlja u književnosti, to je preveliki izazov, iziskuje duh, zanos. 

Današnja kritika sterilnim gumenim rukavicama, na neki odvratan način, do povraćanja, puna samopouzdanja kao da je bogom dana, rečnikom patologa secira leš knjige. Ne prepoznaje svoj predmet kao nešto živo, toplo, kao vatru koja je se lično tiče i na koju treba da dâ svoj odgovor, pronađe sebe u njemu, da ode dalje od autora, a ne da popisuje i ocenjuje sadržaj knjige birokratski, kao činovnik, član žirija koji daje poene za ovo i ono, to će sve čitalac već sam otkriti. Glavno je objasniti da li je knjiga trebala, morala da bude napisana, ima li razlog postojanja i zašto.  

S druge strane, ne može u jednom trenutku biti „mnogo dobrih pisaca“, to je žvaka profesora, urednika, kritičara i drugih poslenika koji žive od pisane reči, ne bi li zaradili nasušni hleb, sinekuricu, letovanje. Inače bi poeziju pisali svi, kako je sanjao „narodni pesnik Junačko“. Živimo u zemlji u kojoj morate dokazivati da pisci treba dobro da pišu, to nije nešto što se podrazumeva. Pisanje je nizanje rečenica ili stihova, na inventivan i smislen način ali taj kriterijum ne prolaze ni laureati sa ovih prostora. Da ne govorimo o majstorstvu pisanja. A uzore i tradicije imamo, i naše i strane.

NEPREMOSTIVA RAZLIKA

Sve prethodno pada mi na pamet za vreme i posle susreta sa novom, dvodelnom knjigom Predraga Čudića „Malograđanski ep, Matr’jalisti“. Iako sam čitao neke od ranije objavljenih pesama iz prvog dela knjige koji sad čini novu celinu, kao i dramu, u ranijem vidu, doživljavam neku vrstu pozitivnog šoka jer ne mogu naći poređenje, njegov stepen, da bih stavio s jedne strane Čudićevu knjigu a s druge većinu produkcije onoga što se, danas i ovde, naziva lepa književnost. 

Razlika je kao između života i smrti, nepremostiva. Osećaj je kao da beznadežno hodate preko masovnih grobnica, očajni, Saharom srpske isprazne, ratnohuškačke, samozaljubljene, autistične scene, bez trunke vode, žive reči na vidiku, sa zaslepljujućom i glupavom fatamorganom nagrada, zalutalih „kulturaca“ u medijima svake vrste, i onda odjednom naletite na zdravo i sretno dete koje vam se smeši i koje želi da vam ispriča svoj život, da poraste pred vama kao junak Džojsovog „Portreta umetnika u mladosti“. I to sve u starinskoj formi i duhu, u stihu i rimi, bez reči viška, s beskrajnom emocijom, nepatetično, potresno i šaljivo, urnebesno, i o naizgled banalnim stvarima, svakodnevnim.

Pesnik Predrag Čudić ugodno se oseća u pravilnoj metrici, to govori o autorskoj strogosti, o književnim uzorima. Ko sebe ograniči taj je u obilju, kaže Lao Ce. Kao i otac moderne poezije, Bodler, daje Čudić nove sadržaje u isprobanim formama i to samo pojačava efekat jer poezija je kao disanje, ritam. 

Prizivaju ovi stihovi srodne pesnike. U pesmi o težini života čuje se odjek V. P. Disa: 

 „Priviđa mi se život stari

Ko posle samoubistva:“          

(Teretna rampa)        

Čudićeva besprekorna rima ima nešto od dečije bezazlenosti, zvek i svetlost, radost i iskričavost, osmehnutost svojstvenu začuđenim očima otkrivalaca novog, kao neka igra zvuči. Čudić je pisao za decu, kao i Stanisavljević i Milišić ali u njihovim pesmama vidimo da se poezija deli samo na dobru i lošu, da ne postoji ona samo za decu. Neke od pesama ovih autora napisanih za decu jezivo su ozbiljne, višeslojne ispod spoljašnje veselosti. Čudić je govorio da je to bio i način da se pobedi socijalistička cenzura, u tzv. dečijoj poeziji!

Evo samog početka uvodne pesme „Niko mi već ne vrati“ a čiji je naslov Stanisavljevićev stih.

