Taman kad je Srbe sa Kosova izveo iz institucija i dijalog vratio na početak, Kurti i nepokorni Srbi mu udariše čarlamu, i to u skladu sa kosovskim zakonima. Ako se pojave neki Srbi s Kosova koji su skloni saradnji s Albancima, koji bi da rešavaju svakodnevne probleme svojih sunarodnika a ne da ih uvećavaju, koji ne pristaju na kriminalizaciju društva i otvoreni su za dijalog, propade velikosrpskim nacionalistima najveća svetinja - Kosovo kao trajni izvor sukoba i večni izgovor za zapuštenost srpskog društva.

Čime je to poverenica ratnog zločinca Vladimira Putina oduševila srpske poete i naučnike? Govoreći im ono što žele da čuju, ono što i sami ponavljaju već decenijama, kako drugačije. Natalija Naročnicka je zborila kako “za samu Srbiju, koja se nalazi na granici delovanja rivalskih geopolitičkih sistema, vođenje nezavisne spoljne politike predstavlja gotovo nemoguć zadatak”. Pod nezavisnom spoljnom politikom podrazumeva se, naravno, podanička odnos prema ruskom diktatoru i sprovođenje njegovih ciljeva na Balkanu kao što su, na primer, destabilizacija susednih zemalja, odbijanje ulaska u NATO, te lažni evropski put.

Svako se služi sredstvima kojima raspolaže: neko sudijskim čekićem, neko tužbom, neko crtanjem mete u tabloidu, a neko otvorenim najavama masovnog pokolja. A svi su spojeni u udruženi zločinački poduhvat protiv slobode govora i mišljenja, protiv istine i činjenica, protiv ljudske ličnosti. Što je sasvim logično – totalitarni um nepogrešivo prepoznaju ko su mu smrtni neprijatelji.

U prvom dijelu video serijala nazvan “Putinov plan za Balkan” objašnjavamo generalnu sliku metoda uticaja Rusije i njenih satelita na ovo područje. 24 februara. 2022. Rusija je izvršila agresiju na stanovništvo i teritoriju Ukrajine. Da li su države Balkana naredna Putinova meta?

Naprednjački model vladavine zahteva autokratiju, kontrolu medija i pravosudnih organa, netransparentne finansije, široko polje za otimačinu novca iz budžeta i kreditnih linija, kao i građane nesklone borbi za svoja prava. Kad bi hteo da se bori za društvo čistih računa, Vučić bi prvo morao da uhapsi sebe i sve svoje bliske saradnike, a i one malo dalje koji su se na raznorazne načine bogatili na račun građana Srbije, zahvaljujući bliskosti sa vlastima.

Kosovo je nezavisna država već godinama, a političke elite ove zemlje učinile su sve što je u njihovoj moći da Kosovo oteraju iz Srbije. Iz svega što političari govore o Kosovu vidi se samo gotovo nadrealna neozbiljnost i nedoraslost srpske političke elite vremenu u kom žive i stvarnim problemima koje treba rešavati. Pošto već nisu u stanju da smisle nikakvu politiku, da se ozbiljno pozabave uređivanjem razvaljenog društva, da se založe za istinske evropske vrednosti, da urade nešto dobro za svoju zemlju u ključnom istorijskom trenutku, oni se bave nepostojećim problemima.

Ne samo da Srbija ne želi da zna za žrtve silovanja, već aktivno negira njihovo postojanje, ruga se i njima i svima koji su stradali tokom ratova devedesetih, u čemu prednjače Vučićevi izvođači medijskih radova poput redakcije “Informera” i mnogih drugih. Da je Igor Milošević silovao u nekim drugim gradovima po susednim zemljama, da je silovao žene koje se malo drugačije zovu, za njega verovatno ne bismo ni znali, kao što ne znamo ni za stotine drugih koji su činili ovakve zločine. A prijava protiv njega bi, u najboljem slučaju, skupljala prašinu zagubljena u fiokama Tužilaštva za ratne zločine.

Vučić ide po svetu i – rečnikom Miloševićeve ratne propagande – “širi istinu o Srbiji”. Predsednik se i dalje drži narativa koji ga je odveo među radikale, po kojem Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih, nije bilo agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, nije bilo zločina nad Albancima na Kosovu, Srbija je apsolutno nevina, uprkos milionima dokaza. Na žalost prvog naprednjaka, ceo svet zna da pomenuta paralela nema veze s mozgom, te da se jedino može porediti politika socijalističko-radikalskog režima sa današnjom Putinovom zločinačkom agresijom.

