Mediji se nisu zaustavili čak ni posle saopštenja da je devojčica ubijena. Nastavili su sa kršenjem svih mogućih etičkih pravila novinarskog posla, samo su malo pomerili fokus. Dok je sudbina Danke Ilić bila neizvesna, medijski trovači su se iživljavali nad njenim roditeljima i praktično su im presudili. Sad su se usredsredili na iznošenje navodnih detalja ubistva, što jezivije i morbidnije – to bolje, jer je to, kao što smo naučili, dobro za šer.

Za Vučića i ostale nacionalističke vođe, kao i za ideologe i propagandiste ovog neljudskog svetonazora – ratovi devedesetih su počeli 24. marta 1999. godine. Prema oficijelnoj politici sećanja, nije bilo ni razaranja Vukovara, ni granatiranja Dubrovnika, ni zločina na Ovčari, ni četvorogodišnje opsade Sarajeva, ni etničkog čišćenja po Podrinju, ni silnih konc-logora za nesrbe, ni Korićanskih stijena, ni živih lomača u Višegradu, ni stotina porušenih džamija, ni preko sto hiljada mrtvih, ni masovnih silovanja, ni genocida u Srebrenici, ni raseljavanja miliona ljudi, ni svih ostalih nebrojenih zločina.

Od petka 15. marta ujutro do nedjelje 17. marta uvečer traju izbori u Rusiji. Vladimir Putin je po peti put „kandidat naroda“. Prethodno je na razne načine eliminisao ozbiljne protukandidate. Aleksandar Vučić i Milorad Dodik mogu relaksirano očekivati rezultate izbora znajući da Putinovom pobjedom mogu nastaviti manipulacije svojim biračkim pukom. I upravo onog trenutka kada taj puk shvati kako im vjerno sljedbeništvo ne pridonosi kvaliteti života, baš nasuprot, biće to njihov politički kraj. Što prije, to bolje..

Danima nakon održanih izbora u Srbiji i dalje se najviše priča o glasanju bh. građana, koji imaju dvojno državljanstvo, u ovoj državi. Među njima su i neki bh. političari i funkcioneri poput Nenada Nešića, Milovana Bjelice, Jelene Trivić… Iako vladajuće strukture i iz Srbije i iz bh. entiteta Republika Srpska tvrde drugačije, pravni stručnjaci upozoravaju – građani ne mogu imati više od jednog prebivališta, a organizovano glasanje u Srbiji ljudi koji stvarno ne žive u ovoj državi je duboko nezakonito

Iskušenja kojima je izložen “srpski narod u celini” su valjda antisrpski zakonski propisi koji zabranjuju Srbima iz okolnih zemalja da glasaju na izborima u Srbiji i tako razdvajaju celinu srpskog bića. Zato predsednik Vučić i radi na izgradnji Srpskog sveta kao jedinstvene izborne jedinice u kojoj svako kog kontrolišu naprednjaci može da glasa na tuđem biračkom mestu, e da bi doprineo pobedi otadžbinske opcije

Opoziciji i građanima predstoji teška borba za nove, poštenije i regularnije izbore u Beogradu. Bilo bi dobro da saznamo kako zaista izgleda volja birača bar u jednom delu Srbije, posle će dah slobode lakše da se proširi i na druge krajeve. Rušenje Sauronove kule mora od nečega da počne.

Kad se naprednjačka vlast konačno promeni, i dalje će tu ostati gomila onih koji su spremni na svaku opačinu zarad lične koristi i onih što su voljni da lako pognu glavu pred i najmanjim pritiskom, pa makar bio slabiji i od najmanjeg povetarca. I kako s takvim ljudima da praviš demokratski poredak, stabilne institucije, ozbiljnu državu?

Kad procene da im je u interesu udruženi zločinački rad protiv sopstvenih građana, oni se okupe; kad onaj ko od njih trenutno ima najbolju poziciju proceni da mu je bolje bez kolega, onda dođe do raskola. Jasno je zašto je Vučić rešio da angažuje sve dostupne snage, uključujući i zaboravljenog Nikolića i bivšeg šefa Šešelja. Rejting naprednjaka je u padu, velike su šanse da će izgubiti Beograd, pa je svako ko može da donese makar neki glas više nego dobrodošao.

Predsednikove reči ne vredi navoditi, to je čovek koji dvaput zine, triput slaže. I uglavnom laže na istli način, u istom maniru, evo već trideset godina. Dakle, glavni krivac za sve je premijer Kosova Aljbin Kurti, a goloruki srpski narod se samoorganizovao i pobunio protiv zuluma. Poznato je da civili u celom svetu građansku neposlušnost ispoljavaju pomoću topova, granata, mitraljeza i oklopnih vozila.