„U kuhinjskom opojnom dar-maru

Kuvarica, Bože, teško njoj,

Kao duh se promalja kroz paru

 

Pa pregačom s lica briše znoj,

Nedelja je sav svet se odmara,

Samo ona bije teški boj,“

Nova knjiga Predraga Čudića svojim kvalitetom, jakim naslovima, isprovocirala je u meni razmišljanja na nekoliko zanimljivih tema: Šta je to malograđanština? Da li ima nešto pozitivno u njoj? Da li je stabilnost, ušuškanost malograđanina dobra osnova za umetnost jer za umetničko usavršavanje potrebni su „višak proizvodnje“, hrane, vremena, tj. dokolica, komfor? 

ŠTA JE MALOGRAĐANŠTINA

Sledeća grupa pitanja bila bi vezana za pojam materijalizma i njegovog, eventualnog i bar delimičnog, prevazilaženja. Da li je to uopšte moguće i u kom obliku, na koji način? Takozvana duhovnost i religija kojima smo bombardovani danas najvećim delom su maska za tupost, pohlepu i prevaru. Da li nam Čudićeva „dvoknjiga“ nešto o tome govori, na planu individualnom i socijalnom? Malograđanština i materijalizam najdublje su povezani, nerazdvojni, i od njih je teško ili nemoguće pobeći u zemaljskom životu, ako se to uopšte želi. 

Ja sam, na primer, oduvek baš želeo da budem malograđanin, ali to je ostao neostvariv san! Da radim neki posao, lako, imam platu, uživam u sitnim radostima i slastima porodičnog života, da mi sve teče glatko, bezlično kao amebi, anonimno, da ne mislim, to je najvažnije, jer misao je mora, da mi bude toplo, ugodno, da se ništa ne menja, da budem sit i zadovoljan u svom kutku, jedem i varim po ceo dan, razmnožavam se, van istorijskih i drugih izazova i prekretnica. Shvatao sam da je nemišljenje idealno stanje, raj, prvobitna plazma, keks koji se otapa u ustima. Buda je propovedao to ništavilo, Bukovski se trudio da postane idiot, Manov umetnik Tonio Kreger sanjao je o običnom životu, ali, avaj, ovde se radi o svesti koja se ne može lako, možda nikako, samoograničiti, suziti, jer svest je ekspanzija, nemoguć je povratak u stadijum embriona, kad ništa ne zavisi od nas, nema odgovornosti. 

Međutim, malograđanin može težiti tom stanju, on je potencija, mogućnost, plodno tle, prelazni period koji se ne okončava osim ako se ne emancipuje ili ne doživi pomenutu regresiju, postane veliki Srbin i zapliva u majčinskoj utrobi nacije, u moralno bezvazdušnom prostoru „Dušanovog carstva“ kako su ga projektovali državni tumači i žreci, kartografi budućih „etničkih čišćenja“ i „humanih preseljenja“, u kome se sve zna od pamtiveka i pre, gde on pripada najstarijem, najlepšem, najpametnijem i najpožrtvovanijem narodu, najboljeg jezika, čijeg se „zlatnog doba“ seća, i u čijoj obnovi je moralo da se odustane od saosećanja, savesti, hrišćanstva ako ga je i bilo, poštovanja različitog, odnosno gde su se neznanje, samomučenje i frustracija pretvorile u agresiju prema drugome. 

(Radomir Konstantinović)

Upravo to zapaža Radomir Konstantinović u „Biću i jeziku“ u vezi s pesnikom Mitrofanom Matićem, koji je „tražio Boga a našao Dimitrija Ljotića“. 

HODAJUĆI KALKULATOR

Niži oblik materijalizma bio bi stav da se uspeh čoveka meri isključivo po novcu, što dovodi do opšteg obezličenja u kome siromašni i bogati imaju iste snove, želje, nose istu odeću, gledaju iste filmove, sve postaje uniformno i banalno, kao i novčanice koje po sebi nisu vrednost, nego sredstvo. 

Malograđanin je hodajući kalkulator, to se živopisno pripoveda u drugom delu knjige, u drami „Matr’jalisti“. Sitnosopstvenik je ujedno i vlasnik i rob predmeta, poseda, ne postoji bez imovine. On sebe, u suštini, vidi kao robu, kao objekat s određenom cenom, a krije svoju prazninu iza maske konvencija i floskula, pravila ponašanja i tehnike ophođenja. Drugi, pa i najbliži, za njega su samo potencijalni instrumenti, sredstva za postizanje cilja, pošto je on u permanentnom, intimnom, histeričnom ratu sa svima, darvinistički, („I čovjek čovjeku - vavijek – vuk“). 

