Umesto da lepo sve zataškaju i negiraju glasine o nematodama, neki vajni stručnjaci potvrđuju da u vodi ima valjkastih crva, takvo odgovorno ponašanje ne može da se trpi. Umesto da lažu građane, što je osnovni posao svake institucije pod naprednjačkom čizmom, oni pošteno iznose rezultate analize. Bruka i sramota!

Treba biti pošten, naprednjačko-socijalističkoj bandi ipak se mora priznati određeni stepen kreativnosti. Dok su u SFRJ zakone primenjivali na sopstvene građane, kao što čini svaka država, Vučić i vučići uveoci su znatno proširili opseg dejstva domaćih zakona koji zvanično ne postoje, ali su u stvarnosti itekako prisutni i delatni.

U prijavi za privremeni boravak u Rusiji, koji bi vremenom trebalo da dovede do stalnog nastanjenja i dobijanja državljanstva, građani evropskih i drugih dekadentnih zemalja treba da navedu kako su odbacili odbacili politike svojih država, koje “imaju za cilj da ljudima nametnu destruktivne neoliberalne ideale koji su u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima”.

Predsednik je krenuo na turneju po gradovima i selima u zapadnoj Srbiji, e da bi stanovništvu objasnio kako nema razloga za strah od rudnika, ništa neće biti zagađeno, čitav posao će biti obavljan po najvišim ekološkim standardima, a zdravlje građana neće biti narušeno. Rešio je Vučić da siđe u narod, da svojim autoritetom garantuje bezbednost rudarskog projekta.

Srbija je postojala i pre Vučića, a postojaće i posle njega. Zapravo, nije joj uopšte išlo loše dok se nisu pojavili razni varijeteti vučićevske sorte, od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nadalje. Otkad razni vučići vladaju Srbijom, doživljavamo samo posrnuća, užase i razaranja.

U nekoj iole uređenoj državi stvari bi izgledale potpuno drugačije. Tu bi se vodile javne debate o tome da li je moguće iskopavati litijum bez pogubnih posledica po životnu sredinu, institucije koje uživaju poverenje bi davale stručna mišljenja, eksperti iz raznih oblasti bi polemisali, zainteresovane strane bi iznosile svoje argumente i pregovarale.

Naprednjacima bi bilo mnogo lakše kad bi mogli da se totalno opuste, pa da vladaju kao pravi tirani, bez donošenja bilo kakvih uredbi i zakona, prosto da rade šta god im padne na pamet. Na njihovu žalost, Srbija se nalazi na evropskom kontinentu, pa su povremeno primorani da sopstvenoj samovolji daju privid zakonitosti.

Zabranom festivala srpski državni organi zvanično su ukinuli slobodu okupljanja, mišljenja i izražavanja. Na Bubanj Potoku je ukinuta i sloboda kretanja, a Beograd proglašen zabranjenim gradom. Još jednom se pokazalo da policija ne radi svoj posao, već se ponaša kao partijska posluga.

Usred rata koji se vodi između diktatorskog ruskog režima i najznačajnijih autora ruske kulture, srpska država se mirno svrstala na stranu kremaljskih progonitelja, zajedno sa domaćom kulturnom scenom. I to je savim prirodno, u pitanju je izbor po srodnosti.

. Pitanje “Zar ste Vi još uvek živi?” – ne znači da osuđenik ne zna da li je tužiteljka živa, niti da je ozbiljno pita da li i dalje diše, a pogotovo ne znači da bi on da promeni stanje tužiteljkinog organizma iz živog u neživo. Sve je to jasno čak i strancima koji su pre dve nedelje počeli da uče srpski, a kamoli bilo osobama kojima je srpski maternji jezik.

