Koliko god slučaj Jovanjica bio skandalozan i ukazivao da nam je država do balčaka ogrezla u najcrnji kriminal, u njemu nema mnogo toga novog i originalnog za pažljivije pratioce zbivanja u Srbiji. Dovoljno je setiti se da je nakon 5. oktobra u sefu Komercijalne banke koji je zakupio Resor državne bezbednosti pronađeno 600 kilograma heroina. Kad se na stvari pogleda iz te dijahronijske perspektive, Jovanjica ne izgleda kao izuzetak. Pre će biti da se radi o nastavku stare srpske tradicije.

Ako ikada dođe do radikalnih promena u Srbiji, ako se iole upristojimo, biće posla za istražne organe preko glave. Srpska napredna stranka je nastala iz Srpske radikalne stranke, a sve je poteklo iz paravojnog, podzemnog, huliganskog miljea, pa je prirodno da predsednik države okuplja oko sebe pretorijansku gardu sačinjenu od raznoraznih osoba koje bi u normalnoj zemlji bile interesantne policiji.

Presuda Stanišiću i Simatoviću pokazuje da ratni zločini koje su počinile srpske snage u BiH nisu bili stihijski, već da su pažljivo isplanirani, osmišljavani i organizovani u Beogradu, na samom državnom vrhu. Radilo se o državnom projektu u koji su bile upregnute sve raspoložive snage, a kreirane su i neke nove, poput zlokobnih paravojnih formacija.

Čak ni najstrašnije tragedije ne mogu da unesu neku promenu u ustaljeni poredak, mehanizam nastavlja da mrvi i melje svakog ko mu se nađe na putu. Suština sistema je nasilje, bagatelisanje ljudskog života i pojedinačne sudbine. Razaračka mašina ne funkcioniše tako od juče, uspostavljena je još devedesetih, a naprednjaci su je samo usavršili, podmazali, zategli šrafove i učinili je još destruktivnijom, pogotovo prema članovima sopstvenog društva.

Svi znamo vrlo dobro ko su ljudi na vlasti. Znamo da njih ne zanima naša dobrobit, da su tu samo zarad novca i moći, da se ponašaju kao razbojnička banda, da su uzurpirali i zarobili državu, da ponižavaju i zlostavljaju društvo svim silama. Međutim, ipak je nerazumljivo zašto čak i u ovako tragičnim okolnostima nisu u stanju da odglume empatiju i ljudskost.

Problem je u tome što ratni zločinci uživaju privilegovan status upravo zbog dela koja su počinili, a ne uprkos njima. Naprednjačka vlast zlikovce tretira sa osobitim poštovanjem i uvažavanjem, odajući počast njihovom učešću u udruženom zločinačkom poduhvatu. Njihovo ponašanje je logično, jer su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i slični jastrebovi bili deo istog poduhvata kao i generali kojima je presuđeno u Hagu, samo su bili raspoređeni na druge dužnosti.

Niški lekari odbijaju da ih nazivaju herojima, kažu da su samo radili svoj posao, te da novac nije bitan, mnoge stvari se mogu izmeriti novcem, ali ne i vrednost ljudskog života. Kažu i da ne žele nikakav orden, jedino što traže jeste da im nadležni obezbede još jednu EKK mašinu (aparat koji tokom operacije preuzima ulogu pacijentovih srca i pluća). Imaju samo jednu takvu mašinu, a i nju su dobili kao donaciju Ambasade SAD-a i Komande američke vojske za Evropu.

I posle svih afera, skandala, korupcije, laži, prevara, nasilja, zarobljavanja društva i države i ostalih sumanutosti, istraživanja pokazuju da bi za SNS glasalo 40 posto birača. Ne treba se onda čuditi što su naprednjački funkcioneri postali tako opušteni da mrtvi hladni opravdavaju kršenje zakona, nameštanje tendera i korupciju.

Kad neka propagandna floskula bude ponovljena deset hiljada puta, na kraju se na nju priviknemo, koliko god budalasto zvučala. Negiranje drugih nacija postalo je nešto toliko uobičajeno u srpskom javnom polju da se tome više ne čude ni oni koji o tome kritički pišu. Šta drugo očekivati od javnosti koja je već decenijama ogrezla u nacionalističko bulažnjenje?

Više nas raduje dobra vest u susednom dvorištu nego što bi nas obradovalo kad bi se kod nas dogodilo nešto dobro, toliko smo nesebični. Evo, prekjuče pade Milo Đukanović sa vlasti u Crnoj Gori posle tri i po decenije, a vaskolikom Srbijom namah zavlada atmosfera neobuzdane euforije i neumerenog slavlja. Veseli se ceo srpski rod kao u pesmi Danice Crnogorčević, u veselju se ujedinili svi redom, i levi i desni, i tabloidi i nezavisni mediji, i zakleti pobornici demokratije i oni kojima se demokratija gadi, i proevropske snage i ruskokolonaši.