On sudbonosne bitke pravi od najbeznačajnijih ali i ozbiljnijih problema, nikada ne miruje, kao pravi preduzetnik zarađuje i noću, od kamate na deponovane snove. Uvek je spoljašan, čak i intimno prema sebi jer nema unutarnjeg sveta, pazi na odelo, na slaganje boja, zvaničan izgled mu je važniji od biti, koje i nije svestan da postoji, formalan je, povodi se, npr. danas, za crvenim slovom u crkvenom kalendaru jer „tako svi rade“, vrlo je častoljubiv, pazi na hijararhiju moći, ponizan pred jačima, vlastima, ohol i agresivan prema slabijima, pa shodno i prema sebi kao čoveku jer sebe i ne vidi kao jedinstvenu individuu, ličnost, nema taj pojam, on je samomučitelj, bezobziran, izvorni ignorant, ali to sebi ne može da prizna jer bi odmah postao nešto više, samosvesno i empatično ljudsko biće, humanizovao bi se. 

Lakše je biti stvar, onda je sve manipulacija, samo sabiraš i oduzimaš, uključuješ i odstranjuješ, a to što se tu radi o ljudima, nikom ništa. Društvene mreže pothranjuju takav način komunikacije a mafija je po tome čista malograđanština. I tu smo na korak od zla jer manipulacija vodi u diskriminaciju, nasilje i zločin manjih ili nažalost velikih razmera.   

ČUDIĆEVE SLIKE 

Razne slike malograđanštine nudi nam Predrag Čudić u svojoj knjizi. U rasponu od onih divnih, idealnih, prvotnih i elementarnih, iz detinjstva, vezanih za majku, pripremu jela, dečije igre i istraživanja, prirodnih i urbanih prostora, preko bezopasnih društvenih igara kao što je rešavanje ukrštenih reči, do onih opasnih kao što je nacionalistička poezija. 

Evo ilustracije, iz iste pesme, koliko ljubavi može biti stihovima:

„Zamiriše na vanilu mama

Začarana: slatki dobri duh,

 

Od šećernog praha ko od inja

Beli se po koja crna vlas

Ako ima na zemlji svetinja,

 

Bože, njenoj duši jemči spas!“

 

Pesnička slika kod Čudića je kao duh koji lebdi nad zemljom:

„Zraci sunca ko protivurečnost

Svetog duha nad starim ormarom“     

(Badnje veče)

„Plima radosti iz tajne knjige

Nad sleđenim prostranstvom!“    

Onda dobrota u stihu:

„Tetkino lice i onaj mladež

Što osmeh prodobrava“

(Blagočasne verige)

Ili nezaboravni, jezivi ali estetski i metafizički sublimirani prizor mrtvaca u kapeli, kome mravi ulaze i izlaze iz usta:

„U mrak dubine hladne duše

Nečeg što više ništa nije

Ubacili su besmrtno uže

Božije crne policije“      

(Kapela)

 

Junak „Malograđanskog epa“, otac naratora, ne biva ubijen od četnika samo zahvaljujući iskrenosti, ispovedanju suštine malograđanske filozofije, a to je briga o stomaku. To je „ugaoni kamen“ ovog pogleda na svet, sve drugo je posledica.   

Oko istog ugaonog kamena pretežno se i odvija radnja Čudićevog „Malograđanskog epa“. Otac lirskog ja, iščekivan, dolazi na ručak, u posebnom raspoloženju i odmah kreće njegova priča, biva predstavljen kao simpatični glavni junak dela pred nama. I čime bi mogao naš uzoriti, žovijalni građanin da se zabavi pre nego se servira sto, kojim problemima? Možda: ima li boga, da li nekoga nešto muči u porodici, da li će biti rata? Ništa od toga. On demonstrira svoje virtuozno rešavanje ukrštenih reči.

„Ak je peršun, dok je mračno – tamno,

Veštačka je koža? Prosto – skaj!

Rudnik? Dobra Sreća – vodoravno,

 

Vertikalno aždaja je – zmaj!

