Ne samo da je opozicija pokazala potpunu dezorijentaciju i teški amaterizam u ključnom istorijskom trenutku, već su počeli da se svrstavaju na pogrešnu stranu istorije i sveta. Vuk Jeremić i Zdravko Ponoš idu naokolo i panično upozoravaju da će Vučić, ukoliko pobedi na izborima 3. aprila, uvesti sankcije Rusiji, te da se to nipošto ne sme dozvoliti.

Fizička udaljenost Bosne i Rusije ipak predstavlja nekakvu prepreku čak i za kremaljske nadljude, ruske trupe ne bi mogle tako lako da se iskrcaju na Balkan, pa će biti da Kalabuhov zapravo preti kako će ščepati svoju omiljenu babušku Milorada Dodika u ruke i njime raspaliti po Bosni dok je ne pretvori u zbirku ruševina na sprženoj zemlji. Nije Dušanka Majkić na početku ruskog upada u Ukrajinu uzalud podsećala i pretila.

Hapšenje i zlostavljanje demonstranata, zabrana slobodnih medija, proganjanje nezavisnih intelektualaca, etiketiranje kritičara režima kao stranih agenata, obespravljivanje građana, izolacija od sveta, zatiranje drugačijeg mišljenja, imperijalni snovi, nepriznavanje granica, upadanje u susedne zemlje – to su odlike države u kakvoj bi ogroman broj ljudi želeo da živi. Vučić se trudi iz petnih žila da nam priušti nešto slično, ali to očigledno nije dovoljno da zadovolji potrebe ropskih duša. Njih bi srećnim učinio samo status ruske gubernije.

Dok se svim silama bore za slobodu da ceo svet sluša zvanične laži Kremlja, nekako im promiče da Putin zabranjuje malobrojne slobodne medije, ukida Facebook i Twitter, te pretvara rusku javnost u slovensku verziju Severne Koreje. Biće da to srpskim rusofilima ne smeta, da se oni pitaju nikakve slobode ne bi ni bilo, samo uživanja u ropstvu pod čizmom kremaljskog silnika.

Razumljiva je ideološka sličnost balkanskih vlastelinčića i kremaljskog gospodara. Putinova objašnjenja napada na Ukrajinu jedino srpski svet razume, jer su identični argumentima kojima je pravdana agresija Miloševićeve soldateske na Hrvatsku i BiH.

Previše je umivenih reči bilo poslednjih dana, a premalo akcije, pogotovo od onih koji bi mogli nešto da preduzmu i da zaštite Ukrajinu od okupatora.

Odavno je jasno da navijači imaju veze sa sportom isto koliko i Ratko Mladić sa vaterpolom, bar od onog doba kad je Željko Ražnatović Arkan postao vođa Zvezdinih navijača. Problem nije u toj socijalnoj grupi, već u državnim i političkim strukturama koje ih koriste za svoje potrebe. Mirko Vičević nije ostao bez zaštite samo tokom trajanja utakmice, već i nakon što se divljanje okončalo.

Koliko god to odlagali, pitanje dobrosusedskih odnosa će jednom doći na red, baš kao i definitivno odustajanje od pretenzija na tuđe teritorije. Sve što naše komšije očekuju od nas jeste da ih konačno ostavimo na miru

Razumem da država preko svojih ideoloških aparata mora da širi zvaničnu ideologiju, ali preporučivati deci od sedam-osam godina da krenu putem stradalnika i pobijenih, da daju život za otadžbinu, naciju ili nekog sličnog idola – ipak je prilično perverzno, nehumano i nekrofilno. Kakva je to država za koju možeš samo da umreš?

Boško Buha bio je heroj našeg detinjstva, ali za njega više nema mesta u društvu izraslom na šovinističkoj mržnji, ratu i zločinima. Sad su heroji sasvim drugačiji, ne liče na one neustrašive borce uz čije smo životopise odrastali. Nedavno je na kalemegdanskoj Grobnici narodnih heroja osvanuo grafit “Ratko Mladić je heroj, a ne ovi”.

Dodiku je odbrana ugroženog identiteta donela luksuznu vilu na Dedinju vrednu dva miliona evra i nebrojene unosne poslove, on više i ne zna koliko tih nacionalnih identiteta (u evrima) ima na raznim bankovnim računima. Vučić je još kao mladić stupio u prve redove čuvara nacionalnog identiteta, pod vođstvom četničkog vojvode Vojislava Šešelja, da bi na kraju dogurao do apsolutnog gospodara cele Srbije, a koliko se njegov posao čuvara identiteta isplatio saznaćemo tek kad padne s vlasti. To su svetli primeri koje treba da slede srpska deca.

