Opozicioni deo srpskog društva samo želi da Vučić ode sa vlasti i da se nikada više ne vrati, a malo ko razmišlja o tome otkud uopšte Vučić tu, na mestu samodršca i gospodara Srbije. Malo koga zanima kako je nastao radikalski zločinački mulj iz kog se samodržac izlegao i kako je srpsko društvo tako lako podleglo sumanutoj nacionalističkoj propagandi. Malo ko želi da se seća masovne euforije s kojom je dočekan Slobodan Milošević, gotovo kao mesija.

Danima nakon održanih izbora u Srbiji i dalje se najviše priča o glasanju bh. građana, koji imaju dvojno državljanstvo, u ovoj državi. Među njima su i neki bh. političari i funkcioneri poput Nenada Nešića, Milovana Bjelice, Jelene Trivić… Iako vladajuće strukture i iz Srbije i iz bh. entiteta Republika Srpska tvrde drugačije, pravni stručnjaci upozoravaju – građani ne mogu imati više od jednog prebivališta, a organizovano glasanje u Srbiji ljudi koji stvarno ne žive u ovoj državi je duboko nezakonito

Tokom aktuelne predizborne kampanje naprednjaci su razvili čitav niz metoda za difamaciju opozicije. Pored svakodnevne verbalne paljbe iz svih medijskih oružja, pri ruci su im i neka druga sredstva. Krenuli su na teren, pa su građanima ubacivali letke u poštanske sandučiće, koji predstavljaju neku vrstu poternice.

Predsjedništvo BiH još 10. oktobra bilo je saglasno sa otvaranjem Počasnog konzulata Republike Srbije na Palama i imenovanjem Dejana Ljevnaića, direktora OC "Jahorina", za počasnog konzula. Na pitanje o diskrecionom pravu za odobravanje diplomatskog pasoša ministar vanjskih poslova BiH Elmedin Konaković priznao je da bi mogao to da uradi. Ipak, očekuje da će to završiti Republika Srbija.

Prizivanje srpskog barjaka koji bi se zavijorio u susednim državama je jasna imperijalistička poruka i nedvosmisleno navijanje za aneksiju dve države. Takav poduhvat nemoguće je izvesti bez rata i prolivanja krvi, poslednji pokušaj stvaranja Velike Srbije doneo je etnička čišćenja, nebrojene ratne zločine, masovna raseljavanja stanovništva i genocid.

Srbija nije posebno objašnjavala zašto u ovoj ulozi želi direktora Olimpijskog centra „Jahorina“, čije se ime povezuje za mnoge kriminalne afere i u toj zemlji, ali i u Crnoj Gori i BiH. Ukoliko otvaranje konzulata sa sjedištem na Palama tek tako odobre i ministri na bh. nivou, posljednju odluku donijeće oni zaduženi za inostrane poslove dvije države - Elmedin Konaković ili Ivica Dačić. Na osnovu diskrecionog prava odlučiće da li će Ljevnaić imati diplomatski pasoš.

U građanstvu se ukorenilo uverenje da u politiku treba ući isključivo zarad krađe i otimačine, zarad sticanja enormnog bogatstva, a ko se o to nepisano pravilo ogluši biva percipiran kao naivčina. Mogao je da ukrade, a nije – pa to je neverovatno. Retki su ljudi koji počinju da se bave politikom iz pravih razloga, da bi popravili i unapredili društvo, da bi učinili nešto dobro za svoje bližnje, da bi se borili za ideje u koje veruju.

Kad se naprednjačka vlast konačno promeni, i dalje će tu ostati gomila onih koji su spremni na svaku opačinu zarad lične koristi i onih što su voljni da lako pognu glavu pred i najmanjim pritiskom, pa makar bio slabiji i od najmanjeg povetarca. I kako s takvim ljudima da praviš demokratski poredak, stabilne institucije, ozbiljnu državu?

Kad procene da im je u interesu udruženi zločinački rad protiv sopstvenih građana, oni se okupe; kad onaj ko od njih trenutno ima najbolju poziciju proceni da mu je bolje bez kolega, onda dođe do raskola. Jasno je zašto je Vučić rešio da angažuje sve dostupne snage, uključujući i zaboravljenog Nikolića i bivšeg šefa Šešelja. Rejting naprednjaka je u padu, velike su šanse da će izgubiti Beograd, pa je svako ko može da donese makar neki glas više nego dobrodošao.