Kad se čvrsto spletu i povežu

Reči kao neosvojiv grad!“

 

Nije, shodno tome, čudo što je „TV slagalica“ omiljena televizijska emisija u Srbiji. Zemlja koja uporno negira genocid počinjen u naše ime, koja stagnira već decenijama, može baratati, baviti se samo zaustavljenim, mrtvim, knjiškim podacima, koji nikome nisu potrebni, a daju privid rešavanja puno problema, mada virtuelnih, kakva je i stvarnost koju živimo. Uzima se ovaj TV šou kao izgovor za nekakvu kulturu, a uspešno anestezira, odvraća pažnju od nedavne ratne prošlosti, suočavanja sa sobom, svetom, kajanja, eventualne katarze i povratka u civilizaciju. 

Gledamo svaki dan TV slagalicu leševa i naci-lagalicu, u terminu nekadašnjeg crtanog filma u 7 i 15, s devizom: samo slagalica Srbina ne laže. Ovde kao da su svi rešili sve probleme i ostalo je samo da se reši asocijacija sa ekrana. Školski sistem zemlje je u istom rasulu i antiduhu, van sveta i tekućeg veka. Ali to ne važi za našeg junaka, on je samo povod, nema se energije za večna pitanja pre jela, osim možda kod Rusa, ali nažalost ni posle prejedanja, kada sledi slatka dremka - do kafe. 

Ručak, posebno nedeljni, porodični, centralni je događaj, glavni ritual dobrog malograđanskog života, onaj u odnosu na koji se meri vreme, svakodnevna era, ep, čiji starozavetni deo je stroga priprema, zakoni i pravila, mere-cene-brojevi, klanje npr. živine (razapeto pile), a novozavetni čista ljubav i predukus Novog građanskog Jerusalima iliti varenje. Za ručkom se definiše ko je ko od ukućana, upućuju se šifrovane i direktne poruke i pouke, kritikuje se, vaspitava, nemoguće je zamisliti da neko preskoči ručak jer je to legitimacija i znak postojanja svakog člana porodice. Bunjuelov film „Diskretni šarm buržoazije“ o tome govori. Ovom dešavanju posvećena je nepodeljena pažnja i celokupna energija, oko njegovog izvođenja se lome koplja i žučno polemiše, on ima svoju dramaturgiju, glavne i sporedne uloge, striktno je kanonski uređen, kao religiozan čin ali najčešće je sasvim sekularan.

NOVA ERA U POLA TRI 

Nešto vrlo slično dešavalo se i u mom detinjstvu. Nova era dana godinama je počinjala tačno u pola tri popodne. Organizam, stomak i um, bili su mi nepogrešivo podešeni na to vreme, i tada bi otac, hranitelj porodice, zaštita od grube realnosti i veza sa njom, reprezent trenutne društvene idologije, dolazio parnom lokomotivom iz „Fabrike kablova Svetozarevo“, s „Politikom“ u tašni i praznim želucem u stomaku i ja bih mu otimao novine i bacao se na čitanje stripa, „Mikija i Šilje“. 

Prvi deo knjige koga čine sižejno povezane pesme, „Malograđanski ep“, čita se kao stihovani roman o sazevanju umetnika, i to u najboljem smislu, jer je dat živopisno i toplo, na momente dirljivo (Svisveti) ali najvećim delom, ipak, ironično i beskrajno duhovito (Viršle, kobasice i ostale spasonosne stvarčice). 

Pesnik opeva korene svoje idilične, idealne malograđanštine, dragocene intimne slike detinjstva (Badnje veče), predočava arhetipske izvore svoje imaginacije (Rodoljubiva, Budžak), ali kasnije pokazuje i kuda takva atmosfera i stanje može da odvede kroz nacionalističke citate popularnog i danas s razlogom zaboravljenog, omiljenog državnog pesnika građanske Srbije između dva svetska rata Vojislava Ilića Mlađeg. Otac naratora posle obilnog ručka pada u patriotski zanos, kako to kod nas po pravilu i biva, i pripit deklamuje svojoj deci stihove ovog pesnika, paradigme militarističkih kič poeta, ali ide i dalje! Sve ono što smo slušali devedesetih godina o Srbima i u čemu se još uvek davimo, dato je ovde sveobuhvatno, urnebesno i perfektno. 

 „Car Dušan je koristio escajg

I svaki je Srbin s pravom gord.

Kad je zapad žderao prstima,

 

Kod nas srebro, kondiri, sve to

Na freskama našim vekovima

Savršenstvo, aranžiran sto.

(...)