Izrekao je Vučić gomilu laži, manipulacija i otrovnih opaski na račun zamišljenih srpskih neprijatelja u svetu i regionu, stvarajući dobro poznatu atmosferu autoviktimizacije i spremnosti na osvetu. Naslušali smo se takvih ratničkih beseda krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina od Vučićevih ideoloških blizanaca, a i od njega samog čim je malo stasao, znamo dobro kako se to završilo.

Za neke buduće istraživače našeg mračnog doba ostaće ta TV-slika kao metafora jednog propalog društva. Od silnih obećanja, najava privrednog napretka, raznih čuda, aviona i kamiona – na kraju ostade samo onaj kilogram salame u rukama velikog vođe, vizionara, samozvanog spasitelja Srbije, čoveka koji je ubeđen da će ući u istoriju na velika vrata.

Činjenica da je ovogodišnja komemorativna svečanost priređena u Prijedoru dovoljno govori da ta manifestacija nema nikakve veze sa pijetetom prema žrtvama. Na tu genijalnu ideju došli su zajedničkim snagama Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i patrijarh Porfirije na sastanku u “Vili Mir”, ispoljavajući visok stepen nacionalnog jedinstva. Izbor Prijedora je još jedna manipulacija stradalima, pokušaj da se srpskim žrtvama izbrišu i negiraju bijele trake, Omarska, Keraterm, Trnpolje, Tomašica, desetine hiljada proteranih Bošnjaka i Hrvata, hiljade pobijenih, mučenih, silovanih, zlostavljanih. Po skarednom sistemu – žrtva se žrtvom izbija.

Aleksandar Vučić will disappear, but the carefully nurtured authoritarian culture will remain. Voters have always preferred to trust demagogues, populists, and those who offered to relieve citizens of the heavy burden of responsibility. Sweet lies have always been more sought-after than bitter truths.

Nestaće i Aleksandar Vučić, ali će ostati brižljivo negovana autoritarna kultura. Birači su poverenje uvek radije poklanjali demagozima, populistima, onima što su se nudili da građanima teško breme odgovornosti skinu sa pleća. Slatke laži vazda su bile traženija roba od gorkih istina.

Posmatraču sa strane čitav taj prizor od petka deluje pomalo čudno. Dakle, to je taj svemogući diktator, apsolutni vladar Srbije? Gde su mu pristalice? Ima li neko ko tog čoveka dobrovoljno podržava? Kad ne bi primoravao ljude da dođu na partijski skup, koliko bi ih se dobrovoljno pojavilo? Koliko je onih koji bi došli bez ikakve lične koristi? Par hiljada? Hiljadu? Stotinak? Članovi porodice?

Nezadovoljstvo raste, a naprednjaci samo pothranjuju osećanja besa i rade u korist sopstvene štete. Ne mogu protiv svoje prirode, to je prosto jače od njih. Mada, svi ti sumanuti postupci, iživljavanja nad žrtvama i ožalošćenima, ruganje bolu, neljudska okrutnost – možda će se jednog dana isplatiti naprednjačkoj bulumenti. Ako jednog dana budu odgovarali za svoja nedela, mogli bi pomenute objave, izjave i statuse mirno da prilože kao dokaz o sopstvenoj neuračunljivosti.

Ko god bi da ograniči samovlašće, predstavlja opasnost po samodršca. Zato je despotu najlakše da vlada u potpuno pasivnom društvu, tamo gde nema građana, već samo podanika, tamo gde je lična inicijativa svedena na klimoglav i poslušno izvršavanje naredbi. To je i krajnji cilj Dodikove represivne akcije – dodatno umrtviti ionako polumrtvo društvo.

Budući da niko od glavnih političkih aktera nema apsolutno nikakvu ideju šta treba raditi sa srpskim društvom, kako izaći iz sunovrata u koji smo se sami strovalili, onda im svaki izgovor za održavanje postojećeg stanja dođe kao kec na jedanaest. A nema boljeg izgovora od Kosova, tome ono i služi već decenijama.

Nama laicima sam tekst sporazuma deluje prilično jasno. U Članu 1 stoji: “Obe strane će međusobno priznati svoje dokumente i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate”. Ako priznajete sve pobrojane stavke, vi u principu priznajete i nezavisnost druge države. Onomad Vučić umalo da započne rat zbog registarskih tablica, a ovim se takve mogućnosti sprečavaju.