Sve jednom prođe, pa će tako proći i Vučićev režim, ali posle njegovog svrgavanja biće neophodno sprovesti radikalne korake i temeljnu reformu društva, ako mislimo da se ikada uljudimo. Za početak, trebalo bi vratiti na snagu Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, poznatiji pod popularnim imenom Zakon o lustraciji.

SNS skuplja najgore primerke ljudskog roda, ambiciozne i pohlepne nesposobnjakoviće, neobrazovane i neuke, ali spremne na sve zarad lične koristi. Takav model kadriranja ostao im je u amanet od organizacije iz koje su se ispilili – Srpske radikalne stranke, i ona je bila stecište svakojakog bašibozuka. Zato su pogrešne vesti koje kažu kako su predsednici opština i ostali naprednjački kadrovi glumili batinaše. Istina je dijametralno suprotna. Naprednjački batinaši glume predsednike opština, partijske i opštinske funkcionere, nameštenike državnih firmi i slične izmišljene likove.

Tužilaštvo snom mrtvijem spava, glavna tužiteljka Zagorka Dolovac se pretvara da ne postoji, najveće kriminalce niko ne goni, a o političarima za koje postoji sumnja da su prekršili zakon da i ne govorimo. Onih 2.500 slučajeva koji čame po fiokama Tužilaštva za ratne zločine da i ne pominjemo, sa njima je i počelo totalno urušavanje ovog društva.

Iz zlehudog iskustva devedesetih godina, znamo da su presvučeni radikali spremni i na mnogo gore stvari od prebijanja i hapšenja demonstranata, jer njima ljudski život ne znači ništa. Za sad smo dobili političke zatvorenike, čime smo se opasno približili najgorim svetskim tiranijama. Jedina nada da se Srbija neće pretvoriti u Belorusiju počiva u pobunjenim građanima.

Kad sanjaš o Velikoj Srbiji i toj nakaznoj ideji podrediš sve istinske prioritete društva, na kraju dobiješ praznu Srbiju. Drugačiji scenario nije moguć, bilo je samo pitanje vremena kada će početi da se ostvaruje. Da parafraziram one nesrećnike iz Novog DSS-a: Velika ili mala, Srbija će svakako biti nikakva. I pusta.

Politička i intelektualna elita Srbije udarnički je radila na naizgled nemogućem zadatku – da naknadno ponište veliku pobedu antifašističkih snaga u Drugom svetskom ratu, te da nas prevedu sa pobedničke na gubitničku stranu istorije, i to mnogo decenija nakon što je partizanska pobeda zlatnim slovima upisana u povest čovečanstva.

Sveopšta korupcija i otimačina, bez ikakvog ustručavanja, osnovno je obeležje srpskih vlasti. Naprednjačka oligarhija jednostavno radi šta joj se prohte, otimaju javna dobra, pljačkaju budžet, a još se i enormno zadužuju na račun stanovništva koje će silne desetine milijardi evra morati jednom da vrati zajmodavcima.

Nije problem u nevremenu, njegove razorne moći mogu se uspešno zauzdati ili bar ublažiti, problem je u vlasti koja predstavlja pravu prirodnu ljudsku nepogodu od koje nema spasa. Ili, preciznije, neljudsku – pošto u tako radikalnoj ravnodušnosti prema sudbini sopstvenih sunarodnika, komšija, sugrađana nema ničeg čovečnog.

Dobro, i vrapcima na grani je jasno šta je cilj nacionalne čitanke. Indoktrinacija mladih naraštaja, uterivanje dece u Prokrustovu postelju nacionalnog identiteta, pravljenje malih nacionalista, stvaranje podanika a ne slobodnih građana, svođenje ličnosti na etničku dimenziju, sakaćenje nežnih dečjih duša, i sve to kroz neku vrstu maskirane predvojničke obuke.

Umesto da lepo sve zataškaju i negiraju glasine o nematodama, neki vajni stručnjaci potvrđuju da u vodi ima valjkastih crva, takvo odgovorno ponašanje ne može da se trpi. Umesto da lažu građane, što je osnovni posao svake institucije pod naprednjačkom čizmom, oni pošteno iznose rezultate analize. Bruka i sramota!

Treba biti pošten, naprednjačko-socijalističkoj bandi ipak se mora priznati određeni stepen kreativnosti. Dok su u SFRJ zakone primenjivali na sopstvene građane, kao što čini svaka država, Vučić i vučići uveoci su znatno proširili opseg dejstva domaćih zakona koji zvanično ne postoje, ali su u stvarnosti itekako prisutni i delatni.

U prijavi za privremeni boravak u Rusiji, koji bi vremenom trebalo da dovede do stalnog nastanjenja i dobijanja državljanstva, građani evropskih i drugih dekadentnih zemalja treba da navedu kako su odbacili odbacili politike svojih država, koje “imaju za cilj da ljudima nametnu destruktivne neoliberalne ideale koji su u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima”.

Predsednik je krenuo na turneju po gradovima i selima u zapadnoj Srbiji, e da bi stanovništvu objasnio kako nema razloga za strah od rudnika, ništa neće biti zagađeno, čitav posao će biti obavljan po najvišim ekološkim standardima, a zdravlje građana neće biti narušeno. Rešio je Vučić da siđe u narod, da svojim autoritetom garantuje bezbednost rudarskog projekta.

Srbija je postojala i pre Vučića, a postojaće i posle njega. Zapravo, nije joj uopšte išlo loše dok se nisu pojavili razni varijeteti vučićevske sorte, od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nadalje. Otkad razni vučići vladaju Srbijom, doživljavamo samo posrnuća, užase i razaranja.

U nekoj iole uređenoj državi stvari bi izgledale potpuno drugačije. Tu bi se vodile javne debate o tome da li je moguće iskopavati litijum bez pogubnih posledica po životnu sredinu, institucije koje uživaju poverenje bi davale stručna mišljenja, eksperti iz raznih oblasti bi polemisali, zainteresovane strane bi iznosile svoje argumente i pregovarale.

Naprednjacima bi bilo mnogo lakše kad bi mogli da se totalno opuste, pa da vladaju kao pravi tirani, bez donošenja bilo kakvih uredbi i zakona, prosto da rade šta god im padne na pamet. Na njihovu žalost, Srbija se nalazi na evropskom kontinentu, pa su povremeno primorani da sopstvenoj samovolji daju privid zakonitosti.

Zabranom festivala srpski državni organi zvanično su ukinuli slobodu okupljanja, mišljenja i izražavanja. Na Bubanj Potoku je ukinuta i sloboda kretanja, a Beograd proglašen zabranjenim gradom. Još jednom se pokazalo da policija ne radi svoj posao, već se ponaša kao partijska posluga.

Usred rata koji se vodi između diktatorskog ruskog režima i najznačajnijih autora ruske kulture, srpska država se mirno svrstala na stranu kremaljskih progonitelja, zajedno sa domaćom kulturnom scenom. I to je savim prirodno, u pitanju je izbor po srodnosti.

. Pitanje “Zar ste Vi još uvek živi?” – ne znači da osuđenik ne zna da li je tužiteljka živa, niti da je ozbiljno pita da li i dalje diše, a pogotovo ne znači da bi on da promeni stanje tužiteljkinog organizma iz živog u neživo. Sve je to jasno čak i strancima koji su pre dve nedelje počeli da uče srpski, a kamoli bilo osobama kojima je srpski maternji jezik.