Episkop banatski bi malo da puca po učesnicima Evroprajda, rukovodeći se apokrifnom Božjom zapovešću “Ubij bližnjeg svog”, ali mu nedostaje alat da izvrši svoj čovekoljubivi naum. Rešio Hristov sluga da pobije ljude koji mu se ne sviđaju, pa to mirno propoveda pred okupljenim vernicima i sveštenstvom koje prepodobno sluša reči vladičanske, a pristalice ovog neljudskog pogleda na svet dele poziv na ubijanje po društvenim mrežama, uz pokliče oduševljenja, radujući se unapred krvavom piru.

Srbijom vladaju razbojnici, kriminalni umovi koji su zaposeli sva ključna mesta u politici, sudstvu, medijima, crkvi, ustanovama kulture. Dograbili su moć i bogatstvo penjući se po piramidi od ljudskih leševa, i sad nam sa vrha određuju sudbinu. Iako sebe predstavljaju kao velike rodoljube i nacionaliste, kad su u pitanju mrtvi – tu neguju posebnu vrstu internacionalizma. Njima je svaka žrtva dobra, koje god nacionalnosti bila, bošnjačka, hrvatska, albanska, srpska – samo ako je mogu upotrebiti da zadrže poziciju moći

Uvek je isti scenario Vučićevog propalog komada: prvo izazove tenzije i nemire, najavi mogućnost rata iz ko zna kojih razloga, proglasi Srbe ugroženom vrstom, a potom moli za mir i smirivanje napetosti. Naprednjačka kamarila najviše podseća na one kriminalce iz filmova koji vlasnicima radnji, restorana, prodavnica u svom kraju naplaćuju zaštitu – uzimaju im reket kako bi ih štitili od sebe.

Čudni su putevi Aleksandra Vučića, predsednika napredne Srbije i svih naprednih Srba. Dok jednom rukom zaklanja srpske žrtve, drugom podiže spomenik fašistima koji su ubijali Jevreje, Srbe i ostale antifašiste, a njihove leševe bacali u Dunav, pod led. U isto vreme grmi protiv ustaša koji su klali u jasenovačkom logoru i gradi memorijal ustašama koje su ubijale po Fruškoj Gori.

Pa zar do sada nije postalo jasno na kojoj smo strani? Jesmo li uveli sankcije Rusiji? Nismo. Jesmo li proterali kojeg ruskog diplomatu-špijuna? Nismo. Jesmo li ukinuli letove za Rusiju? Nismo. Da nismo možda ukinuli masovnu kremaljsku propagandu koja čini osnovni sadržaj provladinih medija? Nismo. Da li je za srpsku javnost Vladimir Putin car, Bog, idol i mesija? Jeste. Pa šta još treba da uradimo da bi evropski zvaničnici shvatili na čijoj smo strani?

Kad neki sportista igra i pobeđuje za svoj groš – to ima veze s nama i izaziva opštenarodnu radost, a kad zločinac ubija u ime nacije – to s nama nema nikakve veze i nikom ne pada na pamet da oseti stid, sramotu ili, daleko bilo, kajanje. 

Ako u Srbiji uopšte ima ruskih agenata, to je posao iz snova koji se radi pod domaćim sloganom “lezi ‘lebu da te jedem”. Čime bi uopšte ruski špiclovi mogli da se bave? Da otkrivaju neke dobro skrivene državne tajne? Pa naši rusofili im takve stvari donose dobrovoljno, na tacni, uz doručak, novine i jutarnju kafu. Da šire kremaljsku propagandu? Dotična je odavno dostigla maksimum, ne zaostajemo ni za Rusijom, dalje ne može. Da stvaraju antievropsko i antiameričko raspoloženje? To smo već odavno postigli, skoro cela politička, intelektualna i medijska scena udarnički rade na tome. 

Putinova propaganda i ne nastoji da ubedi razumne ljude u bilo šta, ona se ne obraća onima kojima je stalo do prave istine, onima koji tragaju za stvarnim stanjem stvari. Putinova propagandna mašinerija obraća se drugoj vrsti ljudi, onoj koja ne traži istinu da bi delovala u skladu s njom, već ište samo autoritet i silu kojima će se pokoriti

Vulin se posebno zahvalio Vučiću kog je nazvao predsednikom svih građana Srbije, ali i predsednikom svih Srba na planeti Zemlji i u obližnjem svemiru, ponavljajući po ko zna koji put svoju ideju o srpskom svetu koji se prostire daleko van granica Srbije, a kojim treba da vlada jedan vrhovni vođa, onaj koji je zaslužan i za Vulinovo političko postojanje.