Jer kultura kuhinje i jela

To je ono pravo, biti fin.

Trpeza, pa obuća, odela,

 

Ono što se danas zove In,

Što dolazi danas iz Pariza

I to zovu Kristijan Dior,

 

To smo nekad gledali izbliza

To je srpski lansirao dvor.

Avaj, eto, obrću se stvari,

 

Taj prokleti sudbonosni boj!

I sada smo mi za njih varvari,

A bili smo izabrani soj.“

(Porodično stablo u džungli istorije)

(Vojislav Ilić Mlađi)

Radomir Konstantinović u „Biću i jeziku“ slika V. I. Mlađeg sledećim izrazima: „patrijarhalno moralizatorstvo u verziji malograđanstva s kraja XIX veka“, „mentalitet svojinstva uzdignut do vrhovnog moralnog načela“, „feljtonska varijanta poznoromantičarske melodramatike“, „stihotvoračka grobljanska radnja“. I jedan Skerlić naseo je na „strašne“ stihove ovog pesnika, koji je ubio svoju ženu i o tome pevao. Skerlić je egzemplar malograđanina koji nikada ne vidi stvarnost direktno, nego kroz koprenu ideologije, šemu dobro-loše, naše-njihovo, domaće-strano, bolesno-zdravo, i onda mu ponekad zafali sirovog života, krvi, neposrednosti, a toga, hvala bogu, ima, ali u perverznom obliku, u pesmama ovog ubice-pesnika. 

Da li onda nije čudo što je V. I. Mlađi bio omiljeni dvorski i grobljanski pesnik srpske elite između dva svetska rata, obavezan na proslavama, komemoracijama, o praznicima. 

Da li neka „mračna tajna“ često prati državne pesnike koje autoritarna vlast istura ispred sebe i preko kojih nas ubeđuje da moramo da je volimo i služimo do smrti, da nas ona štiti od zla drugih, naroda, klasa? 

U Srbiji nikada nisu otvoreni, sada već verovatno dobrano uništeni, dosijei državne bezbednosti. Verujem da je dobar deo kulturne, medijske, crkvene i ekonomske elite prve korake napravio obavljajući „posliće“ za Službu. Stihovi V. I. Mlađeg u izvođenju patera familijasa smehotresni su i oslobađajući baš zbog toga jer se ima osećaj da smo najzad našli originalnu verziju nacionalističke čitanke za male Srbe i velike budale. 

Uživajući u očevim „izlivima srpstva u mozak“, i koje njegova deca ironizuju i prizemljuju razumnim pitanjima, zapitao sam se: šta se dešava kada se negativne strane malovarošanina pojačaju? Da li se lako sklizne u šovinizam ako čovek nema obzire stečene vaspitanjem, logikom, obrazovanjem, senzibilnošću, druženjem s drugačijima od sebe? Kako jedna velika priča, bar načelno verovanje u određene ideale, neprimetno i brzo zameni druga, suprotna, i nikom ništa? 

Otac je zagovornik, eksponent i leve i desne ideologije. Nacionalizam u koji smo ogrezli više niko ne vidi kao problem, ne primećuje, a činjenica je da je u devedesetima preko noći većina „prevrnula ćurak“. Da li novu i staru priču povezuje nešto ma koliko da su navodno suprotstavljene? Najbolju definiciju, formulu tog procesa dao je, na drugom mestu, baš Predrag Čudić: „Suve šljive i orasi, komesari pa monasi.“

UŽIVANJE U KIČU 

Razlika između malograđanstva i građanstva ukazuje mI se za trenutak kao razlika između kiča i umetnosti, iz više razloga. Kao prvo, tu granicu svako postavlja prema svojim kriterijumima, ona je opravdano subjektivna i zavisi od zrelosti i ukusa, od osvešćenosti društvenog konteksta. Kao drugo, kič nije nešto čega se treba stideti, kužno, što treba eliminisati jer to je apsolutno nemoguće i nepotrebno, kontraproduktivno. U kiču se uživa ali na drugi način, on je temelj budućeg sazrevanja, detinjstvo, u njemu su stihije koje vladaju svetom, zato je tako snažan i virulentan, ne treba ga potcenjivati nego gledati kao izraz čoveka, pokušaj da se ukalupi, pojednostavi nepojamni i kompleksni život, da se definišu dopuštena osećanja i zabrane, spisak životnih situacija, kakav-takav svetonazor, ma koliko on bio patetičan, karikaturalan i grub; malograđanin je kalup, okamenjenost, u gomili, rulji, ali i fin i solidan kao u izrazima: oni su „od razume se“ i „valja se“. 