Zgroženost liberalnijeg dela javnosti zbog nadirućeg crkvenog fundamentalizma mogla bi se sažeti u često ponavljanu frazu “crkva bi da nas vrati u srednji vek”. I potpuno su u pravu: srednji vek mnogi crkveni velikodostojnici vide kao zlatno doba. Tad su sve stvari bile na svom mestu, tad je vladao božanski poredak, tad su oltar i tron bili u apsolutnoj harmoniji, a narod obespravljen, siromašan, nepismen i nevoljan da se pobuni protiv svojih tlačitelja.

Takozvane litije za spas Srbije marširaju Beogradom jednom nedeljno i već su narasle na nekoliko desetina hiljada učesnika. Zapravo nije reč o verskoj procesiji, već o političkom skupu i to protivustavnom. Njihov osnovni cilj je diskriminacija drugih, ukidanje Ustavom zagarantovanih prava, demonstracija moći jedne grupe zadrtih desničara koji bi čitavom društvu da određuju pravila življenja, ne obazirući se mnogo na zakone države Srbije.

Premudri Aleksandar Vučić, Bog mu svako dobro dao, već priprema odgovor na podli podrivački štrajk krava koje odbijaju da daju mleko. “Alo” je pribegao strategiji negiranja stvarnosti, to im je uža specijalnost koju vežbaju već godinama na svim mogućim temama. Oni su obišli jednu i po radnju, slikali pune rafove s mlekom i utvrdili da tajkunski mediji lažu. A građani koji odu do prodavnice i ne nađu tetrapak sa žuđenom belom tečnošću, sami su krivi jer veruju izdajnicima.

Sasvim očekivano, čim neko počne da viče “porodične vrednosti”, velika je verovatnoća da se ispod pravedničke spoljašnosti i lažnog moralizma krije mračna duša ogrezla u bezakonje. Baš kao što su najglasniji patrioti i ljubitelji svog naroda najčešće beskrupulozni pljačkaši istog tog naroda.

Episkop banatski bi malo da puca po učesnicima Evroprajda, rukovodeći se apokrifnom Božjom zapovešću “Ubij bližnjeg svog”, ali mu nedostaje alat da izvrši svoj čovekoljubivi naum. Rešio Hristov sluga da pobije ljude koji mu se ne sviđaju, pa to mirno propoveda pred okupljenim vernicima i sveštenstvom koje prepodobno sluša reči vladičanske, a pristalice ovog neljudskog pogleda na svet dele poziv na ubijanje po društvenim mrežama, uz pokliče oduševljenja, radujući se unapred krvavom piru.

Uvek je isti scenario Vučićevog propalog komada: prvo izazove tenzije i nemire, najavi mogućnost rata iz ko zna kojih razloga, proglasi Srbe ugroženom vrstom, a potom moli za mir i smirivanje napetosti. Naprednjačka kamarila najviše podseća na one kriminalce iz filmova koji vlasnicima radnji, restorana, prodavnica u svom kraju naplaćuju zaštitu – uzimaju im reket kako bi ih štitili od sebe.

Lavrov's visit failed because Russian officials, no matter how much they despised every form of order and legality, still have to respect the laws of physics, whether they want to or not. It is not clear how the agreement on the visit was reached at all, whether Aleksandar Vučić invited the Russian minister to come for a glass of conversation or Lavrov invited himself, and such an offer is never rejected in putinophile Serbia.

Zar je tako teško reći da je ubijanje i razaranje zlo, da treba biti na strani žrtve, a ne zločinca, da je to elementarna moralna obaveza svakog čestitog ljudskog bića. Razlikovati napadača i napadnutog - šta je tu tako komplikovano?

Putinova ideološka mašinerija već godinama zloupotrebljava ovaj praznik i sećanje na Drugi svetski rat kao instrument sveopšte militarizacije društva i pripremu za nove ratove. Nije ni čudo što se takve zloupotrebe dobro primaju u srpskom društvu.

Znali smo i ranije da su Vučić i naprednjaci devastirali sve institucije u ovoj zemlji, ali ovakva pokazna vežba samovlašća je previše čak i za najizdržljiviji želudac. Zanimljivo je da je Vučić u svom obraćanju poslao i diskretnu poruku članovima izbornih komisija. Nakon što je naveo rezultate kojima raspolaže Srpska napredna stranka, dodao je - "ovo su brojevi koji se ne mogu promeniti".

Hapšenje i zlostavljanje demonstranata, zabrana slobodnih medija, proganjanje nezavisnih intelektualaca, etiketiranje kritičara režima kao stranih agenata, obespravljivanje građana, izolacija od sveta, zatiranje drugačijeg mišljenja, imperijalni snovi, nepriznavanje granica, upadanje u susedne zemlje – to su odlike države u kakvoj bi ogroman broj ljudi želeo da živi. Vučić se trudi iz petnih žila da nam priušti nešto slično, ali to očigledno nije dovoljno da zadovolji potrebe ropskih duša. Njih bi srećnim učinio samo status ruske gubernije.