Poređenje Srbije i Ukrajine je bezobrazno i nadasve glupo, jer NATO intervencija nije došla iznebuha, već nakon mnogo godina Miloševićevog divljanja i nebrojenih ratnih zločina. Džaba se Vučić pravi neobavešten i naivan.

Lavrovljeva poseta je propala jer ruski zvaničnici, koliko god prezirali svaki oblik poretka i zakonitosti, ipak moraju da poštuju zakone fizike, hteli-ne hteli. Pritom nije jasno ni kako je do dogovora o poseti uopšte došlo, da li je Aleksandar Vučić pozvao ruskog ministra da svrati na čašicu razgovora ili se Lavrov sam pozvao, a takva ponuda se u putinofilnoj Srbiji ne odbija.

Zar je tako teško reći da je ubijanje i razaranje zlo, da treba biti na strani žrtve, a ne zločinca, da je to elementarna moralna obaveza svakog čestitog ljudskog bića. Razlikovati napadača i napadnutog - šta je tu tako komplikovano?

Sloboda veroispovesti je zagarantovana Ustavom, svako je slobodan da izabere svog boga po ličnom nahođenju. Šteta je samo što se jerarsi SPC-a i dalje predstavljaju kao hrišćani, a ne kao putinisti ili vučićevci, pa to unosi zabunu među pošten vernički, agnostički i ateistički svet.

Vučićeva odluka o vraćanju obaveznog vojnog roka koji je ukinut 1. januara 2011. godine samo je dosledno nastavljanje jedne duge i pogubne tradicije. Od radikala koji je političku karijeru napravio na brdu leševa ništa se drugo i ne može očekivati. Svega ovoga ne bi bilo da je čitao neke bolje knjige i slušao malo bolju muziku.

Putinova ideološka mašinerija već godinama zloupotrebljava ovaj praznik i sećanje na Drugi svetski rat kao instrument sveopšte militarizacije društva i pripremu za nove ratove. Nije ni čudo što se takve zloupotrebe dobro primaju u srpskom društvu.

U silnim geopolitičkim pričama, ekonomskim računicama, ispraznim pozivanjima na evropske vrednosti, u tom nepresušnom trućanju o interesima i ćaru – niko da se seti nečega mnogo važnijeg: da li želimo da budemo deo sveta koji se suprotstavlja agresorskom pokolju i pomahnitaloj tiraniji ili želimo da budemo deo sveta koji tiraniše, zlostavlja i ubija koga god poželi

Prema nekim medijima, Ukrajinci već dva meseca žive u zabludi da je Rusija izvršila agresiju na njihovu zemlju i da ratuje protiv njih. Nije Putin planirao da osvoji Ukrajinu za tri dana, nego je sve ovo zapravo deo jednog lukavog plana, a ruski vojnici i oficiri oslobađaju civile tako što ih bombarduju, granatiraju, streljaju, muče, siluju i pljačkaju.

Čovek je biće koje neprestano uči i menja se po meri saznanja i logici iskustva, ali to očigledno ne važi za srpsku intelektualnu elitu koja se busa u rodoljubna prsa. Izgleda da je ideološki um neprobojan za iskustvo, za događaje, za protok vremena i saznanja. Šta god da se dogodi na svetu, taj um ostaje isti, zaleđen, petrificiran, otporan na svaku promenu, postojaniji od kamena.

Ima nas bar 15 procenata koji bismo mogli da potpišemo sve ono što je Marinika Tepić govorila o genocidu i suočavanju s prošlošću, treba neko i nas da predstavlja u političkom životu. U svakom slučaju, ima nas malo više nego što je koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije osvojila na izborima. A mnogo više od onih koji su glasali za stranku čija je Marinika Tepić potpredsednica. Kako god bilo, možda nije zgoreg poslati poruku upozorenja u vidu male književne parafraze: “Došli ste u ozbiljne godine, zašto biste kvarili svoju biografiju?”