Kako je to tačno srpski narod doneo narečenu Deklaraciju nije objašnjeno u ovom dokumentu. Izgleda da su dotični državni i crkveni funkcioneri koji su Deklaraciju potpisali na telepatskoj vezi sa svakom osobom na planeti koja je srpske nacionalnosti, pa su pročitali misli nekoliko miliona duša i pretočili ih u tekst ovog dokumenta. Aleksandra Vučića, Milorada Dodika, Porfirija Perića i ostalu gospodu niko nije ovlastio da donose nikakva dokumenta u ime srpskog naroda.

Aktivisti opozicije i novinari nezavisnih medija su čitavog dana hvatali naprednjake u krađi. Uhvaćeni izgrednici su reagovali besno, fizički napadajući one koji su razotkrili njihove kriminalne radnje. Jednom aktivisti glava je razbijena ciglom, a drugog su mlatnuli u glavu metalnom štanglom, novinara lista „Danas“ pesnicom je udario naprednjački aktivista za kog se ispostavilo da je bivši policajac optužen za ubistvo.

Vučić i ostali nacionalisti bi da čitavu naciju načine saučesnicima sopstvenih zlodela i taocima zločinačke prošlosti. Zato toliko insistiraju na tome da je srpski identitet utemeljen na nacionalizmu, na velikosrpskoj ideologiji, na ratnim zločincima koje proglašavaju za heroje, na memorandumskom projektu. Agresija na susedne zemlje, nebrojeni pokolji, masovna ubistva, genocid – sav taj užas nacionalisti doživljavaju kao prednost, kao teret kog se građani Srbije nikad neće osloboditi.

Dok određeni ekonomski analitičari i političari, vodeći se egzaktnim podacima, upozoravaju da Srbija sve više klizi ka dužničkom ropstvu prema Kini, a taj put očito žele slijediti i iz bh. entiteta Republika Srpska, vlasti za to, utisak je, ne mare previše. A možda je upravo to i cijena „čeličnog prijateljstva“ srpskog i kineskog naroda koje se sve češće spominje…

Takozvanu pobedu su slavili naprednjaci širom srpskih gradova. Defilovali su u besnim kolima, trubili, palili navijačke baklje i ostalu pirotehniku, mašući državnim zastavama, podižući tri prsta u vazduh. Slave naprednjaci svoje osnovno ljudsko pravo da Ratka Mladića i dalje smatraju srpskim herojem i živim svecem.

Nacionalni kritičarski udarnici pisali su hvalospeve i brzo kanonizovali roman, proglašavajući ga “književnom paradigmom srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno”, kako reče Tiodor Rosić. “Knjiga o Milutinu” svoju popularnost ne duguje književnim kvalitetima, nju niko nije ni čitao kao fikciju, već kao istinitu verziju srpske istorije koja je vazda bila stradalnička. Slika koja je u javnosti stvorena o “Knjizi o Milutinu” ne obazire se na kritičke tekstove koji su o njoj napisani.

Iz Srbije je do sada, u okviru mehanizma specijalnih i paralelnih veza u Republiku Srpsku stiglo 188,3 miliona maraka za finansiranje brojnih projekata. Ipak, mnogi od njih još uvijek nisu ni izbliza okončani, sredstva za neke su preusmjeravana, a bilo je optužbi i za nenamjensko trošenje novca.

Za mandatara je izabran Miloš Vučević, bivši ministar odbrane, inače član Srpske radikalne stranke od rane mladosti i stari Vučićev saborac. Poznat kao čovek bez svojstava, Vučević se i na ministarskom i na premijerskom mestu našao isključivo zbog jedne osobine: bespogovorne lojalnosti Aleksandru Vučiću. To je odavno postao osnovni kriterijum za bilo koju važniju političku funkciju u Srbiji.

Tabloidni, televizijski, internetski i svi ostali bubnjevi toliko su zaglušili uši i poslednje ostatke razuma da su gotovo u potpunosti izbrisali stvarnost i na njeno mesto instalirali razne deluzije. Jedna od tih široko rasprostranjenih deluzija jeste da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić genijalni vođa, najveći sin našeg naroda, čovek od koga zavisi sudbina naše zemlje i svakog pojedinca.