U navedenoj uvodnoj pesmi koja opisuje detinjstvo lirskog ja „Niko mi već ne vrati“ Čudić autopoetski peva o razlici u pisanju u odnosu na svog kič kolegu, o tome kako kič ulepšava, lažira stvarnost: 

„I sve tako... ko kod kič kolege 

Al’ on ne bi u svoj zlatni ram,  

 

Uramio sve one balege 

Koje moram zbog slika da dam.” 

Pesnik „kolege“ rimuje sa „balege“, ali nevoljno, zbog slika i završava ushićeno pesmu u kurzivu: „I davno i divno - rodni kič! “ 

 

Obeležje kiča je da je važnija ambalaža od sadržaja koji je često praznina, da nema otkrivanja nepoznatog, sve je već rečeno, naslikano, odsvirano, i to na najbolji način, date su gotove formule, izrazi, nema kreativne problematizacije prošlog, postignutog, zaobilazi se neprijatno i istinito, ono što donosi stalna promena vremena, stvarnosti, čemu je potrebno novo promišljanje, avanturističko i izazovno. 

Palančani sveta vode računa o brendovima, rođeni su konzumenti, liberalni kapitalizam pruža im iluziju izbora, a tretira ih kao krdo, stoku, brinu se oni da li se uklapaju, trude se da ne štrče, i to onda u krajnjem vidu bude uglađeni ratni zločinac, sijajući fašista ili maneken s modnog kanala, sjajno upakovano ništavilo. 

Fašista je ekstremni malograđanin, potiskuje mržnju iza maske ljubavi, izgovara velike, prazne reči, bori se za epohalne ideje, predstavlja se kao žrtva, a u stvari seje smrt na svim planovima, do uništenja sebe. Fašizam je bolest društva, nije neko posebno, specifično zlo, nego univerzalno, svuda moguće i uvek, ako u društvu nema dobrih demokratskih mehanizama, institucija, ako se ne vodi računa o diskriminisanima, kojih ima svuda, nego naprotiv, perspektiva gledanja postane pozicija moći, najbogatijih i najjačih. Do upotreba sile je onda samo jedan korak. Vladajuća ideologija u takvom društvu postaje ona koja opravdava i podstiče nasilje nad slabijima, daje razloge za to. Često pesnici budu barjaktari takve nakaradne, zločinačke priče.  

Drugi deo knjige, drama „Matr’jalisti“ u, začuđujuće retkom i uspelom stihu, jer ovde se rimuju čiste banalnosti i to neviđeno komično zvuči, hronološki i tematski nastavak je epa. Na početku drame, dok čekaju u redu za lož ulje, protagonista Kamenko flertuje s budućom suprugom Stakom:

„Staka:

Ne vređajte se, al moram reći:

Princ moj ne jaše na nafta peći!

Kamenko:

Mi smo draga za sve to krivi

Al i princ mora da preživi,

Jer šta vam, pobogu, i princ vredi,

Ako se negde od zime sledi!

Važna je pristojna temperatura

Da bi i princ vaš mogo da gura,

Tu ni princ nije izuzetak...

Jer onaj sudbinski ljubavni metak

Nekad su bile ljubavne strele

Sada je metak u modi, sele!

Staka:

Zbunjena sam i ne znam zbilja,

Na šta sve taj vaš metak cilja!?“

ŠTA JE ŠTA 

Promene društvenog uređenja i ratovi devedesetih na Balkanu posledica su planirane pljačke i „tranzicije“ državne imovine u privatne džepove. Većina je nasela na priču o ugroženosti. 

Predrag Čudić kao autor ima prirodnog afiniteta za ovakve teme. 1989. izašla je njegova drama „Šta je šta“ koja govori o prethodnom prevratu, revolucionarnom vremenu posle Drugog svetskog rata, u toj drami kao i u „Matr’jalistima“ iz 1981. godine, postoje spiskovi stvari koji se rade za nove posednike, otimače. Revolucija, kao i kontrarevolucija koju smo nedavno doživeli, samo je promena vlasnika. „Matr’jalisti“, u režiji Ljubomira Draškića doživeli su zavidnih pedesetak izvođenja u Ateljeu 212. Ova nova verzija delimično je izmenjena ali to nije važno. 