Kad zavlada sveopšte jednoumlje, nema mesta za drugačije, jeretičke glasove – osim na lomači. Na kraju, tome jedinstvo i služi, da bi se vršilo nasilje nad nepokornima, onima što stalno nešto zakeraju, izdvajaju se iz društva, štrče i kvare opštu sreću. A sve u ime nekog proizvoljno proglašenog totema i nacionalne svetinje. U takvom sistemu vrednosti koji očevidno naginje totalitarizmu, pomenuta sloboda je prilično originalno shvaćena, kao sloboda za inaćenje svetu i bivanje mimo sveta

Vinko Pandurević je bio komandant Zvorničke brigade u okviru Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, a njegova brigada je učestvovala u napadu na Srebrenicu u julu 1995. godine. U presudi Haškog tribunala stoji da je Pandurević osuđen „za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti“, za „kršenje zakona i običaja ratovanja“, za „nečovečna dela, prisilno premeštanje kao zločin protiv čovečnosti“, kao i zato što „nije preduzeo nužne i razumne mere da svoje podređene spreči u počinjenju zločina"

Novac u budžetu je nebranjen, nezaštićen, stavljen na izvol’te svakome ko mu ima makar i najmanji pristup, i to bez ikakvih posledica. Pare iz novčanika ostavljenog na klupi u parku imaju veće šanse da ne budu pokradene

Sva javna preduzeća zaposeli su potpuno nekompetentni partijski kadrovi. Keramičar Bratislav Gašić je šef Bezbednosno-informativne agencije; Zoran Đorđević, bivši šofer Jorgovanke Tabaković, koji se u međuvremenu doškolovao i dobio zvanje – kako sam kaže – “finansiste”, bio je prvo ministar odbrane, pa ministar rada, a sad je direktor Pošta Srbije; urednica “Velike Srbije” Jadranka Joksimović je ministarka za evropske integracije, kelner je državni sekretar u Ministarstvu privrede, i tako redom, primera ima bezbroj.

Zašto rizikovati bankrot, sankcije, totalnu međunarodnu izolaciju i ubrzani kraj sopstvene političke karijere? Da se BiH graniči sa Rusijom, Dodikove radikalne odluke bile bi mnogo razumljivije. Bilo bi jasno da ide u smeru formiranja neke nove Narodne republike Donjeck, uz podršku ruskog hazjajina, ali Rusija je ipak prilično daleko, na čemu joj je ovde svako razuman neizmerno zahvalan.

U vreme Vučićeve radikalske mladosti znao se red kad je u pitanju prisilno oduzimanje imovine, pogotovo u krajevima na koje je omalena Srbija želela da se proširi. Lepo dođu vojne i paravojne formacije, pobiju i proteraju nesrpsko stanovništvo, otmu stanove, kuće i imanja, a potom to fino legalizuju Zakonom o korištenju napuštene imovine. Slične metode eksproprijacije primenjivane su i na domaćem terenu, u čemu su prednjačili upravo radikali.

Predsednik Vučić savetuje policiji da ne radi svoj posao, da ne štiti bezbednost i živote građana. A oni građani s kojima bi demonstranti trebalo da se izbore su naprednjačke jurišne trupe koje su ove subote bile naoružane letvama, štanglama, čekićima i bagerom. Izgleda da bi i predsednik voleo da vidi neke oružane sukobe i da neko u njima pogine. Kad mu već nije išlo u Crnoj Gori, na sever Kosova ne sme da udari, a ni od Dodika nema vajde, bar da iskoristi prednost domaćeg terena

Vučić i Dodik su nimalo slučajni partneri, spajaju ih neprestana proizvodnja vanrednog stanja i „razvlačenje pameti“ kao metod vladavine. A tu su i negovanje ekstremnog nacionalizma, čuvanje zločinačkog nasleđa, te propratna korupcija nadrealnih razmera. Sve pod budnim okom Kremlja kojem je u interesu destabilizacija regiona, držanje svih dostupnih država van evroatlantskog kursa i sprečavanje evropskih integracija. Nije teško videti da su Vučić i Dodik Republici Srpskoj namenili sudbinu balkanske verzije Donjecka i da su spremni da idu do kraja zarad ostvarenja svog naopakog nauma