Budući da niko od glavnih političkih aktera nema apsolutno nikakvu ideju šta treba raditi sa srpskim društvom, kako izaći iz sunovrata u koji smo se sami strovalili, onda im svaki izgovor za održavanje postojećeg stanja dođe kao kec na jedanaest. A nema boljeg izgovora od Kosova, tome ono i služi već decenijama.

Kad bi u Srbiji bilo vladavine prava i tužilaca koji veruju u pravni poredak, ne bi politički funkcioneri tako lako izricali pretnje novinarima. Ni u potencijalu, ni u budućem vremenu. O pravnoj državi se u savremenom srpskom jeziku može govoriti samo u glagolskom obliku zvanom nemogući način koji, doduše, zvanično ne postoji, ali mu to nimalo ne smeta da bude naša jedina realnost

Nama laicima sam tekst sporazuma deluje prilično jasno. U Članu 1 stoji: “Obe strane će međusobno priznati svoje dokumente i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate”. Ako priznajete sve pobrojane stavke, vi u principu priznajete i nezavisnost druge države. Onomad Vučić umalo da započne rat zbog registarskih tablica, a ovim se takve mogućnosti sprečavaju.

S obzirom na novu sinergiju kriminala i patriotizma, moralo bi da dođe do nekih sitnih intervencija u starim rodoljubnim parolama. Umesto “Ne damo Kosovo” trebalo bi klicati “Ne damo plantažu”, a nacionalni prkos bi se mogao izraziti pokličom “Ne damo nikom da gazi srpsku travu”. Umesto “Dogodine u Prizrenu”, treba smisliti nešto primerenije realnosti, na primer “Dogodine u laboratoriji”.

Jedina ozbiljna politika bi bila ona koja bi priznala nezavisnost Kosova, suočila se sa posledicama velikosrskog hegemonizma i ogradila se od memorandumskog ideološkog programa. Ako neko smogne snage da krene tim putem, mogao bi da se pozabavi i pitanjem: Da li je Srbija ikada stvarno želela da Kosovo bude u njenom sastavu? Ili već dvesta godina u ovdašnjim ideološkim konstrukcijama Kosovo ima neku drugu ulogu?

Novi versko-nacionalistički poredak traje već decenijama, volšebni preobražaj levičara u gorljive vernike, internacionalista u nacionaliste, dogodio se davno, možda je do sada trebalo na to i da se naviknemo, ali ipak postoji nešto začudno u toj pojavi što čoveku ne da mira. Kako je moguće da se neko jednog dana zaklinje u bratstvo i jedinstvo, a već sutradan polaže zakletvu naciji? Kako se to od ubeđenog ateiste postaje fanatični pravoslavac u rekordnom roku?

Srpski dobrovoljci se bore na ruskoj strani još od prve invazije Rusije na Ukrajinu iz 2014. godine. Nadležni organi im gledaju kroz prste, jer je Srbija odavno ruskokolonaška država, pa im sude kad baš moraju i to krajnje blagonaklono. Viši sud u Beogradu je do početka 2018. godine osudio 28 državljana Srbije zbog učešća u ratu u Ukrajini. Samo četvorica su zaglavili zatvor, a svima ostalima su izrečene uslovne kazne i nalaze se na slobodi.

Dok su mobilisani mladići davali život za otadžbinu i ratne profitere, Vučiću je ta ista otadžbina dala stan od 117,5 kvadrata na Novom Beogradu, da mu se oduži za sve zasluge u gušenju medijskih sloboda i cenzurisanju izveštavanja o ratnim događajima, sa posebnim naglaskom na ratne zločine, masovna proterivanja Albanaca, hladnjače i masovne grobnice. Nije to jedina razlika između srpskog i galskog vođe. Za razliku od Vučića, Drmatoriks ne pljačka svoje Gale, ne ponižava ih, ne teroriše i ne tretira ih kao gomilu maolumnika.

Nepotrebno je napominjati da od hemijskog incidenta kod Pirota podobni mediji nisu pravili nikakvu frku. U nedelju, dok se katastrofa događala, većina nije čak ni izvestila o curenju amonijaka i celom jednom gradu koji se našao na udaru opasnog otrova. Kasnije su objavili poneku vest, ali bez preteranog unošenja u čitavu priču. To je sasvim razumljivo. Da su u pitanju nekakve “Kurtijeve cisterne s amonijakom”, lako bi se snašli i vlast i mediji. Na sva zvona bi udarili kako zli Albanci potrovaše nevini srpski narod, dok Evropa i svet to mirno gledaju.