Kad smo već toliko zagazili u tzv. materijalno dolazi mi pitanje: Da li je dovoljno reći za nešto da je materija i verovati da smo time sve objasnili, otkrili tajnu svemira, a da pritom i ne znamo šta je to materija, što celu stvar ipak čini nadrealnom? Svest o ličnom nestanku unosi u materijalizam nešto nematerijalno, nekakav indeterminizam, jer kategorije u kojima mislimo ne mogu objasniti fenomen smrti i to je važan izvor umetničkog stvaranja, on traži „duhovnu nadgradnju“, ono po čemu se na sreću ili na žalost razlikujemo od životinja. 

Čovek je i natprirodno biće jer su priroda kao i materija pre svega pojmovi, nešto za nas, ne i po sebi. Tu je izvor strašne slobode mišljenja, u uglu gledanja. Ako neko veruje da je anđeo onda to i jeste. Kao što je otac mladom F. M. Dostojevskom jednom rekao da ako veruješ u Boga onda on postoji, i obrnuto. Zbog toga se izgrađuje kultura, kao sistem kako-tako logične, koherentne vizije sveta. Ali u osnovi svake koja bi sebe smatrala slobodnom je svest i o svojoj relativnosti. Ništa u stvari ne znamo ni o čemu, ali ne možemo to naglašavati svakodnevno. U tehničkim stvarima postoji ogroman napredak ali srž egzistencije ostaje u domenu imaginacije, želja, snova, subjektivnog. 

Tu je i rodno tlo ideologija koje su vezivno tkivo društva, njegov, poželjan, pogled na svet, fizički i metafizički. Društvo se ponaša kao individua, često se dešavalo da je sklono neurozi, psihozi, paranoji, neobjašnjivoj mržnji ili privrženosti nekome, nečemu. Zašto je čovek tako lakoverno, iracionalno biće, zašto je broj onih koji misle stvarno uvek mali s tendencijom opadanja, to su već pitanja o ljudskoj vrsti. Lakše je ne dumati, misao je došla kao poslednja tekovina evolucije, slabašna u odnosu na nagone, porive svake vrste i lako ju je zanemariti. Može se proživeti ceo vek a da se nijednom ne promisli ni o čemu dubinski. 

Ovde opet dolazimo do filistra. Njegova osobina je da on ne misli iako bi se zakleo da to radi, on vaga, kupuje i prodaje, prilagođava se, a veruje da je neverovatno pametan, dok dobrovoljno reprodukuje nametnuti sistem vrednosti, ne dovodi ga u sumnju. On je poslušan na loš način, pretvara se da bi došao do cilja, dobiti, ali on to ne vidi kao mimikriju jer i nema autentičnog njega, onoga ko je raskopao, relativizovao temelje društvenih verovanja, vaspitanja, zavirio u nepoznato, shvatio da je njegov život jedinstven, beskrajno vredan i ništavan ujedno, da je u postojanju slučajno i da su i drugi njegova smrtna braća u nevolji, da nisu neprijatelji, oni koje treba ignorisati ili čak uništiti, i da svako mora za sebe, svojim naporom da otkrije sve osnovne stvari, čitav svet. 

Malograđanin se ponaša upravo suprotno, smisao života određen mu je neupitnim autoritetima bilo da se radi o firmi, crkvi, partiji, državi, fudbalskom klubu. Rađamo se u inerciji datog i naš napredak je propitivanje prećutnog, davanje odgovora na nezgodna pitanja: ko smo, šta smo, kuda idemo i šta želimo. Roditelji su prvi ljudi, uzori koje vidimo i u odnosu na koje se određujemo, kasnije su to drugovi i sredina. Proces odrastanja, od sretnog i emotivno bogatog, koloritnog detinjstva do intelektualne samotnosti, zrelosti, pratimo opipljivo u Čudićevom epu.

OSVAJANJE SLOBODE 

Čudić predočava i razloge za izlazak iz malograđanske sredine, za neuklapanje, slika iskošenu perspektivu i pogled, a svako problematizovanje zatečenog stanja je pokušaj izlaska iz njega, osvešćivanje pojedinca, izranjanje, rađanje građanina i individualizacija. Radi se ovde o oduhovljenju, o osvajanju slobode, o unikatnoj avanturi, mučnom i neizvesnom probijanju jer čovek u tom procesu uči od samoga sebe, ostavljen sebi i svojoj savesti, svemirskoj samoći, porivima svoga bića, i onim mračnim, i ne može da proceni gde će ga sve to odvesti. Propast je vrlo blizu ali i spas, da parafraziram Helderlina, i to je sasvim pesnička perspektiva. Hodanje po ivici. 