Dakle, oni koje vladajuća kasta i desničari neprekidno optužuju da unose podele, nemire i razdore u srpsko nacionalno biće, ujedinili su se očas posla, demantujući takve optužbe. Šta za to vreme radi nacionalistička opozicija koja neprestano drvi o neophodnosti nacionalnog jedinstva? Jesu li i oni ujedinjeni poput snopa pruća oko sekire, pokazuju li ličnim primerom kako izgleda famozna sloga, jedina koja Srbina spasava? Pa, ne baš.

Ako je Ratko Mladić neupitni srpski heroj, zašto to ne bi bio i Draža Mihailović? Ionako su radili na istom poslu, u ime iste ideologije, svako u svom vremenu. Kako je krenulo, jednog dana ćemo imati i spomenik i muzej posvećen Ratku Mladiću usred Beograda. Ili bar spomen-sobu.

Najbizarnije u celom ovom zamešateljstvu je to što se politički i drugi moćnici čak i ne trude da sakriju veze između države i kriminala. Predsednik države koji javno brani čoveka koji je uhapšen kao vlasnik džinovske latifundije na kojoj gaji opojnu biljku, a usput su otkrivene i laboratorije za proizvodnju droge – pa to ne može da se vidi ni u najgorem kriminalističkom filmu

Naprednjačka država brine o teroristima, ubicama, zločincima, za njih ima samo reči hvale i pijeteta, ali za porodice pobijenih osnovaca, mladića i devojaka nema ni reči utehe, ni ispruženu ruku, ni pomoć nadležnih institucija, ni zrno empatije, ni minimum dužne pažnje i ljudskosti.

Ispada da je normalno da paravojna formacija ordinira po kosovskim manastirima, te da je Ališa Kerns, predsednica Odbora za spoljne poslove britanskog parlamenta, bila u pravu kad je pre par meseci govorila da se oružje švercuje iz Srbije na sever Kosova i skriva po manastirima. Takvi ljudi vode Srbiju već decenijama, lažovi koji nisu u stanju čak ni ubedljivo da slažu.

Predsednikove reči ne vredi navoditi, to je čovek koji dvaput zine, triput slaže. I uglavnom laže na istli način, u istom maniru, evo već trideset godina. Dakle, glavni krivac za sve je premijer Kosova Aljbin Kurti, a goloruki srpski narod se samoorganizovao i pobunio protiv zuluma. Poznato je da civili u celom svetu građansku neposlušnost ispoljavaju pomoću topova, granata, mitraljeza i oklopnih vozila.

Izrekao je Vučić gomilu laži, manipulacija i otrovnih opaski na račun zamišljenih srpskih neprijatelja u svetu i regionu, stvarajući dobro poznatu atmosferu autoviktimizacije i spremnosti na osvetu. Naslušali smo se takvih ratničkih beseda krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina od Vučićevih ideoloških blizanaca, a i od njega samog čim je malo stasao, znamo dobro kako se to završilo.

Za neke buduće istraživače našeg mračnog doba ostaće ta TV-slika kao metafora jednog propalog društva. Od silnih obećanja, najava privrednog napretka, raznih čuda, aviona i kamiona – na kraju ostade samo onaj kilogram salame u rukama velikog vođe, vizionara, samozvanog spasitelja Srbije, čoveka koji je ubeđen da će ući u istoriju na velika vrata.

Ima u Srbiji i ljudi koji veruju u prave vrednosti, onih koji zaista drže do sadržaja koji će deca učiti u školi. Ima onih koje krase poštenje, odgovornost, istinoljubivost, pravdoljubivost, trpeljivost, sposobnost kritičkog mišljenja. Ima onih koji misle da je rad vrednost po sebi, da saradnja nema alternativu, da je nasilje neprihvatljivo, da treba činiti dobro drugim ljudima. I svi do jednog su proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima, autošovinistima, slučajnim Srbima, neprijateljima srpstva, domicilnim ništarijama.

Naprednjački jurišnici neprekidno najavljuju nove ratove, sukobe i stradanja, stvarajući atmosferu straha i nasilja. Trenutno nisu u mogućnosti da ostvare svoje pretnje, ali nema sumnje da bi u nekoj drugačijoj političkoj konstelaciji bez oklevanja krenuli u ostvarivanje svojih zločinačkih nauma. Nije Vučić svih ovih godina naoružavao Srbiju tek onako, igre radi.