Obraća se narator u završnici epa ocu kao voljenom učitelju, i kaže mu da ne brine, jer, ono što je najvažnije ima da jede, nije na Severnom polu ili u pustinji, sve drugo će doći lagano, opevava on Beograd i svoj život u njemu, studenta svetske književnosti, ironično se naziva budućim stručnjakom za lepo. 

Antiutilitarni fakultet koji završava hrabri je iskorak iz palanačkog vidokruga borba da se probiju granice i sazna šta svet stvarno jeste, bezinteresno. On i viršle na ulici kupuje „na kantovski način“. Upoznaje svoj rodni grad tek u mladosti, i to je dobra pozicija za spoznaju jer nije korumpiran i vezan navikom, slep, dvostrukost duha i vizure daje istinske plodove u vidu stihova koje posvećuje Bulevaru revolucije, Trgu Republike, uličnim prizorima i likovima. Prepoznajemo socijalistički Beograd iz sedamdesetih godina prošloga veka, mirise, zvukove, lagani ritam tog vremena. 

(James Joyce)

U izuzetnoj, autopoetskoj pesmi „Sumrak na Bulevaru revolucije“ kao Stiven Dedalus na kraju Džojsovog romana, narator epifanijski osvešćava svoju buduću poetiku:

„Iz malomokroluške večite vlage

Bulevarom ću besmrtnog života

Krenuti prepun stvaralačke snage

Zvaće me lako lomljiva lepota,

...

Klozeti u dnu, zajedničke česme,

Prljava deca, deca novog doba

I smrad što pesnik pomenuti ne sme.

 

O, tu je izvor svega živog,

Tu gde se živi u gužvi, u tmici,

Tu gde na svakom uglu piju pivo,

Ko bubašvabe skupljeni radnici.

...

Tu gde se živi u predsoblju smrti“

 

I drama pripada tom periodu, možda malo kasnijem, u njoj čitamo o nestašicama nafte, tadašnjim problemima i društvenim igrama ljudi koje povezuje sistem kojeg se danas sećamo kao najboljeg na Balkanu, jugoslovenke verzije socijalizma.

Kamenko, koji se preziva Tvrdić, a o čijem smo detinjstvu i mladosti čitali u epu, obrušava se na „materiju“, i to kao privatnik, biznismen. Ostavljam čitaocima da otkriju o čemu se radi. On u „uništavanju“ jedne vrste materijalnog hoće da se domogne lagodnosti života, i u tome je njegova paradoksalna, ironična, nemoguća, tragikomična borba. Njegova misija je „ničeanski odgovor“ na situaciju, na tesnac u kome se našao u braku.

 

Kamenko:

„Od sada ćemo bolje jesti!

I piti!

Gde hoćemo tu ćemo i biti!

Letećemo po beskrajnom svetu

U otmenom Kon-tiki paketu,

Nismo ni mi poslednji luzeri,

Njihaće nas iz bajki kruzeri!“

 

Na kraju treba reći da, bar meni, sve ovo što sam napisao deluje preozbiljno i dosadno u odnosu na samu bravuroznu knjigu Predraga Čudića, koja mnogo više daje, smeje se rableovski, relaksira i uveseljava neizmerno, i u odnosu na izvrsnu tehniku rimovanog stiha iz koga se bujica života izliva na sve strane, zanosno, humoristično, baš zato jer je stegnuta metrom i pravilom, na jedan majstorski način svojstven ovom autoru. 

Ostavljam čitaocima da otkrivaju omiljene delove i detalje kojih je ovde tušta i tma. Ovakva knjiga bila bi događaj u svakoj kulturi, samo ne u našoj. Neobična i jedna od najboljih u godinama za nama, a govori o tome kako je izazov čitanja, provokativnost napisanog povezana manje sa fizičkom a više sa duhovnom mladošću autora, da je kod onih pravih sve veća kako prolazi vreme, a to se, inače, zove - klasika. Klasici neprolaznom vedrinom i univerzalnošću čitaju nas, pre nego mi njih. 

(zurnal.info)